Hegemonija i revolucionarna strategija[38 min. za čitanje]

22. januara navršilo se 120 godina od rođenja velikog italijanskog revolucionara Antonija Gramšija. Tim povodom objavljujemo članak Krisa Bamberija o Gramšijevoj inspirativnoj borbi za autentičnu revolucionarnu partiju i ujedinjeni front protiv fašizma.

Lenjin, Lav Trocki, mlada Sovjetska republika i Komunistička internacionala videli su rusku Oktobarsku revoluciju kao uvod u evropsku revoluciju. Njihova nada i njihova pažnja bile su fokusirane prvenstveno na Nemačku, ali uz nju i na Italiju. Istaknuta ličnost Italijanske socijalističke partije (PSI), Đačento Serati, rekao je aprila 1920. francuskom revolucionaru Alfredu Rosmeru:

Gradovi i sela su uz nas; radništvo se odaziva na naš poziv. Seljaci nisu ništa manje u oduševljenju: u mnogim ruralnim komunama, predsednici opština su u opštinama zamenili portrete kralja slikama Lenjina. Imamo snagu; imamo je u tolikoj meri da niko, bio prijatelj ili ne, ne bi ni pomislio da je spori. Naš jedini problem je kako da tu snagu iskoristimo.¹

PSI je bila jedina socijaldemokratska partija u Zapadnoj Evropi koja se usprotivila Prvom svetskom ratu i koja je igrala ključnu ulogu u organizovanju Cimervaldske konferencije, održane septembra 1915, koja je okupila antiratnu levicu. Bila je i prva masovna partija koja se pridružila Komunističkoj internacionali – međunarodnoj grupaciji partija, poznatoj kao Kominterna, koja je podržavala Oktobarsku revoluciju. Impuls Oktobarske revolucije bio je toliko snažan da je svaki delić levice i sindikata osećao potrebu da se sa njom identifikuje. Svi oni su na leto 1920. otputovali za Moskvu na drugi kongres Kominterne.

Kominterna je bila spremna da usvoji zahtev za pridruženjem PSI samo ako bi ova izbacila svoje reformističko krilo. Međutim, vođa dominantne grupe unutar partije, Serati, pokušavao je da očuva jedinstvo partije, uprkos tome što je usred razvoja revolucionarne krize u Italiji pucala po svim šavovima. Druga zabrinuta persona u Moskvi bio je energetični Napolitanac, Amadeo Bordiga. Njegova zamisao je bila stvaranje „čiste“ Komunističke partije, bez i traga kompromisa. Postojala je još jedna struja koja nije bila reprezentovana u Moskvi – grupacija okupljena oko torinskog lista L’Ordine Nuovo, koji je uređivao Antonio Gramši. Na zaprepašćenje italijanskih delegata, Lenjin je održao govor u kom je žestoko iskritikovao Seratija za neizbacivanje reformističkog krila iz partije i nestvaranje autentične Komunističke partije:

Moramo prosto reći italijanskim drugovima da je linija članova L’Ordine Nuovo, a ne sadašnje većine lidera Socijalističke partije i njihove parlamentarne grupe, ona koja odgovara liniji Komunističke internacionale.²

O Gramšiju i njegovim drugaricama i drugovima se tako slabo znalo, da su lideri Kominterne morali da pitaju Bordigu da im objasni njihove pozicije – što je on na pošten način i učinio, nakon što je izneo svoja neslaganja sa njima. Za Lenjinovu hvalu L’Ordine Nuovo zaslužan je članak koji je izneo potrebu za partijom koja je sposobna da odgovori na revolucionarnu krizu koja je zahvatala Italiju. Taj članak je Gramši napisao nakon što su PSI i sindikalna federacija CGL odbile da učine išta da podrže presudni generalni štrajk u Torinu. Članak je nosio izvanredno upozorenje za budućnost:

Trenutna faza klasne borbe u Italiji je faza koja prethodi ili osvajanju političke vlasti od strane revolucionarnog proletarijata…ili strahovitoj reakciji posedujućih klasa.

Nastavio je sa kritikom PSI-a zbog njenog neuspeha da se postavi kao nacionalna sila, zbog toga što se ponašala tek kao „posmatrač“ i zato što je „…nastavljala da bude samo parlamentarna partija, imobilišući se unutar uskih granica buržoaske demokratije.“ Glavni sastojak leka bilo je stvaranje partije novog tipa:

Kohezivna i visoko disciplinovana Komunistička partija sa fabričkim, sindikalnim i kooperativnim ćelijama koje u svom centralnom izvršnom komitetu mogu da koordinišu i centralizuju celokupnu revolucionarnu aktivnost proletarijata, temeljan je i nezamenljiv preduslov bilo kakvog pokušaja eksperimentisanja sa sovjetima.³

Gramši je pozivao avangardu italijanske radničke klase, radničke delegate u fabričkim komitetima – posebno u Torinu – da oforme bazu vođstva preporođene PSI, ili, ukoliko to ne bude moguće sprovesti, nove Komunističke partije. Gramši je na ove pozicije došao kasno – još u vreme dok se drugi kongres Kominterne bližio kraju, italijanska radnička klasa ulazila je u svoj odlučujući sukob, u fabričke okupacije iz septembra 1920.

Velika snaga koju je L’Ordine Nuovo imao ležala je u njegovom usmerenju na izgradnju fabričkih saveta kao osnove nove radničke države. Uprkos razmimoilaženjima, Serati i Bordiga su bili ujedinjeni u protivljenju fabričkim savetima. Za njih je partija bila ta koja će postaviti temelje novog poretka, a ne fabrički saveti. Kako je septembar 1920. odmicao, Bordigin list Il Soviet nije u svojim redakcijskim člancima ni spomenuo okupacije fabrika. Narednog meseca objavio je napad na Gramšija i ostale „heterodoksne“ komuniste koji su zagovarali savete.

Gramši je u Torinu pridobio fabričke savete za revoluciju, ali u Milanu i drugde dominiralo je vođstvo PSI i CGL. Bilo je neophodno imati revolucionarnu partiju, organizovanu na nacionalnom nivou. Ipak, Gramši je organizovanje stvaranja takve partije otpočeo tek nakon što je revolucionarni trenutak prošao.

