Prošla su već dva meseca od završetka blokade. Blokada na tri fakulteta se završila, ali ne i borba. Duh u svakom od nas studenata-blokadera i dalje žudi za znanjem i boljim uslovima studiranja i života.
Jasno je da je blokada kao vid protesta politički akt. Ne želimo više da trpimo sve gore uslove obrazovanja, što jeste posledica katastrofalne uprave fakulteta, vlasti i celokupnog sistema.
Stravično razočaravajuće je to što se ispostavilo da je fakultet, kao mikrokosmos, gotovo savršena kopija makrokosmosa, državne vlasti. Mi kao studenti i građani suočeni smo sa najpodmuklijim lažima i najprljavijim potezima koje je povlačila naša uprava.
Namerno su izazivali incidenate, pokušavali da okreću naše koleginice i kolege protiv nas po principu „zavadi pa vladaj”, pokretali krivične postupke kako bi istaknute pojedince izolovali iz čitave mase boraca za promene. Tu se onda našao i rektorov čuveni apel državi da prekine protest „milom ili silom”, kao i slanje plaćenog obezbeđenja na nas.
Sve to dokazuje da su uprave fakulteta i ministartvo prosvete bili spremni na sve da se reše studenata zbog kojih uopšte i imaju radna mesta.
Sve to je odraz, naravno u blažoj verziji, onoga što se dešava na državnom nivou.
Niko od nas, studentkinja i studenata sa snažnim osećajem entuzijazma i sa verom u bolje sutra, nije ni u jednom momentu posustao. Bili smo prinuđeni da iz časa u čas budemo u pripravnosti, svaki dan spremni da očuvamo svoje demokratsko pravo – da se samoorganizujemo i borimo za prava nas i svih onih kojima je studiranje zbog siromaštva nedostupno.
Moram priznati da svce to uopšte nije bilo lako izdržati. Spavali smo po svega par sati. Na plenumima koji bi počinjali u osam uveče, a trajali do posle ponoći, počinjali smo izveštavajući o ispunjenim ciljevima i urađenim zadacima, a završavali smo diskusijama o narednim koracima.
Svaki dan bio je situacija za sebe, tako da često nismo mogli da planiramo dugoročnije od „danas za sutra”, a često i samo po nekoliko sati unapred, zbog nepredvidivosti i stalnog menjanja stanja u kojem smo se nalazili.
Ustajali bi, naravno, u cik zore, spremni da dočekamo profesore, domare i koleginice i kolege, dokazujću im našu odlučnost.
Tokom blokade naše aktivnosti vezane za porodicu, prijatelje, hobije… bile su zapostavljane, a većina nas napuštala je zgrade fakulteta samo radi lične higijene. Spavanje po hladnim hodnicima, manjak sna i borbe koje su oscilirale iz sata u sat, mnoge od nas doveli su do totalnog fizičkog zamora.
Bilo je raznih dana. U samom startu organizovanja plenuma mišljenja studenata zaineresovanih za studentska pitanja razlikovala su se i bilo je potrebno mnogo dana diskusije da bi se našlo zajedničko rešenje.
Početak blokade nas je sve primorao da se ponašamo mnogo zrelije i da brže preležimo neke od dečijih bolesti od kojih svaki takav pokret boluje. Bili smo primorani da mnogo više razmišljamo u korist zajedničke borbe, u korist kolega-saboraca, morali smo da budemo mnogo svesniji medija i njihovog sistema izveštavanja, kao i trikova i rupa kroz koje se uprava može provući.
Sećam se, nikada nisam bila uplašena kao onda kada su fašisti kamenovali ulaz fakulteta dok smo svi utrčavali unutra, nadajući se da oni neće uleteti i učiniti taj incident mnogo gorim. Ni udarac pajserom, ni šteta koja je izazvana čupanjem lampi, lomljenjem ulaznih vrata i mermernih ploča, pa ni strah koji su napadi fašističkih bandi izazvali kod dela nas, nisu bili dovoljan motiv policiji da uloži trud i da ih pronađe, već samo da nam objasni kako smo taj strašan događaj doslovno – sami zaslužili.
To je samo jedan od trenutaka kada smo bili zastrašivani, ali razni izazovi – koji su bili samo taktički postupci uprava, ministarstva i fašističkih organizacija da se pobuna ućutka – samo su bili dokaz da se borimo za pravu stvar.
Svaki novi kolega koji bi nam se pridruzio na blokadi, svako novo pismo podrške, svaka delegacija sa drugog fakulteta ili čak drugog grada, punili su nam baterije i davali nam vetar u leđa.
U situaciji gde smo svi bili usmereni jedni na druge, sagradili smo čvrst kolektiv, sklopili prijateljstva i pre svega dokazali da ideali jesu nešto za šta se vredi boriti i da su cilj kom neprestano moramo težiti; da nikako ne smemo etiketirati nešto kao nestvarno ili nemoguće.
Iako se blokade nisu proširile, zbog čega nam je svima bilo jasno da u ovom krugu nećemo uspeti da se izborimo za neposredne zahteve, blokada nas je sve promenila. Uz solidarnost, zajedničku borbu i saradnju znamo da je sve moguće!
Tokom studentskih protesta, po prvi put sam stupila u bliži kontakt sa organizacijom Marks21. Razlog iz kog sam se učlanila nije mnogo drugačiji od onog razloga iz kog sam učestvovala u protestima i blokadi – želja za boljim obrazovanjem, boljim uslovima, što sve dolazi od želje da se znanje ne tretira kao roba.
Tokom protesta sam upoznala puno članova raznih organizacija, ali ono što je Marks21 razlikovalo od ostalih grupa jeste zajedništvo, ne kao cilj po sebi, već radi borbe. Borbe koja će promeniti i svet i nas kao pojedince.
Danas dolaze nova vremena i sloboda se ceni više nego ikada. Sada je vreme kada se gradi novi svet, svet koji će se postojati zbog ljudi a ne zbog kapitala. Svet u kom nećemo biti posmatrani kao robovi ili kao roba.
Silvija je studentkinja Odeljenja za psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu