Prenosimo odgovor našeg člana snishodljivim i niskim udarcima Slobodana Antonića objavljenim u režimskom tabloidu Informer
Za Slobodana Antonića fašizma u Srbiji nema jer – nije na vlasti. Pojedinci koji mu se javno opiru još uvek rade u državnim službama, demonstracije koje na njega ukazuju nisu kamenovane. Po tome bi kao dan borbe protiv fašizma verovatno trebalo da obeležavamo dan kada su Jevreji i komunsiti oterani sa nemačkih fakulteta, a Hitler postao kancelar, a ne dan kada su nacističke bande počele da razbijaju jevrejske radnje i domove. Ono što Antonić, naravno, ne želi da prizna jeste da je zaštita policije koju antifašisti navodno danas imaju na ulici tu samo uslovno – dok vladajućoj klasi i interesima kapitala odgovara da održava privid „tolerancije“ i „slobode okupljanja“. Onog trenutka kada im to više ne bude bilo u interesu, naša solidarnost koja sada možda deluje kao predstava moraće da bude jedini štit koji ugoržene grupe brani od fašističkog nasilja.
Ali za Slobodana Antonića bilo bi dobro da u Srbiji nema ni antifašista – ili barem, da im ne pominjemo imena. Referirajući na mene kao na „izvesnog mladog [sic] uposlenika“, Antonić previđa da ja Internacionalu na albanskom ne pevam kao predstavnik instituta u kome radim, već pre svega kao neko ko svoja ubeđenja gradi u tradiciji komunizma i internacionalizma i ko je član socijalističke organizacije Marks21. I upravo je ova činjenica da se neko može protiviti progonu Albanaca, zalagati za samoopredeljenje naroda Kosova, ali u isto vreme boriti se za proterivanje NATO-a s Balkana i za prava radnica i radnika na dom i dostojanstven život, ono što Antonić želi da pošto-poto sakrije sa stranica respektabilnog lista u kome je kolumnista. Jer na kraju krajeva, slika političke borbe koju on želi da iscrta svodi se na „liberali s jedne, nacionalisti s druge strane“, borbe u kojoj će obe strane raditi za interese vladajuće klase i kapitala i u koju je sasvim bezbedno upustiti se iz profesorske fotelje, koju god stranu u njoj zauzeli.