Anja Ilić analizira događaje koji su obeležili prošlu sedmicu u najnovijem tekstu u rubrici „Nedelja za nama“.
Leto je, barem u Srbiji, po pravilu politički umrtvljeniji period. Pamtimo, doduše, i uzavrela leta, poput onog 2017. godine, kada je borbeni štrajk u Fijatu inspirisao čitavu seriju manjih štrajkova, od kojih su se neki završili radničkim pobedama. Ali leta su uglavnom usnuliji periodi. Gazde se razmile po odmorima, da se spreme za jesenje ofanzive na radničku klasu. Skupština Srbije iskoristi sezonu odmora da na kvarno progura neke zakone protiv kojih bi se u drugim periodima verovatno moglo uspešnije mobilisati. Aktivisti i aktivistkinje uglavnom prate napade na radničku klasu u najavi, i planiraju kako bi se na te napade moglo odgovoriti.
Ovo leto je poput većine leta, mada se štrajkovi, ipak, odigravaju. Radnici kragujevačkog Vodovoda i kanalizacije prošlog ponedeljka stupili su u štrajk, zahtevajući da lokalna samouprava sa njihovim javnim preduzećem potpiše kolektivni ugovor i da se povećaju zarade radnika, koje u proseku iznose oko 27.000 dinara. Daleko, složićemo se, od za većinu radnika i radnica u Srbiji bajkovitog proseka koji registruje Republički zavod za statistiku – preko 55.000 dinara (za mesec maj)! Ipak, čak je i RZS, koji se ne služi preciznijim, Eurostat-ovim pokazateljima zarada u Srbiji, priznao da je u maju barem polovina zaposlenih u Srbiji zarađivala ispod 42.000 dinara. Radnici kragujevačkog Vodovoda debelo spadaju u tu neslavnu polovinu.
Njih jedanaestoro danas je, na vlastitu, pojedinačnu inicijativu, počelo i sa štrajkom glađu. Iako nesumnjivo dramatičan potez, štrajk glađu kao mera radikalizacije radničkih štrajkova, kako nam je iskustvo prethodnih godina pokazalo, retko pogađa poslodavce. Pogađa uglavnom javnost, koja na dramatičnije okolnosti štrajka odgovara povećanom pažnjom – koju, pak, ne prati nužno i povećana mobilizacija podrške za štrajk; ali iznad svega, ova mera pogađa same radnike koji se iznuruju u borbi za svoja prava. Sudbina radnika Goše, koji su 2017. godine pribegli i štrajku glađu, a čija fabrika je u međuvremenu završila u drugom stečajnom postupku, ostavivši ih bez posla, može da nam posluži kao upozorenje.
Radnici kragujevačkog Vodovoda mogli bi, s druge strane, da pokušaju da se povežu s radnicima Vodovoda u drugim gradovima u Srbiji i da se usmere ka generalnom štrajku. Time bi se i poslodavac našao pod većim pritiskom da odgovori radničkim zahtevima.
Rent-a-radnik: agencijski rad na mala vrata
Takvih – jakih, ofanzivnih, zahtevajućih – radničkih pritisaka biće nam potrebno sve više, u susret najavljenom talasu privatizacija preostalih javnih preduzeća u Srbiji. Država nastoji da slomi kičmu sindikalnom organizovanju radnika i da tako „reformu“ – i potonju privatizaciju – javnog sektora učini što bezbolnijom za (buduće) privatne poslodavce. Čak i kada usvaja zakone koji donose poneko, kozmetičko poboljšanje za radnike i radnice, ispod te marketinške kozmetike vrebaju inovirane zamke za radničko organizovanje i radna prava.
U to smo se najpre uverili sa skorašnjim usvajanjem novog Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Predstavnici Komore izvršitelja ispiraju usta članom novog zakona po kome se niko sa komunalnim dugom do 5000 evra ne može izbaciti na ulicu. To što su ljudi koje izvršitelji diljem ostavljaju bez jedinog krova nad glavom često žrtve prevara, što će sada biti prinuđeni da plaćaju troškove sopstvenog iseljenja, ili što moraju da se zadužuju kako bi preživeli, ne zanima ni Komoru ni državu. Novi zakon ljudima zakida pravo da se organizuju u odbrani od prisilnih iseljenja – time što ih papreno kažnjava za čuvanje svog krova nad glavom – dok o kažnjavanju izvršiteljske službe nema ni govora. „Mi imamo samo 0,5 odsto kažnjenih kolega“, hvalila se pre neki dan Snežana Petrović iz Komore izvršitelja. Hoće to kad se struka učini maltene nekažnjivom.
Slične opasnosti vrebaju iz još jednog letnjeg hladnog tuša: Predloga zakona o agencijskom zapošljavanju. Vlada samo što ga je usvojila, pa možemo očekivati da će se uskoro naći i pred Skupštinom – i, izgledno, biti usvojen.
