U okviru rubrike Radnički glas objavljujemo neposredna iskustva i gledišta radnika i radnica u Srbiji. Možete nam pisati u inboks naše Fejsbuk stranice, ili na mejl: [email protected]
Možda sam imao pet ili šest godinica kada je nacionalistička histerija zahvatila Srbiju, a sa njom revizionistički pogled na istoriju i veličanje svega čega bi se normalan čovek stideo. Sećam se da se Milošević nije skidao sa TV-a i, kako smo u to vreme imali samo tri kanala, bio je na sva tri, toliko da sam mislio da nam je on neki bliži član familije. Na opšte oduševljenje mase (među kojom su bili i moji roditelji), moj deda je rekao jednu veoma istinitu rečenicu koja će me pratiti dok sam živ: „Nije problem u Miloševiću, problem je u onome što on svesno ili nesvesno donosi sa sobom i što će tek naši unuci osetiti na svojoj koži“.
Payback time is here! Tu je, oko nas je, uništava nas polako ali sigurno. Ništa se od te devedesete ili devedeset prve nije promenilo, samo ljudi. Taj model koji je Milošević uveo na mala vrata, a razradili svi od Đinđića do Vučića nam konačno dolazi glave, i to ne pišem onako teoretski nego čisto iz prakse proizvodnog radnika u fabrici.
A počelo je tako savršeno i lepo, pričom kako mi nismo samo ruke i noge već fabrika hoće da čuje i naše mišljenje, da se i mi pitamo i učestvujemo aktivno u celokupnom procesu. Sećam se da sam tada pomislio da možda i kapitalizam nije toliko loš, naročito jer je moja fabrika 100% u vlasništvu stranaca… Oh, kako sam se samo grdno prevario.
Odluke menadžmenta su bile takve da nismo mogli da se snađemo jer su promene bile svakodnevne i bilo je sve gore i gore, nešto kao inflacija ’93. Prvo su tražili da dođemo ranije na posao, a moje kolege, kao i ja, svi odreda mladi radnici u želji da se pokažemo i dokažemo, nismo hteli da talasamo ili da se bunimo već smo sa elanom to prihvatili u nadi da će se ceniti dobar i vredan rad. Onda su se dosetili da ostajemo produžno, onda su rekli da zbog potreba proizvodnje menjaju radno vreme tako da često nisam ni znao kada treba da dođem na posao već me šef pozove pa mi kaže, onda je sve otišlo dođavola.
Juri od mašine do mašine jer nema dovoljno ljudi, primi ljude preko agencije pa ih otpusti, bezbednost radnika koja je samo fiktivno ispred proizvodnje, pauze za obrok minimalne, dve zakonske pauze od po deset minuta koje je nemoguće iskoristiti, produžni rad koji je minorno plaćen, a najstrašnije od svega što se konstantno sprovodi mentalna tortura nad radnikom. Nova organizacija rada koju su nam nametnuli po zapadnom modelu nas je dokusurila. Praktično sav rad je na našim leđima s tim da odrađujemo dobar deo posla i samih menadžera, bukvalno im sažvaćemo a oni samo progutaju. Mnogo posla, a malo vremena za sve, i najmanja greška se grubo sankcioniše, ciljevi u proizvodnji nerealni što dovodi do tačke pucanja i često svađe među kolegama. Najtužnije od svega da, kada pokušamo i stidljivo da se pobunimo, razlozi ovakvog poslovanja su isključivo sledeći: „To je jedini način da budemo konkurentni na tržištu“, i možda i hit hitova: „Ovo je godina štednje za celu fabriku“.
Alo care, mi ti obezbeđujemo profit svojim radom, zašto štediš na nama??? Zašto da mi snosimo glavni teret tvoje štednje? Zašto hoćeš kvalitet, a nas praviš budalama? Zašto nam vređaš inteligenciju?
U ovakvim uslovima normalno je da se obespravljeni radnik požali svom sindikatu, ali tu je već dupli prc jer sindikalistu plaća fabrika, a on baja neće sam sebi da skače u stomak. Tako je sindikalna mreža ograničena na potvrđivanje odluka direktora i top menadžmenta bez ikakvog upliva radnika u celu priču.
Ne plašim se toliko otkaza koliko se plašim budućnosti jer sam svestan da se dedine reči obistinjuju i da ću i kraj života dočekati u fabrici, a ne kao on u penziji. Današnjim generacijama koje su tek na početku svog radnog angažovanja niko ne garantuje sigurnu i mirnu starost niti postoje ikakve garancije da ćeš se živ vratiti sa posla, današnje generacije su svedene na robovsku radnu snagu, današnje generacije se zapošljavaju preko raznih fantomskih agencija jer je tako jeftinije poslodavcu, današnje generacije ne vide perspektivu, a da ne pričamo o ogromnom broju onih koji su već blizu penzije a ne mogu da odu jer nemaju dovoljno godina radnog staža i koji žive tako od danas do sutra.
Obična životinja kada bude saterana u ćošak, ma koliko mala bila, skače i brani se. Mi smo nagurani u ćošak i još nas dodatno gaze svi od države preko crkve pa sve do kontrolisanih medija spremnih za hvalosepeve neoliberalnom kapitalizmu i stranim investitorima. Kada ćemo mi skočiti da se branimo, nadam se uskoro, ali shvatam svakoga kada iz mase vikne: Vučić, Đilas, ista govna!