Pre toga, Gramši se sa Lenjinom identifikovao jer je uvideo da obojica dele isti stav o centralnosti sovjeta, odnosno fabričkih saveta. Alister Dejvidson tvrdi da krajem 1920. objašnjenja Lenjinove teorije partije nisu bila dovoljno jasna ili preovlađujuća da bi primorala Gramšija da razmotri svoje uverenje da je glavni ruski doprinos zapravo bila teorija radničkih saveta. „Sama Gramšijeva aktivnost tokom te godine“ dovela ga je do toga da se prvo založi za „obnavljanje PSI“, a potom i za „odvajanje od PSI i stvaranje Komunističke partije“. Tek kada su ga tradicionalni torinski sindikati i vođstvo PSI napali, ne pre toga, „bio je primoran da se baci prvo na kritikovanje sindikata, a potom i partije“.⁴

Naknadna pamet nije ni od kakve utehe za revolucionare. Nakon završetka fabričkih okupacija usledili su rast nezaposlenosti, viktimizacije i fašistička kontra-ofanziva. Gramšija je proganjao osećaj neuspeha. Osvrćući se iza sebe, 1924. je zapisao:

Tokom 1919-20 napravili smo izuzetno ozbiljne greške zbog kojih cenu plaćamo danas. Iz straha da nas ne nazovu laktašima i karijeristima, nismo oformili frakciju i organizovali je po Italiji. Nismo bili spremni da torinskim fabričkim savetima pružimo nezavisni centar za direktive, koji je mogao da izvrši neverovatan uticaj širom zemlje, iz straha od rascepa u sindikatima i od preranog izbacivanja iz Socijalističke partije… Problem je…odnosa između centralnog vođstva i mase partijskog članstva, kao i između partije i klasa radnog stanovništva.⁵

Ovo je postalo tema koja će se iznova pojavljivati i koja odjekuje Gramšijevim Zatvorskim beleškama.

Kilavo rođenje italijanskog komunizma
Gramšijevo upozorenje na „stravičnu reakciju“ ukoliko bi se revolucionarni trenutak propustio, obistinilo se gotovo momentalno. Fašizam je od novembra 1920. prešao u ofanzivu, isprva napadajući sindikate zemljoradnika na severo-istoku i u centralnoj Italiji. Tokom lokalnih izbora održanih mesec dana ranije, socijalisti su osvojili većinu u 2,162 od 8,059 komuna i u 25 od 69 oblasti. Slomili su vlast zemljoposednika centralne Italije, koji su, besni, u sve većem broju prelazili na stranu fašista. Fašistička ofanziva je krenula iz Bolonje, gde je napadnut odbor socijalista, čime je otpočeta serija sličnih napada na lokalne vlasti socijalista. Odsustvo bilo kakvog koordinisanog otpora samo ih je ohrabrivalo. Do kraja 1921, snaga fašističkih odreda približila se broju od 300,000 ljudi. U prethodnih 12 meseci uništili su 59 case del popolo socijalistička centra, 119 camere di lavoro sindikalnih prostorija, 107 kooperativa, 83 seljačka sindikata i 141 socijalni centar. Iza sebe su ostavili preko 100 mrtvih i na hiljade ranjenih, isterujući mesne odbornike iz kancelarija i primoravajući levičare i sindikalce da beže u prvo sigurno sklonište. Na udaru se nije našla samo levica, već i najumereniji socijalisti, kao i ruralne kooperative kojima su upravljali katolici. Svaka nezavisna organizacija koja je pretila dominaciji zemljoposedničke elite predstavljala je legitimnu metu.

U međuvremenu je ukupni uspeh koji je PSI ostvarila na lokalnim izborima obezbedio socijalistima upravljanje značajnim lokalnim vlastima, koje su imale kontrolu nad javnim radovima i koje su mogle da prisile gazde u zemljoradnji da zapošljavaju isključivo članove sindikata. Ovo je ojačalo poziciju onih koji su želeli da očuvaju jedinstvo partije, izbegavajući raskid sa reformistima; Serati je bio uveren da je za sebe obezbedio većinu glasova na predstojećem partijskom kongresu, iako su neki iz njegove maksimalističke grupe bili spremni da izbace reformiste ne bi li se kvalifikovali za članstvo u Kominterni.

Komunistička frakcija je osnovana tokom oktobra i novembra 1920, navodno kako bi ujedinila sve one koji su bili spremni da delaju prema strateškom savetu Kominterne. Međutim, vodeća snaga te frakcije bili su Bordigini sledbenici, namereni da levo krilo maksimalista drže po strani. Nasuprot tome, Lenjinov taktički savet bio je ujedinjenje levih snaga sa partijskim vođstvom kako bi se izbacilo reformističko desno krilo; naposletku, krajnja levica i maksimalisti delili su zajedničku vernost Kominterni i okupljali vatrene pobornike Ruske revolucije.

Međutim, na kongresu PSI, održanom januara 1921. u Livornu, stvari su pošle drugim tokom. Nakon što je, naspram Seratijevih 98,028 i 14,695 glasova za desno krilo, za sebe osigurala 58,785 glasova, krajnja levica se otcepila kako bi osnovala Komunističku partiju. Rezultati glasanja preuveličali su snagu nove partije. Tri meseca kasnije, Gramši je procenio da partija ima tek 25,000 sledbenika. Arhitekta ovog kilavog rođenja bio je Bordiga, dok je Gramši platio ceh svoje izolovanosti u Torinu.⁶ On nije govorio na kongresu, nije bio izabran u vođstvo Komunističke partije i bio je izložen maltretiranju od strane svih frakcija zbog svoje navodne podrške Italiji u Prvom svetskom ratu (vest nastala kao proizvod novinarske patke bazirane na jednom konfuznom mladalačkom članku). Kako Dejvidson ističe, „Gramši je pomogao nastanak onakve partije kakvu sam nije hteo“.⁷ Ona je oformljena prekasno da bi u odlučujućem revolucionarnom trenutku, na jesen 1920, mogla da dela. Bila je premala i previše sektaška da bi bila u stanju da se suoči sa opasnošću koja se poput lokomotive ustremila na italijansku radničku klasu – sa fašizmom.

