Rusko-ukrajinski energetski sukob doveo je do momentalne nestašice gasa u Srbiji. U jeku zime, bez grejanja su ostali stanovi, domovi zdravlja, bolnice, škole, vrtići, domovi za stare… Iako je predsednik Tadić uspeo da se dogovori sa Nemačkom i Mađarskom oko isporuke gasnih rezervi, ova kriza je otkrila mnoge rupe u funkcionisanju našeg energetskog sistema – ali i državne politike. Tek ostaje da vidimo koliku cenu će građani Srbije platiti zbog ovoga, međutim već sada je jasno da je nestašica gasa dovela do mogućnosti nove nestašice struje. Analiziramo pozadinu rusko-ukrajinskog sukoba, kao i ulogu srpskih vlasti u najvećoj energetskoj krizi u kojoj se Srbija našla, još od devedesetih godina.
Nakon što je 24. decembra potpisala prodaju većinskog paketa Naftne industrije Srbije ruskom „Gaspromu“, Vlada Srbije je najavila mnogo veću sigurnost na polju energenata u našoj zemlji. Već dve nedelje kasnije, ovakva najava se ispostavila kao potpuna besmislica. Da bismo u potpunosti razumeli najskorija dešavanja koja su potresla Srbiju i Evropu, potrebno je da se na trenutak osvrnemo na pozadinu rusko-ukrajinskog sukoba, u kontekstu rastućih pukotina u imperijalizmu i globalizovanom kapitalizmu.
• Uzrok nastanka gasne krize leži dublje od trenutnog spora između Rusije i Ukrajine. Još od 1994. godine, evro-atlantski blok za svoj glavni cilj ima sprečavanje svojih glavnih konkurenata – Rusije i Kine – da se domognu energetskih resursa sa prostora Centralne Azije i Bliskog Istoka. Ovo je u praksi, između ostalog, postizano „opkoljavanjem“ Rusije, putem širenja EU i NATO-a. Sjedinjene Države su u aprilu 2008. godine neuspešno pokušale da izdejstvuju početak procesa učlanjenja Ukrajine i Gruzije u NATO. Četiri meseca kasnije, Gruzija je isprovocirala vojni sukob sa Rusijom oko Južne Osetije i Abhazije. Iz ovog sukoba, Rusija je izašla kao pobednik, što je bila prva jasna opomena Zapadu da više ne može da se bez posledica meša u njene interese u regionu. Evropska unija je, sa druge strane ostala podeljena po ovom pitanju, što je na površinu iznelo njene dugo skrivane unutrašnje podele i nemoć da u prelomnim trenucima reaguje kao jedinstvena sila.
• U datim okolnostima „Gasprom“ je pri regularnoj obnovi ugovora pokušao da Ukrajini nametne plaćanje gasa po tržišnoj ceni, što je Ukrajina prihvatila pod uslovom da Rusija, zauzvrat, za transport gasa kroz ukrajinsku teritoriju takođe plaća tržišnu cenu. Rusija je to odbila i u roku od nekoliko dana u potpunosti obustavila isporuku gasa Ukrajini – što je automatski zavrnulo slavinu centralnoj i južnoj Evropi i Balkanu, demonstrirajući jačinu i dalekosežnost ruskih poteza, kao i njenu odlučnost da se dokaže kao ključan igrač na svetskom planu.
• Trenutna situacija ne može biti posmatrana odvojeno od prošlogodišnjeg rusko-gruzijskog sukoba. U oba slučaja, Rusija je ulazila u otvoren konflikt sa državom u kojoj je na vlasti režim koji štiti zapadne interese u regionu. Takođe, Ukrajina, kao ni pre nje Gruzija, ne bi mogla da se odluči na ovakav potez da nije bila podstrekivana od strane Vašingtona. EU se u ovom slučaju nametnula kao posrednik – s jedne strane zbog direktne ugroženosti gasnom i finansijskom krizom, a s druge zbog straha od mnogo većih unutrašnjih nevolja koje prete da je slome, što dokazuju veliki socijalni nemiri u Grčkoj, Francuskoj, Italiji i Španiji.
• Rusija je stoga uspela da Ukrajinu prisili na kompromis, po kom će gas nastaviti da teče pod budnim okom EU posmatrača. Svetska ekonomska kriza i ratovi u Avganistanu i Iraku će samo dodatno pogoršati pozicije SAD u Istočnoj Evropi i prisiliti EU na kompromise sa Moskvom. To, doduše, ne znači da se sukob na liniji Vašington-Moskva neće dogoditi, kao što smo i videli na primeru Gruzije – što je ekonomska kriza dublja, to je ceo region nestabilniji usled geopolitičkih previranja.
