Otkako je u Srbiji proglašeno vanredno stanje zbog epidemije izazvane novim koronavirusom, mnoge radnice i radnici nalaze se pod velikim pritiscima da nastave da rade uprkos merama samoizolacije kako bi zadržali posao i prehranili sebe i svoje porodice. Budući da država privatnim poslodavcima upućuje samo preporuke, ostavlja se ogroman prostor za kršenje radničkih prava. Zato radnicama i radnicima stavljamo na raspolaganje svoju rubriku Radnički glas, u kojoj mogu (ukoliko je potrebno, pod pseudonimom) da pišu o zloupotrebama sa kojima se suočavaju tokom epidemije. Radnička klasa, naročito zaposleni u delatnostima koje se sada jasno pokazuju kao životno važne i presudne – čistači/ce, negovatelji/ce, zaposleni u prehrambenoj industriji, medicinsko osoblje i brojni drugi – tokom epidemije treba da budu maksimalno zaštićeni, a njihovi radni uslovi trajno poboljšani. Rubrikom Radnički glas pružamo svoj doprinos borbi radnika i radnica za dostojan, zaštićen i zdrav život i rad.
U firmi Veropiz u Apatinu, radni uslovi su nehumani. Stambeni prostor, tj. kuća je prerađena u manji pogon za proizvodnju elastike. Uz to, šef konstantno prati na kamerama rad i razgovor radnika (i na pauzama), uz konstantno podsećanje da on sve vidi i sve zna, što jeste psihički pritisak na radnike, radnici trpe i druge vidove mobinga.
Do relativno nedavno, štedelo se na struji kada je u pitanju grejanje ili korišćenje rashladnih uređaja, pogon je bez ventilacije, podeljen na dva dela. Prvi deo za pletače, drugi za motanje i peglanje. U drugom delu, često se oseti isparavanje iz septičke jame, otvaranje vrata i prozora nažalost ne pomaže. U prvom delu su nedavno dodati ovlaživači vazduha koji su podigli vlažnost na preko 50%, temperatura je takođe povećana radi kvaliteta gume. Unutra je bukvalno bila magla, vidljivost smanjena, sve je bilo vlažno. To ne bi bio problem da radnice nisu počele da se razboljevaju, padaju u nesvest, dobijaju strašne glavobolje, mučnine, povraćanja, malaksalost, temperaturu, bol u plućima, otežano disanje (samo kratki udisaji), kašljanje i kijanje. Nijedna radnica nije mogla da radi bez korišćenja lekova protiv bolova.
Radnice su pokušavale da se žale menadžmentu, da objasne situaciju, ali naravno dobile su odgovor sa podsmehom, vikanje, razna omalovažavanja, ubeđivanja i predavanja o tome kako treba prati ruke…(!) Naravno ništa da se uradi po pitanju uslova rada i ventilacije.
Nije manje bitno da se naglasi da su radnici i radnice bili primorani da rade bez zaštitne opreme, bez obzira na ugroženost koronavirusom koji trenutno hara. Nadređeni tako nije ugrozio samo zaposlene već i njihove familije!
Radnicama koje su majke nije obezbeđeno niti dozvoljeno da ostanu sa svojom decom bez obzira na to što je uvedeno vanredno stanje. Tu govorimo i o majkama sa decom mlađom od 2 godine.
Majke su se snalazile same kako znaju i umeju (uprkos pritisku). Nažalost, trenutno je 5 radnica na bolovanju usled tegoba izazvanih neodgovornošću rukovodstva. 5 od 11 radnica. S obzirom na to da smo jako mali pogon, obično smo nevidljivi, manje bitni od fabrika gde radi 500+ ljudi, ali smatram da ovo treba da se čuje i zna. Možda nije za ovu temu, ali žene ovde rade u tri smene za platu malo jaču od minimalca.
Molim sve radnike da se solidarišu i ujedine, poslodavci i njihovi političari nikad neće mariti za nas i naše zdravlje, naše familije i decu, dok god njihov kapital nesmetano raste. Sami moramo da se borimo i izborimo za bolje radne uslove i bolju budućnost nas i narednih generacija.