Ovoj konfuziji doprinela je još jedna stvar. Deo vođstva Kominterne, delujući nezavisno od Lenjina i Trockog (koji su bili prezauzeti građanskim ratom koji je buktao u Rusiji), usvojio je „teoriju ofanzive“ – pretpostavku da bi, usvoje li pristup stalnog dizanja novih ustanaka, nove komunističke partije u Zapadnoj Evropi mogle da podstaknu radničku klasu da izvrši revoluciju.⁸ Dva Kominternina izaslanika – Mađar Matjaš Rakoši i Bugar Hristo Kabakčiev – podržala su Bordigin pristup. U martu 1921, nemački komunisti su pod uticajem ovih ideja pokrenuli ustanak koji je završio kao potpuna katastrofa, sa 4,000 zarobljenih komunista i prepolovljenim partijskim članstvom, koje je do tada brojalo 350,000 ljudi. Lenjin i Trocki su kasnije te godine, na trećem kongresu Kominterne, poveli otvoreni napad na ovakav avanturizam, na „teoriju ofanzive“ uopšte i na „leve“ komuniste.

U međuvremenu je neuspeh italijanskih komunista da pokrenu borbeni ujedinjeni front otpora fašizmu postao neuspeh za koji će radnička klasa i seljaštvo Italije platiti visoku cenu – kao i sam Gramši. Celokupna levica i radnički pokret bili su u stanju povlačenja. PSI je 1920. imao 216,000 članova. Godinu dana kasnije ukupno članstvo PSI i Komunističke partije brojalo je tek 100,000 ljudi.⁹ Članstvo CGL opalo je s dva na jedan milion. Povlačenje je ubrzo preraslo u bekstvo, i to usred talasa rapidno rastuće nezaposlenosti. Na proleće 1921. „Fijat“ je iznenada zapretio da će otpustiti 1,500 od svojih 13,000 radnika. Kada su interne komisije pokušale da se tome usprotive, kompanija je iznela zahtev za njihovim raspuštanjem, objavila zatvaranje radnih prostorija i požurila vojne trupe da ih okupiraju. Radnici su izdržali tri nedelje pre nego što su pristali na „Fijatove“ uslove. Fabrički saveti su postali prošlost. Kada su se radne prostorije ponovo otvorile, fašistička „kaznena ekspedicija“ spalila je casa del popolo. Ovo je bila njihova prva značajna akcija u Torinu.

Nijedan segment italijanske levice nije umeo da ponudi praktičan odgovor na fašistički teror. Reformisti i sindikat CGL su od radništva tražili da okrene i drugi obraz, do toga da su čak potpisali primirje sa fašističkim vođom Benitom Musolinijem (primirje je ostalo mrtvo slovo na papiru). Maksimalisti su pojačali svoju retoriku o revoluciji, ponašajući se kao da se ona i dalje nalazi na neposrednom dnevnom redu, dok su se komunisti povukli u veličanstvenu izolaciju. Sve tri grupe su se povukle u sebe, poričući pobedu koja se Musoliniju približavala na dohvat ruke. Nova Komunistička partija ignorisala je još jedan Lenjinov savet, kog se Gramši kasnije prisetio:

Rekao je drugu Seratiju: „Odvojite se od Turatija [predvodnika reformista], a potom sa njim sklopite savez.“ Ovu je formulu trebalo usvojiti nakon što smo se otcepili…iako se ideološka i organizaciona borba nastavljala…trebalo je da pokušamo da napravimo savez protiv reakcije.¹⁰

Gramši negira svoj instinkt
Nakon što se grupa okupljena oko L’Ordine Nuovo dezintegrisala, Gramši je ostao izolovan, čak i u Torinu. Njegov najbliži saradnik, Palmiro Toljati, sada je bio uz Bordigu. Gramši je potonuo pod teretom iscrpljenih nerava i konačno pod nervnim slomom. Ipak, ono što oduševljuje kod njegovih tekstova iz 1921. i 1922. je to da je njegov instinkt bio gotovo u svim slučajevima ispravan, ali bi na kraju uvek potpao iza Bordigine linije.

Ovo se jasno vidi na pitanju arditi del popolo. To su bile grupe sastavljene od socijalista, republikanaca, anarhista, revolucionarnih sindikalista i katoličkih aktivista. Njihov cilj je bio otpor fašističkim napadima. Imali su bliske veze sa radničkom klasom – npr. u Rimu su primali donacije od građevinskih, železničkih i poštanskih radnika. Uspešno su sprečavali napade fašističkih odreda na radničke krajeve Livorno, Ćivitavekiju, Sarzanu, Arezo, Feraru i Parmu. Devetog novembra 1921. fašističke bande iz Emilija-Romanje i Toskane pristigle su u Rim na nacionalni fašistički kongres, namerene da obave još jednu kaznenu ekspediciju. Arditi del popolo su se organizovali da pruži otpor. Bitka je trajala pet dana, sa sedam žrtava i 200 ranjenih. Fašisti su primorani na poražavajuće povlačenje sa sopstvene nacionalne konferencije, uz spaljivanje pozorišta u kom su se prethodno okupili.

