Rekli su da će biti tamo – i bili su. Nedelju dana ranije, demokratske i socijalističke snage najavile su 25. januar za „Dan besa”. Odabiru datuma nemoguće je pripisati značaj veći od onog koji zaista ima – u pitanju je „Dan policije”, dan tokom kog režim bez pauze uzdiže u nebo vrline svojih patriotskih policijskih snaga.
U pitanju su iste one snage koje se vremenom pretvaraju u poslednje uporište režima ukaljanog do sada neviđenom stopom kriminala: nezakonitim zatvaranjem političkih protivnika; mučenjem i smrtima koji su u policijskim stanicama postali svakodnevica (ranije je ovo bilo rezervisano za snage državne bezbednosti); napadima na radničke borbe i pucanjem direktno u demonstrante; maltretiranjem i hapšenjem aktivista; nezapamćenom stopom korupcije, dilovanja droge i sitnih krađa.
Dakle, trebalo bi da slavimo 25. januar. Ove godine mase su odabrale nešto drugo. Dan besa.
Otpor Mubarakovom režimu rastao je godinama: demokratski pokret solidarnosti sa palestinskom Intifadom, protesti protiv okupacije Iraka i napada na Gazu, protiv nameštenih predsedničkih i parlamentarnih izbora; tokom druge polovine 2000-tih izbio je masovni talas često uspešnih štrajkova, koji su uz ekonomske zahteve uvek pozivali na obaranje Mubaraka. Korak po korak, samopouzdanje radništva i političke opozicije je raslo.
Od kada je Ben Ali pobegao iz Tunisa, toliko toga se promenilo u samo par dana. Euforija egipatskog naroda svuda je bila očigledna. Bilo je rasprostranjeno osećanje da je Tuniska revolucija bila „naša stvar”. Ljudi su osećali da je ova velika pobeda nad diktaturom i, ujedno, njihova pobeda. I, naravno, ako može da se desi tamo, mnogo ljudi je postavilo pitanje, zašto ne bi moglo da se desi i ovde!
Sa bekstvom Bena Alija, diktatora po mnogo čemu nalik na Mubaraka, čaša prepunjena strahom rasprsla se. Diktatori zaista mogu da padnu. Možemo ih naterati u beg. Ovde i sada. Svi su govorili da će „posle Tunisa biti Egipat”.
Naspram pozadine razvoja unutar demokratskog i radničkog pokreta u Egiptu, Tuniska revolucija može se shvatiti kao podizanje zavese na početku seizmičkih dešavanja u regionu. Egipatski demonstranti nastavljaju sa tačke do koje je Tuniska revolucija stigla.
Oni su spojili ekonomsko i političko, poziv za boljim životom i želju za slobodom, i sve to skoncentrisali u želji za smenom režima. Na desetine hiljada ljudi izašlo je u četvrtak na ulice, uzvikujući: „Hleb, sloboda, ljudsko dostojanstvo”.
Hiljade demonstranata okupile su se i marširale u svim većim gradovima, sa jednim ciljem: zbacivanjem Mubarakovog režima. Među njihovim sloganima čulo se i: „Revolucija do pobede”, „Revolucija u Tunisu, revolucija u Egiptu”, „O Mubarače, Ben Ali te čeka u Džedi.”
Marševi su prolazili kroz siromašne četvrti i na hiljade njihovih stanovnika se priključilo. Politički zatvorenici u zatvoru Abu-Zabal ušli su u štrajk glađu i pozivaju na sve druge političke zatvorenike da im se pridruže. Stotinu hiljda ljudi zauzelo je na nekoliko sati glavni trg u Kairu, sve dok ih policija silom nije rasterala. Inače, policija je delovala kao da ne zna gde će pre. Ipak, odani svojoj tradiciji, do sada su uhapsili na stotine aktivista i ubili najmanje šestoro.
Uprkos vladinoj zabrani demonstracija, u četvrtak su protesti održani na nekoliko mesta u Egiptu. Policija je silom razbijala okupljanja, koja su se potom selila na druge lokacije. Demonstranti su u Suecu zapalili glavnu policijsku stanicu. Na nekoliko mesta napadnuta su i policijska vozila. Na svim mestima kojim su demonstracije prolazile ljudi su rušili slike diktatora, koje su potom završavale pod njihovim nogama.
Mogućnost radikalne promene u regionu nikad do sad nije bila toliko blizu. Do toga možda neće doći danas, ali ovo je definitivno početak kraja.
Ispred egipatske ambasade u Londonu održavaju se svakodnevne demonstracije, zahtevajući smenu režima i podršku demonstrantima u Egiptu. Odjekujući slogane sa egipatskih ulica, demonstranti ispred ambasade u Londonu uzvikuju: „Narod hoće da obori režim”, „Hleb, sloboda i socijalna pravda”. Sinoć su ispred ambasade, uz zvuke nacionalne himne, okupljeni pevali: „Domovino, domovino, potrebna ti je revolucija, o moja domovino.”