Značaj pobede tuniskih masa nije samo u uspešnom svrgavanju Bena Alija, čime su okončane 23 godine njegove diktature. Tuniska revolucija pobija argumente koje su proteklih nekoliko decenija nudili mnogi desni intelektualci, prema kojima arapske mase nisu sposobne da postignu revolucionarne promene i da su revoluciji dani odbrojani.
Veliki bes narodnih masa koji je obuzeo čitav Tunis ponovo je dokazao da mase stvaraju sopstvenu istoriju i da je klasna borba živa širom arapskog sveta. Tuniska revolucija je takođe ozbiljno uzdrmala i lanac saveza kojim dominiraju SAD – ali kojim upravljaju i manje sile, poput Francuske i Britanije – čija je svrha da Bliski Istok i Severna Afrika drže pod kontrolom zapadnog imperijalizma, a da Izrael neometano može da tlači Palestince.
Revolucija je zbacila režim koji je održavao bliske veze sa Izraelom i koji su zapadne vlade i Svetska banka hvalile zbog lojalnog sprovođenja neoliberalnih „reformi”. Tuniske mase su preplašile arapske vladajuće klase – jedna za drugom, arapske države užurbano prave materijalne ustupke u pokušaju da izbegnu eskalaciju narodnog besa i spreče širenje revolucije.
U Egiptu, Alžiru, Jemenu, Libanu, Jordanu i mnogim drugim arapskim zemljama, ljudi počinju da mnogo jasnije preispituju stvarnost. Protesti koji se održavaju u znak podrške narodu Tunisa istovremeno pozivaju i na obaranje arapskih vladara i režima. Revolucija više nije književni pojam o kom učimo u knjigama iz istorije. Zahvaljujući snazi i odlučnosti tuniskog naroda, ona je postala naša moguća i dostižna budućnost. Efekte toga već vidimo u masovnim demonstracijama koje su preplavile Egipat, potresajući Mubarakovu diktaturu.
Mnogi se trude da Tunisku revoluciju predstave kao jednu od „šarenih revolucija” koje su do sada ojačavale moć Zapada, ili kao revoluciju ograničenu striktno na pitanja građanskih prava i ličnih sloboda. Ipak, oni zaboravljaju da su iskru pobune zapalili oni koji su bili onemogućeni da se zaposle, oni koji su radili dan i noć ali nisu imali ni toliko da sebi i svojoj porodici obezbede hleb. Što je najvažnije, ovi komentatori se trude da sakriju činjenicu da je glavna parola revolucije „Hleb, obrazovanje i sloboda”.
S tim na umu, bitka u Tunisu nije gotova, već je tek počela. Stari Ben Alijev režim i dalje je na vlasti i pokušava da učvrsti državu pod svojom kontrolom, oslanjajući se na relativno netaknute policijske snage i „zvaničnu opoziciju” koja je u proteklim decenijama doprinela legitimizaciji Ben Alijeve tlačiteljske vlasti, a sada pokušava da narodni bes izmanipuliše ne bi li se domogla vlasti.
Stari čuvari režima, zajedno sa ovom „zvaničnom opozicijom”, sada se trude da pobunu prikažu kao potpuno spontanu. Ovim se zanemaruje uloga koju su sindikati, radikalna levica i druge progresivne snage imale u jačanju sposobnosti pokreta da uzvrati udarac i u okretanju otpora direktno protiv Ben Alijevog režima.
Narod Tunisa je, međutim, uspeo da hitro odgovori na ove pokušaje, organizovanjem novih demonstracija i protesta sa zahtevom za raspuštanjem vladajuće stranke. Širom zemlje organizuju se narodni komiteti, kako bi se komšiluci zaštitili od državne milicije i kako bi se osujetili pokušaji Ben Alijevih pristalica da stvore atmosferu straha.
Mi smo zato uvereni da je od ključne važnosti da se celokupna revolucionarna levica širom sveta solidariše sa Tuniskom revolucijom, kako se borba protiv ostataka starog režima nastavlja. Pozivamo tuniske mase da ne prihvataju ništa manje od potpune transformacije njihove zemlje i konačnog raskida sa starim režimom, da odbiju da prihvate obećanja sadašnje vlade i da nastave da se bore do ispunjenja svih zahteva.
Upravo su narodne mase bile te koje su oborile tiranina i okončale istoriju tlačenja i eksploatacije. Zato bi trebalo da iste te mase preuzmu vlast i organizuju društvo na osnovu svojih potreba, a ne potreba i želja gomile oportunističkih političara koji se nikada nisu usudili da se suprotstave Ben Aliju i njegovoj politici.
Ben Alijevi stari čuvari samo će reprodukovati isti onaj sistem koji je ustanak namerio da porazi i eliminiše. Oni će nastaviti da tuniskom narodu nameću iste one mere koje su dugo bile upotrebljavane za kriminalizovanje tuniskih masa i njihovo udaljavanje od braće, sestara, drugarica i drugova drugde u arapskom svetu, ali iznad svega njihove veze sa izraelskom terorističkom državom, kao i ogromni uticaj koji francuska imperijalistička država ima nad kulturom i obrazovanjem u Tunisu.
Ostaci Ben Alijevog režima trudiće se da upotrebe svu moć koju imaju kako bi pokušali da poraze ili izoluju masovni pokret koji je izbio na ulice. Oni će se osloniti na međunarodnu podršku zapadnih sila i arapskih režima u regionu, koji će, iz straha da će se revolucionarna plima proširiti i u njihove zemlje, drage volje pomoći tuniskom režimu da povrati red.
Stoga pozivamo sindikalne vođe, koji su odigrali veliku ulogu u koordinaciji ustanka, revolucionarnu levicu i sve progresivne snage u Tunisu da ostanu na strani masa, nastave da podržavaju revolucionarne promene koje se odvijaju i oblikuju, i da prikupe najveću moguću podršku za tekuću bitku za slobodu od tlačenja i eksploatacije.
Takva promena zahtevaće ne samo dubinsku čistku države i uvođenje najšire moguće političke demokratije, već i raskid sa kapitalizmom kako bi se sproveo ekonomski i socijalni program koji bi radikalno poboljšao materijalnu situaciju tuniskog naroda. Održavanje takve revolucije zahtevaće aktivnu solidarnost sindikalaca, socijalista i antikapitalista, ne samo u regionu, već i celom svetu.
Zato, u ime Internacionalne socijalističke tendencije, stojimo rame uz rame sa tuniskim masama, u potpunosti podržavajući njihove zahteve i njihovu želju da nastave svoju herojsku revoluciju i unište svoje eksploatatore i tlačitelje. Istorija nam poručuje da se budućnost može osvojiti jedino borbom.
Koordinacija Internacionalne socijalističke tendencije
27.1.2011.