Gramšijev L’Ordine Nuovo preneo je u pozitivnom tonu intervju sa Argom Sekondarijem, jednom od ključnih ličnosti u formiranju novog antifašističkog pokreta. Tri dana kasnije, list je preneo članak samog Gramšija u kom je napisao: „Da li se komunisti protive pokretu arditi del popolo? Naprotiv: oni žele naoružavanje proletarijata, stvaranje oružane proleterske sile.“¹¹ Gramši nastavlja:

U svakom domu u kom žive radničke porodice moraju se formirati grupe proleterske odbrane, u kojima sposobni radici iz svih partija treba da učestvuju. Svaka grupa, povezujući se sa grupama iz komšiluka, treba da postane deo komšijske jedinice… Arditi del popolo bi mogli da efektivno koordinišu radničke vodove, organizujući ih u grupe na unapred ustanovljenim lokacijama u svakom komšiluku, kako bi u slučaju potrebe intervenisale.¹²

Tri dana kasnije list je objavio poziv na stvaranje jedinstvene antifašističke odbrambene snage. Torinski komunisti su zajedno sa socijalistima, anarhistima i nizom radničkih organizacija na nivou grada bili uključeni u stvaranje ujedinjene arditi del popolo grupe. Vođstvo Komunističke partije je, međutim, izdalo cirkular u kom je partijskom članstvu poručilo da može da pripada samo odbrambenoj sili koja je pod partijskom kontrolom, pozivajući sve članove da istupe iz arditi del popolo. Gramši je prihvatio ovu liniju. On ne samo da se pokorio liniji vođstva, već je i sam počeo da ponavlja recitaciju da je fašizam samo još jedan pojavni oblik buržoaske reakcije, čije će vreme na vlasti biti kratko i da će, ukoliko fašizam uništi parlamentarnu demokratiju, to samo ići u prilog levici jer će uništiti iluzije o mogućnostima promena putem parlamenta. Ipak, on je shvatao da je fašizam predstavljao smrtnu opasnost po italijansku radničku klasu. Kasnije, 1932, Trocki je podsetio da je Gramši bio jedini italijanski komunista koji je uvideo mogućnost pobede fašizma.

Fašističko nasilje se pojačavalo i CGL je u oktobru 1921. objavio pokretanje radničkog saveza (alleanza del lavoro) sa manjim anarhističkim i sindikalističkim federacijama, kao i sa sindikatima železničara i moreplovaca, kako bi stali na put fašističkim jurišima. Gramšijeva prvobitna reakcija bila je da ovo podrži kao korak unapred, koji su komunisti mogli dalje da razvijaju na grasruts nivou. Ipak, još jednom je prihvatio odbijanje takvog saveza, koje je došlo iz redova partijskog vođstva. Gramši je kasnije objasnio da je želeo da izbegne raskol sa Bordigom.¹³ Od svih italijanskih levičara, Gramši je bio najbliži lenjinizmu u teoriji, ali mu je nedostajala Lenjinova nepomirljiva odlučnost i njegova spremnost da ukoliko je potrebno zauzme manjinsku poziciju u partiji.

Kominterna i debata o revolucionarnoj strategiji
Gramši je iz svog političkog čistilišta pobegao kada je određen za predstavnika Italijanske komunističke partije na izvršnom komitetu Kominterne koji je trebalo da se sastane u Moskvi. Put Rusije je krenuo u maju 1922. Stres zbog glumljenja lojalnog člana partije, dok se istovremeno privatno nije slagao sa Bordiginim vođstvom, uzeo je danka. U Rusiji je doživeo nervni slom, ali će mu tamošnja iskustva omogućiti da sazri kao revolucionar. Dešavanja u Italiji su, takođe, igrala bitnu ulogu.

Musolini je 28. oktobra 1922. spavaćim kolima doputovao u Rim, kako bi ga odveli do palate u kojoj će biti imenovan za premijera. Tek tada je fašističkim odredima dopušteno da održe marš pored svog vođe i kralja, pre nego što će ih požuriti na voz kući. To je bilo sve od „Marša na Rim“. Istina je da su, u pokušaju da obezbede stabilnu vladu, razni delovi italijanske vladajuće klase, načelnici bezbedonosnih službi i kralj odlučili da Musolinija prihvate kao premijera. Musolini je, kao i Adolf Hitler 11 godina kasnije, u prvom mahu predsedavao koalicionom vladom u kojoj su fašisti držali manjinu ministarskih pozicija. Pripadnici italijanske vladajuće klase su se, poput svojih nemačkih kolega, fašizmu okrenuli uz gnušanje, verujući da će moći da kooptiraju i uškoplje te skorojeviće koje su postavili na vlast.

Italijanska radnička klasa je bila daleko slabija od nemačke – ali je uprkos tome pružila daleko spontaniji otpor fašizmu. Njene partije su je loše služile. Danima uoči Musolinijevog postavljanja za premijera Bordiga je sastavio cirkular partijskim ograncima, poričući mogućnost trijumfa fašizma. Palmiro Toljati, koji je u to vreme bio Bordigin saveznik u partijkom vođstvu, kasnije je priznao:

Sve do veče pred Marš na Rim, pa čak i dok je on trajao, Komunistička partija je poricala mogućnost i aktuelnost državnog puča. Odmah nakon Marša na Rim, partijski teoretski časopis objavio je članak koji je ostao pri tome da Musolinijevo preuzimanje vlasti neće suštinski promeniti političku situaciju u zemlji.¹⁴

Realnost fašizma mora da je ubola pravu žicu kod tada odsutnog Gramšija kada su, tri dana pred Božić 1922, fašistički odredi napali prestonicu italijanskog radničkog pokreta – Torino. Prostorije L’Ordine Nuovo bile su opustošene, a 12 radnika je ubijeno. Fašistička bomba eksplodirala je u prostorijama CGL, usmrtivši 20 radnika. Gramši je znao da fašizam nije prosto drugo obličje reakcije i da će njegovo nasilje otići mnogo dalje od normalnih vidova državne represije – uništavajući sve vidove organizacija radničke klase i svako telo nezavisno od države.

