Politički proces koji se vodi protiv šestoro anarhista optuženih za međunarodni terorizam pokrenuo je mnoga bitna pitanja. Razgovarali smo sa Majom Krek, aktivistkinjom Grupe za monitoring ovog procesa
S: Za šta se anarhisti terete? Koliko su dugo u pritvoru i u kakvim su uslovima?
M.K.: Šestoro anarhista danas provode 159. dan, odnosno već šesti mesec u pritvoru, pod optužnicom za delo međunarodnog terorizma.
Krajem avgusta se desio incident pred grčkom ambasadom u Beogradu, kada su na dan međunarodne solidarnosti sa grčkim aktivistom Todorisom Iliopulusom, na nju navodno bačena dva molotovljeva koktela, načinivši ukupnu štetu od 18 evra usled jednog napuklog prozora. Iliopulos je u to vreme proveo već više od pola godine u zatvoru bez ikakve optužnice, zbog učešća u grčkom narodnom ustanku koji je buknuo krajem 2008. godine nakon ubistva petnaestogodišnjeg Aleksisa Grigoropulosa od strane policajca.
Zbog ovakvog protivpravnog tretmana, Todoris je štrajkovao glađu više od četrdeset dana i bio je u jako lošem zdravstvenom stanju. Odmah nakon velikih protesta solidarnosti sa Todorisom koji su u Grčkoj okupili celu levicu, kao i međunarodne solidarne podrške, on je pušten iz zatvora. Anarhisti koji su u Beogradu uhapšeni pod sumnjom da su odgovorni za ovaj incident, faktički su (zasad) poslednje žrtve gušenja grčkog ustanka, a zaprećena kazna za delo koje im se stavlja na teret iznosi 3 do 15 godina zatvora.
Skandalozno dug pritvor oni izdržavaju u zloglasnom Centralnom zatvoru, u sobama u kojima je smešteno po petnaestak ljudi, izolovani kako jedni od drugih tako i od spoljnog sveta. Posete su dozvoljene samo najužoj porodici, i to dva puta mesečno po pola sata. Za sada znamo da je dvoje ljudi na zahtev advokata premeštano u druge ćelije, u jednom slučaju – zbog modrica zadobijenih u ćeliji pod nama nepoznatim okolnostima. Pre toga smo imali i jedan pokušaj iznude novca od porodice pritvorenika.
Ono što nas brine je činjenica da oni sami iz bezbednosnih razloga ne žele da govore otvoreno o onome što im se dešava u zatvoru, što znači da je situacija verovatno gora nego što možemo da zamislimo na osnovu dostupnih informacija.
S: Šta je Grupa za monitoring i čime se bavi?
M.K.: Grupa za monitoring procesa protiv šestoro anarhista sastavljena je od pojedinaca i pojedinki iz različitih levičarskih, antiautoritarnih i studentskih grupa, koji su već sarađivali u sličnom sastavu tokom kampanje Solidarno protiv fašizma.
Medijski mrak koji je dugo nadvijao ovaj slučaj, besomučna produžavanja pritvora i izostanak javnih reakcija već usled same neobaveštenosti, nagnali su nas da se, organizovanjem javnih debata i protesta, posvetimo podizanju svesti u javnosti o ovom slučaju ili tačnije rečeno – političkom procesu.
Zahtev je odbacivanje ovakve besmislene optužnice i puštanje ljudi da se brane sa slobode. Teško je, naime, poverovati da čin tužilaštva koje je preko noći volšebno promenilo policijsku kvalifikaciju dela iz izazivanje opšte opasnosti u međunarodni terorizam nije bio politički motivisan. Valja podsetiti da je otprilike u isto vreme ovo isto tužilaštvo pozive na nasilje i linč prema LGBT osobama preko medija od strane vođa fašističkih organizacija okarakterisalo kao polemičke tonove na koje nije potrebno reagovati.
Pre toga smo imali paljenje američke ambasade na dan proglašenja nezavisnosti Kosova organizovano od strane državnog vrha i sa jednim smrtnim ishodom. Taj proces je još uvek u toku i sudi se samo jednom učesniku – za delo izazivanja opšte opasnosti – a on se brani sa slobode.
Logično je da država neće pokrenuti proces protiv svojih najviših funkcionera, a čini se da je između ostalog zato i namenila uhapšenim anarhistima da odrobijaju za sve do sada zaista spaljene ambasade. Nakon toga, valjda, treba da poverujemo – ili bolje reći, međunarodna zajednica treba da poveruje – da je Srbija ozbiljna pravna država u kojoj se nasilni akti sankcionišu. A da se po mogućnosti pri tom ne otvore pitanja finansiranja i veza ekstremne desnice i države, kao ni zločina(ca) iz prošlih ratova.
S: Zašto vlasti pričaju o „levom“ i „desnom“ ekstremizmu? Da li to zaista postoji?
M.K.: Dobro pitanje. Čuli smo od predsednika Republike da postoji, i da će se država boriti kako protiv jednog, tako i protiv drugog. Naravno, taj „levi ekstremizam“ još niko nije video, ali on se izmišlja iz mnoštva praktičnih razloga.
Kada „pravna država“ ne radi ono što je navodno u opisu njenog posla, pa se tako društvena imovina i radnička klasa pljačkaju naveliko i sa državnim blagoslovom, kada se dopušta kršenje osnovnih ljudskih prava pripadnicima manjina – nije loše ubediti ljude da postoji neki „drugi ekstrem“ koji predstavlja podjednaku pretnju i od koga ih se mora zaštititi. Time se prigodno skreće pažnja sa realnog problema, a istovremeno za sebe zauzima ugodna pozicija „pravedne sredine“.
Isto tako, prigodno se preko obračuna sa levičarima bez jakog političko-ekonomskog zaleđa fingira obračun sa ekstremizmom kao takvim. Zastrašivanje levice kvalifikacijom dela koja njenim pripadnicima stavlja na teret najstrašnije zločine očigledno nesrazmerne simboličnoj akciji kakva je ovde bila u pitanju, sigurno ne škodi interesima vladajuće elite u vreme ekonomske krize i pred najavljene masovne štrajkove.
S: Šta će se nadalje dešavati vezano za uhapšene?
M.K.: Suđenje je zakazano za 17. februar u 10h u Višem sudu u Beogradu, koji je smešten u zgradi Palate pravde u Savskoj ulici.
Pošto je javnost najbolja odbrana od brutalne samovolje države, pozivamo sve građanke i građane da dođu da prate suđenje sa nama.
Takođe, 19. februara u klubu Akademija organizujemo i koncert solidarnosti sa uhapšenima.
Ovakva politička optužnica ne sme da prođe, kako zbog uhapšenih drugova i drugarice, tako i zbog opasnog presedana koji bi ona predstavljala za budući odnos države prema levim i socijalnim pokretima. Ne samo u Srbiji već širom Evrope.
kontakt: [email protected]
web: monitoring.zbrka.net