Ključna razlika u odnosu na prošlogodišnji Nacrt ovog zakona, koji je predviđao da preko agencija za privremeno zapošljavanje poslodavci mogu da iznajme najviše 30% radne snage od ukupnog broja radnika koji upošljavaju, jeste što će im sada biti omogućeno da svu radnu snagu angažuju putem agencija. Drugim rečima, ovako predviđena praksa agencijskog zapošljavanja omogućiće poslodavcima da doslovno nemaju nijednog stalno zaposlenog radnika, već da do u nedogled rotiraju rezervnu armiju rada – čime se, naravno, otvara prostor za stalna snižavanja uslova rada radnika i radnica, po prežvakanoj formuli „Ako ti nećeš, ima ko ’oće“.
U tom kontekstu su poboljšanja (u odnosu na prethodni Nacrt, kao i na dosadašnju, zakonski neregulisanu praksu) koja ovaj Predlog zakona predviđa – kozmetička. Šta nekom radniku vredi što „na papiru“ može sindikalno da se organizuje i unutar agencije i kod poslodavca kom je iznajmljen, kad poslodavci mogu bez ikakvih reperkusija da otpuštaju radnike kako im se prohte?
A ko plaća ekološki dug?
Ipak, najhladniji tuš ovog leta – ne samo u Srbiji, već i globalno – nisu kuloarski izglasani antiradnički zakoni, već nimalo kuloarska, razgoropađena i devastirajuća: klimatska katastrofa. Istina, intenzivne i invazivne klimatske promene tu su već neko vreme – samo što oni koji su u prvom redu odgovorni za njih mogu sebi da priušte da ih konstatuju tek sada. Ili da to ni ne urade.
Tako je američki predsednik Donald Tramp jedan od bezbrižnih negatora globalnog zagrevanja. Što se Trampa tiče, zemlja se već vekovima zagreva, i u činjenici da se, recimo, pre samo četiri dana, u jednom danu, otopilo 12 milijardi tona leda na Grenlandu, za Trampa verovatno nema ničeg zabrinjavajućeg. Nema zime za Trampa i njegovo probrano društvance iz vladajuće klase.
Nema zime ni za Džefa Bezosa, osnivača i izvršnog direktora Amazona, i verovatno najbogatijeg čoveka koji je hodao planetom zemljom. Nema zime, ali ima kosmosa – u koji Bezos namerava da lansira što ljude što industrijsku proizvodnju u budućnosti, jer je, kako kaže, „čovečanstvo uništilo ovu planetu“. Nije je, doduše, uništio onaj deo čovečanstva – većinski deo čovečanstva – koji, poput radnika i radnica u Bezosovom Amazonu, radi u izrabljujućim uslovima dok Bezos i probrano društvance kapitalista dodaju novi niz nula na već nesagledive milijarde svog bogatstva. Ali baš taj, većinski deo čovečanstva je prvi na ovozemaljskoj listi za odstrel. Za radnike i radnice i te kako ima zime, ali nema kosmosa kao izlaza.
Bezos može sebi da priušti da za klimatsku katastrofu optužuje čitavo čovečanstvo, a ne sebe i slične sebi, baš kao što i Tramp može da negira globalno zagrevanje – dok američka vojska istovremeno doprinosi globalnom zagrevanju više nego 140 država zajedno. Sve vladajuće klase služe se istom taktikom svaljivanja krivice na žrtvu. Kada su krajem juna, kada je krenuo toplotni talas u Evropi – a za rekordno visokim temperaturama krenuli su i poplavni talasi – ulicama Beograda i drugih gradova u Srbiji potekli automobili, vetrom počupano drveće i skinuti krovovi, Vučić i njegovo probrano društvance držali su govorancije, optužujući nemaran narod za štetu pričinjenu u poplavama. Ne sebe, niti godine štednje na sistemima zaštite od prirodnih nepogoda, niti kompanije kojima daju odrešene ruke da ekološki neodgovorno posluju.
Ekološki dug, u koji smo 2019. godine ušli ranije nego ikada – to jest, 29. jula smo na globalnom nivou potrošili više resursa no što planeta u godinu dana može da obnovi – taj dug plaćamo mi kojima neće biti dostupna luksuzna svemirska putovanja; mi na čijoj grbači se bogate Bezosi ovoga sveta; mi koji postajemo razmenska valuta agencija za zapošljavanje; mi koji se izgladnjujemo u štrajkovima protiv svojih izgladnjivača. I samo smo mi ti koji mogu da preokrenu pravila igre. Otpisivanje ekološkog duga radničkoj klasi znači uterivanje duga kapitalistima. Kroz štrajkove, kroz proteste, kroz masovnu ofanzivu – vreme je za globalni reset.