Uprkos bolesti, Gramši je bio u stanju da učestvuje na četvrtom kongresu Kominterne, održanom novembra 1922, čija je centralna tema bio nastavak debate o potrebi da se većina zapadnoevropskog radništva pridobije putem politike ujedinjenog fronta. Sada su u nekim zemljama Zapadne Evrope postojale moćne komunističke partije, ali ni u jednoj nisu uživale odanost većine radničke klase. Ta čast je i dalje pripadala reformističkim partijama. Revolucionari su ovaj stisak mogli da slome jedino zajedničkim angažovanjem sa reformistima u odbrambenim borbama. Tu je termin „hegemonija“ upotrebljen kako bi se objasnila dominacija buržoazije nad proletarijatom nakon što ovaj prihvati podelu na ekonomiju i politiku:

Buržoazija se uvek trudi da politiku razdvoji od ekonomije, jer vrlo dobro shvata da ukoliko uspe u tome da radničku klasu zadrži unutar okvira korporacije, njenoj hegemoniji neće moći da zapreti nijedna ozbiljna opasnost.¹⁵

Mnogi „levi“ komunisti su i dalje pružali otpor, verujući da je potrebno bez prekida nastaviti sa revolucionarnom ofanzivom, kako bi se radnička klasa probudila i raskrstila sa reformizmom. Gotovo simultano Trocki se, kao vođa Crvene armije, suprotstavljao onima koji su tvrdili da revolucionarna vojna strategija zavisi od teorije permanentne ofanzive – od manevarskog rata. Trocki je tvrdio da svi ratovi zahtevaju kombinaciju napada i odbrane – drugim rečima, manevra i pozicioniranja. Gramši bi, da se našao među vođama Crvene armije, bio dobro upoznat sa ovim terminima.

U Italiji je žutokljuna Komunistička partija postala primarna meta fašističkog nasilja i represije. Do početka 1923. njeno članstvo potonulo je na oko 5,000 ljudi. Usvajanje strategije ujedinjenog fronta sada je, za očajnički izolovanu partiju suočenu sa teškom represijom, bilo pitanje života i smrti.

Ponovno naoružavanje Komunističke partije
Viktor Serž nam nudi živopisan kroki portret Gramšija, iz perioda dok su kasne 1923. obojica živeli u Beču i radili za Kominternu:

Marljiv i boemski egzil, kasna leganja i kasna ustajanja… Glava mu je bila teška, čelo visoko i široko, njegove usne tanke; sve to je nosilo slabašno, grbavo telo, četvrtastih ramena i nejakih grudi. Bilo je neke ljupkosti u pokretu njegovih finih, dugih ruku. Gramši se na jedvite jade uklapao u jednoličnost svakodnevnog postojanja, gubeći se noću u ulicama koje poznaje, sedajući na pogrešan voz; ravnodušan na udobnost svog smeštaja i na kvalitet svojih obroka; ali, intelektualno, bio je apsolutno živ. Intuicijom istreniran u dijalektici, hitar da razotkrije obmanu i proburazi je ubodom ironije, svet je posmatrao sa izuzetnom jasnoćom.

Serž objašnjava Gramšijevu želju da se vrati u fašističku Italiju:

Kada je kriza u Rusiji počela da se pogoršava, Gramši nije hteo da se u tom procesu i sam slomi, tako da je uredio da ga njegova partija pošalje natrag u Italiju; on kog su mogli identifikovati na prvi pogled, usled njegovog deformiteta i ogromnog čela.¹⁶

Teško da su fašistički vladari Italije zaboravili Gramšija. U svom govoru održanom u decembru 1921, Musolini je napao izvesnog „sardinskog grbavca, profesora ekonomije i filozofije“, koji je imao „neupitno moćan mozak“.¹⁷

Gramši je iz Beča počeo da organizuje osvajanje vođstva Italijanske komunističke partije iz ruku Bordige, koji je bio uhapšen i zatvoren. Prvi korak je bio osvojiti podršku svojih starih drugova iz L’Ordine Nuovo – Toljatija i Umberta Teračinija. Bordiga je u aprilu 1923. iz zatvora prošvercovao dokument koji je žestoko kritikovao vođstvo Kominterne. Tražio je od ostalih lidera partije da ga potpišu. Gramši je odbio, uprkos tome što ga je Toljati nagovarao da potpiše. Ovo je prouzrokovalo debatu među starim drugovima iz L’Ordine Nuovo. Gramši je pisao Toljatiju, izlažući u prilog usvajanja pristupa ujedinjenog fronta:

Trogodišnje iskustvo nas je naučilo, ne samo u Italiji, koliko su socijaldemokratske tradicije duboko ukorenjene i koliko je teško uništiti ostatke prošlosti prosto kroz ideološke polemike. Potrebna nam je ogromna i, istovremeno, neumorna politička akcija, koja može da ovu tradiciju slama iz dana u dan, slamajući sam organizam koji je otelotvoruje. Taktike Internacionale su za ovu namenu adekvatne. ¹⁸

U drugom pismu Gramši je tvrdio da je Bordiga odraz reformističke Druge internacionale, jer sprečava pojedinačne inicijative i ostavlja partijsko članstvo da pasivno čeka na partijsko vođstvo, podstičući ideju da će snaga partije i njeno samo postojanje odrediti mogućnost revolucije: „Partija se nije posmatrala kao proivod dijalektičkog procesa, u kom se spontani pokret revolucionarnih masa i organizaciona i upravljačka volja centra slivaju jedno u drugo“.¹⁹ Nastavio je:

Razvitak kapitalizma u Centralnoj i Zapadnoj Evropi ne samo da determiniše stvaranje širokog proleterskog sloja, već takođe – i kao posledicu toga – stvara i viši sloj, radničku aristokratiju, sa njenom pratnjom oličenom u sindikalnoj birokratiji i socijaldemokratskim grupama… Ovo štedi akciju masa i usporava je, čime od revolucionarne partije iziskuje strategiju i taktike sveukupno kompleksnije i dugoročnije od onih koje su u periodu između marta i novembra 1917. bile potrebne boljševicima.²⁰

Do marta 1924. Toljati i Teračini stali su iza Gramšija, a Kominterna je intervenisala kako bi postavila novi izvršni komitet italijanske partije, uključivši u njega i Gramšija. Bordiga se sa svojim najvažnijim pobornikom povukao iz izvršnog komiteta. Gramši se izborio za stvaranje ćelijske organizacione strukture, sa fabričkim grupama, koja je bolje odgovarala novoj političkoj situaciji (i koja je zadržavala mogućnost budućeg iniciranja fabričkih saveta) i za pokretanje dnevnog lista L’Unita, februara 1924. Naziv lista je predložio Gramši i insistirao je da u njegovom radu treba da učestvuju i pristalice Kominterne koje su bile izbačene iz PSI. On sam posvetio se uređivanju novog dvonedeljnika L’Ordine Nuovo.²¹ Isticao je stepen kontinuiteta:

Specifični ciljevi revije bi, prema mom mišljenju, trebalo i dalje da budu fabrike i fabričke organizacije… Trebalo bi da među sobom pokušamo sa rekonstrukcijom okruženja poput onog iz 1919-20, koristeći se sredstvima koje imamo na raspolaganju. Tada se nijedna inicijativa nije preduzimala bez da je prvo bila testirana u stvarnom životu, da prvo nismo na razne načine ispitali mišljenje koje radnici imaju o njoj.²²

Gramši se konačno vratio kući u Italiju u maju 1924, nakon što je bio izabran u poslanički dom, što mu je obezbedilo parlamentarni imunitet od hapšenja.

Potraga za ujedinjenim frontom
Preorijentacija partije došla je u trenutku u kom je Musolinijev režim zapao u krizu koja je zapretila njegovom opstanku. Desetog juna 1924, socijalistički poslanik Đakomo Mateoti kidnapovan je na ulici u centru Rima, nakon govora u parlamentu u kom je optužio režim za izbornu krađu. Pronađen je mrtav. Kidnaperi su identifikovani kao članovi fašističkog odreda pod Musolinijevom kontrolom. Reakcija na ovaj atentat uhvatila je Musolinija nespremnog: „Na ulicama su izbile spontane demonstracije u korist opozicije, što je nešto što dugo vremena nije moglo da se vidi.“²³ U pokušaju da smrvi proteste Musolini je izveo fašističku miliciju. Ali, kao što Gramši piše: „Prvi pokušaj mobilizacije onoga što je u narodu sačinjavalo manjinu potpuno je propao. Samo 20 posto odazvalo se na poziv; u Rimu se samo 800 pripadnika milicije pojavilo u barakama“.²⁴ Ovaj neuspeh je značio da su između 14. i 16. juna antifašisti dobili priliku da kontrolišu ulice.

Liberali, republikanci i socijalisti napustili su parlament iz protesta, zajedno se okupivši na alternativnoj skupštini na rimskom brežuljku Aventin. Gramši i drugi komunistički poslanici su im se pridružili, insistirajući da je potrebno pozvati na generalni štrajk i održati demonstracije. Jedan antifašista iz Rima priseća se atmosfere – i paralize koja je zahvatila opoziciju:

Gotovo svake noći išli smo u restoran…sa vođama Socijalističke partije… Sedam ili deset dana nije bilo ni traga od fašista na rimskim ulicama. Znalo se da su ljudi iz Trastevere, svi republikanci, bili spremni da marširaju sa svojim palicama i revolverima. Samo su čekali na komandu Aventinske opozicije… Ali niko nije hteo da izda komandu.²⁵

Aventinski lideri su se nadali da će moći da ubede kralja da otpusti Musolinija. Međutim, dok je Musolini odugovlačio sa reakcijom, fašistički odredi su se ponovo okupili oko njega i kralj je utvrdio svoju podršku režimu. Do kraja 1924. Musolini je bio u stanju da još jednom fašističke odrede pusti s lanca, ovog puta osim levice napadajući i liberalne i buržoaske protivnike fašizma, uspostavljajući tako mnogo čvršću diktaturu. Osvrćući se na taj period, Gramši je tvrdio:

Da je Musolinijeva vlada pala, koja god sredstva je primorala na pad, u Italiji bi se otvorila ekstremno duboka politička kriza, čiji razvoj niko ne bi mogao da predvidi ili zaustavi. Međutim, ovo su i opozicione snage znale i stoga su od samog početka isključile ‘jednu’ mogućnost rušenja fašizma, jedini mogući put, mobilizaciju i borbu masa.²⁶

Gramši je na kraju poveo komunističke odbornike natrag u poslanički dom, nadajući se da će moći da ga iskoristi kao platformu za širenje njihovih ideja.

Nastojanja da se stvori efektivni antifašistički ujedinjeni front iznela su na otvoreno bitku protiv Bordige, koja se do tada vodila unutar partije. Gramši je sa Bordigom debatovao u Napulju. Tu je insistirao na potrebi da „svaki član partije“ bude ujedno i „aktivan politički element, vođa“. To je od njih zahtevalo da se „svako u sopstvenoj okolini…osposobi da se samostalno orijentiše, da zna kako da iz društvene realnosti izvuče one elemente koji su potrebni da bi se uspostavila politika“, tako da „radnička klasa ne gubi hrabrost, već da oseća da ima vođe i da je i dalje sposobna za borbu… Upravo zbog toga što je partija strogo centralizovana, neophodna je velika količina propagande i agitacije unutar njenih redova. Potrebno je da partija edukuje svoje članove i podiže njihov ideološki nivo na organizovan način.“²⁷

Partija je sada doživljavala značajan rast, sa 27,000 članova krajem 1925. Fašistička tajna policija je izveštavala da su komunisti preživeli represiju bolje nego bilo koja druga levičarska partija – ne samo u „održavanju veza sa masama, već…polu-legalno, uspela je i da delimično spasi ključnu strukturu svoje organizacije“.²⁸ Za ovo je delom zaslužno Gramšijevo insistiranje na ćelijskoj strukturi, umesto geografski određenih ogranaka koje je Bordiga preferirao. Posebno lako su fabričke grupe našle način da se održe skupa.