• No, koji je značaj svega ovoga za Srbiju? Srpska vladajuća klasa već osam godina pokušava da na tankoj niti balansira između Istoka i Zapada. Ipak, kada je jednostranim proglašenjem nezavisnosti Kosova, u februaru prošle godine, došlo do, za Srbiju, prelomnog trenutka, Rusija je bila ta koja je ponudila „bratsku ruku prijateljstva“ i stavila veto na prijem Kosova u Ujedinjene nacije. Zauzvrat je dobila NIS, uz obrazloženje vlasti da će nam prodaja naše najprofitabilnije kompanije doneti veću energetsku sigurnost i stabilnost. Međutim situacija je u potpunosti obrnuta – umesto „sigurnosti“ i „stabilnosti“, postali smo mnogo zavisniji od planova i interesa ruske vladajuće klase. Štaviše, „slučaj Gasna kriza“ dokazao je i potpuni bankrot logike „NIS damo – Kosovo ne damo“. Rusija je, možda očiglednije nego ikada, stavila do znanja da ne gaji iracionalne simpatije prema Srbiji, kako smo bili uveravani, već da se naš međusobni odnos zasniva na goloj koristi – što je odnos u kom smo mi u podređenom položaju. Vredi napomenuti da je Srbija mnogo manji potrošač gasa od, recimo, Bugarske kojoj je isporuka takođe bila obustavljena, čak i ranije nego nama. To u potpunosti dokazuje gde mi stojimo na listi ruskih, ili konkretno „Gaspromovih“ prioriteta – što će se definitivno odraziti i na druge obećavane projekte, poput Južnog toka gasovoda ili izgradnje skladišta gasa u Banatskom Dvoru. Sve ovo važi i za prodaju drugih kompanija, poput, recimo, „Sartida“ „Ju-Es stilu“ ili „Zastave“ „Fijatu“. Bilo kakva slabija prehlada druge strane, nas dovodi do teške bolesti – proizvodnja se smanjuje, odlaže ili obustavlja, a sa njom i plate i broj radnih mesta. Privatizacija, opravdavana „bratskom pomoći Istoka“, „efikasnošću i progresivnosti Zapada“, ili pak „dobronamernošću domaćeg kupca“ (uzmimo za primer prodaju „Šinvoza“ Nebojši Ivkoviću), ne samo da nije rešila ekonomske probleme, već ih je dodatno pogoršala – drugim rečima, neoliberalni kapitalizam nije rešio goruće probleme nastale u eri birokratskog državnog kapitalizma. Krajem prošlog veka, sa već potonulog broda ukrcani smo na brod koji tone.
• Gasna kriza je nerazdvojivo vezana za ekonomsku krizu i krizu zapadnog imperijalizma. Sada se i u praksi pokazalo da odgovor na to ne može, niti sme, biti priklanjanje ni evroatlantskom bloku, koji ima već izgrađene strukture imperijalne moći, ni Istoku koji je u poslednjih nekoliko godina otpočeo ponovnu izgradnju sopstvenih imperijalističkih struktura. Klackanje srpske buržoazije između dve vatre možda u kratkom roku služi njenim interesima, ali svakako ne odgovara interesima građana.
• Jedini način za rešavanje ekonomskih i energetskih problema u Srbiji jeste regionalno umrežavanje, zasnovano na nacionalnoj jednakosti. Ulaganjem u obnovljivu energiju na nivou celog regiona doprinelo bi se rešenju problema zavisnosti od uvoznih energenata. Tu spadaju prvenstveno solarna energija i energija vetra, kojih ima na pretek, posebno u priobalnim oblastima Balkana; isto važi i za energiju koja se može dobiti iz talasa Jadranskog i Egejskog mora. Tu je takođe i eksploatacija uglja koji bi mogao da se koristi do izgradnje regionalne energetske mreže. Štaviše, regionalna mreža javnog transporta bi takođe značajno smanjila potrebu za uvezenim energetskim resursima poput nafte. Ovakav projekat bi u celosti bio skup i teško ga je zamisliti u okvirima kapitalizma. Tržište energenata dovelo je do izdvajanja nekoliko vodećih korporacija koje monopolizuju velike teritorije širom planete, po sličnom modelu po kom je „Gasprom“ monopolizovao tržište u Srbiji. Investiranje u ekološki održive i bezbedne sisteme proizvodnje energije zahtevalo bi suočavanje sa uticajem tih korporacija, što bi mogao da ostvari jedino masovan pokret odozdo, koji bi se starao da stvori demokratsku i plansku ekonomiju, zasnovanu na radničkoj vlasti.
• I pored toga što je gasna kriza relativno kratko trajala, ona je potvrdila strepnje da će naredni period svedočiti porastu tenzija između Istoka i Zapada. U ovim tenzijama, male i slabe zemlje poput Srbije trpeće velike posledice, posebno u kontekstu globalne finansijske krize. Jedino će masovan pokret odozdo, usmeren protiv kapitalizma, moći da pruži potreban otpor i izgradi alternativu ovakvom stanju stvari. Dešavanja koja su krajem prošle godine potresla Grčku, ali i gotovo ceo zapadni svet, od SAD do Italije, nagoveštavaju da se ovako nešto već ostvaruje. U Srbiji će u narednom periodu doći do porasta industrijske borbe iz koje može da se rodi politička opcija nezavisna i od Istoka i od Zapada, spremna da ljudski interes stavi iznad jurišanja za profitom.