Od početka 2011, širom sveta dižu se narodne pobune i masovni protesti. Počelo je sa Arapskim prolećem koje je inspirisalo razne masovne proteste protiv mera štednje. Tako imamo primer Hrvatske u kojoj je tokom mesec dana nekoliko hiljada ljudi gotovo svakodnevno izlazilo na ulice. U nizu pobuna u SAD je nastao i pokret Okupiraj Vol Strit, koji se kasnije proširio i po drugim američkim gradovima.
Činjenica je da su u Srbiji, gde su štrajkovi već godinama svakodnevica, gde je ogroman broj ljudi ostao bez posla, ljudi uprkos tome što su svesni situacije i korumpiranosti političke elite, uglavnom apatični. Retko ko veruje da je takvo stanje moguće promeniti.
Samim tim, ovakav vid protesta i želja za promenom su značajni – pokazuju da u društvu ipak postoji borbena manjina.
Sumnjičavost prema politici je zdrava reakcija na korumpiran politički sistem koji isključuje i ponižava veliku većinu zbog interesa male elite tajkuna – čijih 10 najvećih predstavnika drži 30 odsto BDP-a Srbije. Taj instinkt predstavlja progresivnu želju za društvom u kom će većina demokratski odlučivati o svojoj kolektivnoj sudbini.
Protest započet na Trgu Nikole Pašića 15. oktobra nazvan „Mi smo 99%” nastao je po uzoru na Okupiraj Vol Strit. Protest je najavljen i organizovan putem Fejsbuka, na međunarodni dan akcije, na koji su pozvali „indignadosi” – učesnici protesta „za pravu demokratiju” koji su mesecima okupirali trgove širom Španije.
U prošlom broju Solidarnosti najavili smo ovaj protest, kao i diskusiju o borbama koje se danas širom sveta vode protiv kapitalizma i koju smo nakon protesta održali u beogradskom KC Magacin. U tom periodu studentkinje i studenti beogradskih fakulteta tek su počeli sa organizovanjem protestnih aktivnosti, pa smo tokom druge protestne šetnje delili i letke koji su pozivali naše koleginice i kolege da se pridruže protestu 99%.
Na sam dan protesta organizovali smo i okupljanje antikapitalističke levice na mestu prvobitno najavljenom za održavanje protesta, u parku preko puta Skupštine Srbije, da bismo se potom pridružili protestu na Trgu Nikole Pašića.
Bez političkog organizovanja sa naše strane, dozvoljavamo moćnima da ubacuju svoje političke opcije, da nas dele i koriste represiju protiv nas. Bez artikulacije zajedničkih političkih ideja, bez povezivanja borbi i bez jasno zacrtanog cilja u kom bi pravcu pokret trebalo ide on je osuđen na propast.
Takav problem se može primetiti i u beogradskom protestu 99%. Počelo je sa sto i nešto ljudi, vodio se razgovor o tome kako, za početak, informisati druge ljude, pozvati ih da se pridruže. Bez obzira na očigledno neslaganje sa trenutnim sistemom većina učesnika/ca nije razmišljala o mogućoj alternativi, o tome u kom bi pravcu pokret trebalo da ide i za šta bi trebalo da se zalaže.
Situacija u kojoj se protest našao dovela je do toga da je već idućeg dana došlo do značajnog osipanja broja učesnika (umesto priliva novih ljudi, smanjilo se na svega dvadesetak) i do predloga akcija poput razmene robe, umesto kupovine i „akcija” na organskoj farmi.
Ovakvi predlozi, iako možda nekome mogu biti interesantni, nikako ne mogu ponuditi stvarnu alternativu. Štaviše, oni dovode do izolacije protesta od naroda, što postepeno dovodi do njegovog gašenja.
Dva dana nakon prvog protesta 99%, studentkinje i studenti Filološkog fakulteta blokirali su nastavu, ali do spajanja ova dva pokreta u nastajanju na kraju nije došlo. Pokret 99% sveo se na povremene malobrojne javne performanse, a studenti su nakon mesec dana borbe ostali izolovani i prinuđeni na taktičko povlačenje.
Da bismo zaista izgradili jak, borbeni, antikapitalistički pokret i odbranili se od ovakvih problema nužno je raditi na dizanju nivoa političke svesti putem stalnih i otvorenih diskusija. Neophodno je složiti se oko ideje kako i kuda dalje i tada pozvati ljude da se pridruže.
Pokret Okupiraj Okland pozvao je na generalni štrajk protiv represije i policijskog nasilja. Tog trećeg novembra, radnici i aktivisti su blokirali luku u Oklandu i inspirisali niz protesta solidarnosti širom zemlje.
Iako je američki Okupiraj pokret počeo kao protest protiv bankara i mera štednje, kada se državna represija pojačala pokret se vrlo brzo fokusirao na pitanje demokratije. Uništavanje protestnih kampova od strane države nagnalo je ljude da povežu borbu protiv dužničkog ropstva sa borbom za demokratiju kroz jedinstven politički pokret.
U Srbiji se, takođe, suočavamo sa sve većom državnom represijom. Malinari su bili sprečeni da održe protest – kordon policije ih je zadržao van Beograda, u toku blokada fakulteta država je pokušala da uradi sve kako bi ih razbila, a prosvetari se sada suočavaju sa nacrtom novog represivnog zakona.
Potreban nam je pokret koji će biti dovoljno snažan da se suoči sa državnom represijom, a Okland pokazuje kako samo organizovana radnička klasa ima tu moć – ali i da mladi i borbeni ljudi, učenici i studenti mogu da je podstaknu na zajedničku borbu.
Studenti, kao i učesnici protesta „Mi smo 99%” mogu da uspeju, ali je potrebno da se povežu sa drugim ugroženim grupama, prosvetarima i ostalima kojima prete otkazi, sve niže plate i sve lošiji uslovi na radu.