Gramši je sada radio na tezama za partijski kongres koji je trebalo da se održi početkom 1926. u sigurnom Lionu u Francuskoj. „Lionske teze“ su tvrdile da partija nije kapitalizovala na fabričkim okupacijama, niti intervenisala kako bi u oktobru 1922. sprečila pobedu fašizma:

Poraz revolucionarnog proletarijata u ovom odlučujućem periodu bio je ishod političkih, organizacionih, taktičkih i strateških nedostataka radničke partije…proletarijat nije uspeo da se postavi na čelo ustanka velike većine stanovništva i da ga usmeri ka stvaranju radničke države… Pobeda fašizma 1922. mora se, stoga, posmatrati ne kao pobeda izvojevana nad revolucijom, već kao posledica poraza koji su revolucionarne snage pretrpele usled svojih sopstvenih unutrašnjih slabosti.²⁹

Gramši je ponudio svoju viziju revolucionarne partije:

Princip da partija predvodi radničku klasu ne sme se interpretirati mehanicistički… Kapacitet za predvođenjem klase stoji ne naspram činjenice da partija ‘proglašava’ sebe za njen revolucionarni organ, već naspram činjenice da ona ‘zaista’ uspeva da se, kao deo radničke klase, poveže sa svim segmentima te klase i uveri mase da pokret treba da ide u željenom pravcu, uz pomoć objektivnih uslova. Samo kao rezultat svoje aktivnosti među masama partija može da ih uveri da je prepoznaju kao ‘svoju’ partiju (pridobijanje većine); i samo kada ovaj preduslov bude realizovan, ona može da…za sobom povuče radničku klasu.³⁰

Takvo vođstvo je podrazumevalo da se partija angažuje u neposrednim ili parcijalnim borbama:

Komunistička partija povezuje svaki neposredni zahtev sa revolucionarnim ciljem; koristi svaku parcijalnu borbu kako bi podučila mase o potrebi za opštom akcijom i za ustankom protiv reakcionarne vladavine kapitala… U svakom od tih slučajeva, partija se koristi iskustvom datog pokreta i ishodima sopstvenih predloga, kako bi povećala svoj uticaj – pokazujući na činjenicama da je njen akcioni program jedini koji odgovara interesima masa i objektivnoj situaciji – i nazadni deo radničke klase prenela na viši stadijum.³¹

Insistiranje na ujedinjenom frontu ne sprečava Gramšija da nastavi sa definisanjem krajnjih ciljeva Komunističke partije:

(a) organizovati i ujediniti industrijski i ruralni proletarijat za revoluciju; (b) organizovati i mobilisati oko proletarijata sve snage potrebne za pobedu revolucije i osnivanje radničke države; (c) izneti pred proletarijat i njegove saveznice problem ustanka protiv buržoaske države, kao i problem borbe za diktaturu proletarijata, uz njegovo političko i materijalno vođenje ka rešenjima tih problema, kroz niz parcijalnih borbi.³²

Rezultati glasanja Lionskog kongresa odrazili su Gramšijevo ponovno naoružavanje i izgradnju partije – osvojio je 90.08 posto glasova.

Put na Golgotu
Nakon uspeha na Lionskom kongresu, Gramšiju je preostalo malo vremena na slobodi. Musolini je na jesen 1926. poslanicima ukinuo parlamentarni imunitet i Gramši je 8. novembra uhapšen, nakon što ga je fašistička policija primorala da otkaže sastanak sa predstavnikom Kominterne. Njegova Golgota u Musolinijevim rukama trajala je od tog dana sve do njegove smrti. Otkazani sastanak trebalo je da održi sa Džulsom Humbert-Drozom. On je bio zadužen da ubedi Gramšija da podrži Jozefa Staljina i njegovog tadašnjeg saveznika Nikolaja Buharina u njihovoj kampanji protiv Ujedinjene opozicije – koju su predvodili Trocki, Grigorij Zinovjev i Lav Kamenev – unutar ruske partije. Gramši nije bio pristalica Ujedinjene opozicije. Ipak, u oktobru 1926. pisao je vođstvu sovjetske partije, poručivši da frakcijski sukob čini puno štete kako u Rusiji, tako i van nje i da je potrebno zaustaviti ga. Toljati, koji je predstavljao italijansku partiju u Moskvi, odbio je da prosledi pismo, iako ga jeste pročitao Buharinu. Gramšijev odgovor Toljatiju bio je ljutit.³³ Sve je išlo u pravcu ozbiljnijeg raskida sa Moskvom i Toljatijem. Staljin je 1929. objavio da je svet ušao u novi „treći period“ u kom je praktično svuda došao red na ustanke i u kom će socijaldemokrate pomagati buržoaziji da priđe fašizmu. Prema Staljinu, „socijal-fašistički“ karakter socijaldemokrata isključivao je svaku mogućnost ujedinjenog fronta sa njima. Toljati se, pod pritiskom Staljinove mlade garde unutar partije, složio da je i Italija na ivici revolucionarne krize. Aktivisti su razaslani duž Alpa kako bi stimulisali masovni angažman – u stvarnosti su ih dočekala hapšenja i Musolinijevi zatvori.

Gramši je odbio da usvoji takvu glupost. Uložio je veliki napor u borbu za politiku ujedinjenog fronta protiv fašizma, što je sada postala strategija koju su Staljin i Toljati sada nameravali da odbace. Suprotstavio se ideji da mase italijanskih radnika napuštaju reformizam i da se zemlja približava revolucionarnoj situaciji koja će zbrisati fašizam i uspostaviti diktaturu proletarijata. Umesto toga, urgirao je za ujedinjeni angažman sa socijalistima i drugim antifašistima i za podizanje zahteva za konstitutivnom skupštinom. Verovao je da, ukoliko bi fašizam pao, npr. kao posledica globalne recesije koja je usledila nakon sloma berze na Vol stritu 1929, najveća verovatnoća bila je da će ga naslediti period parlamentarne vladavine. U svojim zatvorskim spisima izneo je nadu da bi ovo moglo da omogući rekonstrukciju fabričkih saveta i da bi oni mogli da prokrče put budućem ustanku. Interesantno, u gotovo identičnom trenutku, u maju 1930, Trocki je bio usred prepiske sa nekim od Bordiginih simpatizera unutar Međunarodne leve opozicije, povodom njihovog pokušaja da zahtev za konstitutivnom skupštinom spoje sa zahtevom za radničkim i seljačkim komitetima. Trocki je tvrdio da, ukoliko bi fašizam pao, verovatnije je da bi ga nasledio period demokratske, a ne socijalističke, vladavine, te da bi zato revolucionari mogli da istaknu demokratske zahteve i „obogate ih najsmelijim i najodlučnijim mogućim karakterom“.³⁴ Gramšijev argument doveo je do toga da su ga zatvorski drugovi iz redova komunista napali i odbijali da sa njim razgovaraju, dok je Toljati odbio da široj publici prenese Gramšijeve kritike njegove nove politike.

Gramši je u zatvor ušao kao čvrst revolucionar. Njegov poslednji govor pred italijanskim parlamentom, kada su se pred malom grupom komunističkih poslanika našli Musolini i sve snažniji fašistički odredi crnokošuljaša koji su čuvali sve izlaze iz prostorije, bio je hrabar i beskompromisan:

Mi smo sigurni u to da predstavljamo…suštinske interese većine italijanskog naroda. Proletersko nasilje je, stoga, progresivno i ne može biti sistematično. Vaše nasilje je sistematično i sistematično proizvoljno, jer vi predstavljate manjinu osuđenu na iščeznuće.³⁵

Ipak, oni koji su danas radi da se koriste njegovim imenom, rad Gramšija kao zrelog revolucionara prenebregavaju ili ga čiste od svega što im se ne dopada. Ovaj proces otpočet je objavljivanjem njegovih zatvorskih tekstova, tik nakon završetka Drugog svetskog rata, kada je Toljati Gramšijevu strategiju opisao kao prethodnicu odluke Italijanske komunističke partije da u savezu sa hrišćanskim demokratama ponovo izgradi kapitalističku italijansku republiku. Evrokomunisti su tokom 1970-tih i 1980-tih nastavili sa pokušajima predstavljanja Gramšija kao ličnosti koja je odbacivala ustanak i koja je postavljala alternativu lenjinizmu, dok su takve besmislice u XXI vek uneli današnji neo-gramšijevci.

Gramšijeve Zatvorske beleške mogu se u potpunosti rastumačiti jedino kao kontinuitet njegove političke borbe za ponovnu izgradnju i naoružavanje Italijanske komunističke partije. ³⁶ One, iznad svega, tvore neprekidnu liniju odbrane političke strategije koju je tokom tih godina zagovarao i u ogromnoj meri se oslanjaju na debate vođene tokom trećeg i četvrtog kongresa Kominterne. Martin Klark ističe da je „u zatvoru Gramši konstantno razmišljao o ‘revoluciji koja je propala’ 1919-20“ i da je „analiza uzroka neuspeha revolucije osnovna tema Zatvorskih beleški“, obezbeđujući „stimulus“ za njegova razmišljanja o hegemoniji, političkim organizacijama i partijama, i intelektualcima.³⁷

Jedno od ključnih poglavlja Zatvorskih beleški upoređuje revoluciju u Rusiji i na Istoku sa revolucijom u parlamentarnim demokratijama Zapada. Nećemo nimalo umanjiti značaj Zatvorskih beleški ukoliko ovde istaknemo da je ovo pitanje unutar Kominterne bilo prilično kontroverzno. Lenjin je uvideo da će „u Zapadnoj Evropi otpočinjanje proleterske revolucije ići znatno teže, ali će zato biti mnogo lakše dovršiti je.“ Bordiga se na drugom kongresu Kominterne zalagao za politiku odsustva iz parlamenta i sa parlamentarnih izbora, jer su uslovi za izvršavanje revolucije bili drugačiji na Zapadu, gde je „buržoaska demokratija funkcionisala godinama i gde će se…revolucionarna kriza sastojati prosto iz direktnog prelaska sa takvog političkog sistema na diktaturu proletarijata…“ Ovo „prvenstveno zahteva probijanje izvan okvira buržoaske demokratije i pokazivanje buržoaske tvrdnje da svaka politička borba treba da se odvija u okrilju parlamentarne mašinerije kao obmane.“³⁸ Prema tome, tvrdio je Bordiga, iskustvo boljševika u Dumi (skupštini uspostavljenoj u vreme vladavine cara) nema primene na Zapadu. Lenjin se ovome usprotivio:

Mi smo obavezani da nastavimo borbu unutar parlamenta sa ciljem uništenja parlamenta… Možemo li zamisliti bilo koju drugu instituciju u kojoj sve klase saučestvuju u onom stepenu u kom to čine u parlamentu? To se ne može veštački stvoriti. Ako su sve klase uvučene u parlamentarnu borbu, to je zbog toga što se klasni interesi i sukobi odražavaju u parlamentu. Ukoliko bi bilo moguće da na svim mestima ovog trenutka pokrenemo, recimo, odlučujući generalni štrajk koji će jednim mahom srušiti kapitalizam, do revolucije bi došlo u nekolicini zemalja. Mi, ipak, moramo da računamo sa činjenicama, a parlament je poprište klasne borbe.³⁹

Članak koji je Peri Anderson napisao 1976, „Protivrečnosti Antonija Gramšija“, u vreme dok se još uvek identifikovao sa Lenjinom i Trockim, pokazao je da je Gramšijeve zatvorske spise nemoguće razumeti van konteksta debata vođenih unutar rane Kominterne:

Teorija i praksa Treće internacionale…bile su zasićene insistiranjem na istorijskoj nužnosti nasilja u uništavanju i izgradnji država. Diktatura proletarijata, nakon oružanog svrgavanja buržoaskog državnog aparata, služila je kao probni kamen…Gramši ove principe nikada nije dovodio u pitanje. Naprotiv, u vreme kada je u zatvoru otpočeo pisanje svojih teorijskih objašnjenja, izgleda da ih je uzimao toliko zdravo za gotovo, da se oni jedva i naziru.⁴⁰

Međutim, činjenica da ih je Gramši uzimao zdravo za gotovo nije nikakav izgovor za neo-gramšijevce koji ove principe odbacuju. Strateško insistiranje na ujedinjenom frontu i pitanje odnosa između partije i klase bile su dominantne teme Gramšijevih godina koje je proveo kao aktivni član Komunističke partije. One su to ostale i tokom njegovih zatvorskih godina, odjekujući Zatvorskim beleškama.