Panos Garganas, urednik našeg sestrinskog lista u Grčkoj, Radnička solidarnost, govorio je za International Socialism Journal o najnovijim dešavanjima u zemlji.
Šta se dešava sa glavnim partijama u Grčkoj, koje su barem nominalno u koaliciji koja bi trebalo da primenjuje mere štednje, ali i same plaćaju veliku cenu za uzimanje te uloge?
–Pokušaji Evropske unije, naročito Nemačke i Francuske, da kontroliše situaciju u Grčkoj primorali su ih da povlače poteze kojima su dodatno pogoršale političku krizu, zajedno sa ekonomskom. Prošlog leta, kada je postalo jasno da Pasokova [socijaldemokratska] vlada Jorgosa Papandreua nije u poziciji da nameće ozbiljnu štednju koja je bila deo originalnog bejlaut plana, one su počele da okupljaju sve političke snage koje bi mogle da podrže nove mere štednje. Zato su na jesen sastavile koaliciju Pasoka i Nove demokratije (desni centar), uz podršku ultra-desničara iz Laosa. Kada je sve to pre oko četiri meseca dogovoreno, tvrdile su da će to stabilizovati situaciju.
Ono što se desilo je to da je četiri meseca kasnije koaliciona vlada u istoj poziciji u kojoj je bio i Papandreu. Nivo reakcije naroda u februaru, kada je parlament glasao o sporazumu o novom paketu mera, bio je veći nego išta što je Grčka do tada videla. Tri dana u sedmici koja je prethodila glasanju bila su ispunjena generalnim štrajkovima. U nedelju su ispred parlamenta održane do tada najmasovnije demonstracije. Niko nije u stanju da ponudi preciznu cifru koliko je ljudi tog dana bilo u centru Atine. Teški napadi policije u pokušaju da razbije masu, bili su neuspešni sve do kasno u noć. Situacija je bila potpuno ista kao u oktobru, kada je pala Papandreova vlada.
Ne čudi onda posledica da su se sve tri partije koalicione vlade pocepale. Iz Nove demokratije se odmetnula struja koja tvrdi da će nastaviti politiku protivljenja bejlautu. Pasok je praktično propao. Sa 42 odsto koliko je osvojio na izborima 2009, sada je u ispitivanjima javnog mnjenja pao na četvrto ili peto mesto, krećući se između osam i 15 odsto. Veliki broj ljudi koji se protivi ovom drugom sporazumu priprema da se otcepi od Pasoka. I krajnja desnica se cepa. Dva viđenija člana priključila su se desnom centru, dok, kako pokazuju istraživanja, ostatak partije propada. Tako da ovde imamo ogromnu političku krizu i rekao bih da nema naznaka da bi nadolazeći izbori mogli da je razreše.
I sama činjenica da ćemo imati izbore ukazuje na dubinu krize. Prvo smo imali situaciju da je nemački ministar finansija otvoreno izjavio da bi Grci trebalo da odlože svoje izbore i pokušaju da podrže opstanak koalicione vlade – vlade Lukasa Papademosa – kao što je slučaj sa Mariom Montijem u Italiji. Ovo je izrečeno pre samo par nedelja. Uprkos pritiscima, nivo političke krize je takav da je nemoguće da će ova vlada izdržati. Na izbore se ide u nadi da će glasovi konzervativaca i Pasoka zajedno biti dovoljni da ih kao koaliciju održe na vlasti. U ovom trenutku istraživanja pokazuju da se sabrani glasovi partija koje stoje levo od Pasoka približavaju cifri od 40 odsto. Morali bismo da se vratimo decenijama unazad, sve do 1958. kada je levica imala 25 odsto – to je bio njen vrhunac, koji je stvorio veliku krizu koja je 1967. kulminirala u hunti. Tako da je 40 odsto za levicu nešto što grčki politički sistem do sada nije video.
Na koji način se razvijala borba generalnim štrajkovima i drugim oblicima kolektivne akcije protiv mera štednje?
–Od parlamentarnih izbora 2009. imali smo 17 generalnih štrajkova. To ispada po jedan na svakih šest ili sedam nedelja, što je samo po sebi impresivno. Drugi aspekt je to da nijedan dan akcije, nijedan generalni štrajk, nisu bili isti kao prethodni. Postignut je napredak u pogledu toga na koji se način ljudi uključuju u generalni štrajk.
Moglo bi se reći da su ljudi u početku poštovali poziv na štrajk – ne bi otišli na posao, ali se ne bi angažovali oko organizovanja ili učestvovanja u demonstracijama itd. To se promenilo. Postalo je jasno da se sa svakim generalnim štrajkom ljudi prisećaju još ponekog od vidova organizovanja koje u Grčkoj nismo videli još od 1970-tih. Na radnim mestima održavani su masovni sastanci, birani su štrajkački komiteti, tamo gde nisu apsolutno svi ušli u štrajk organizovane su radničke straže, a same demonstracije postajale su sve radikalnije u sadržaju zahteva, povika i načina na koji su se suprotstavljali policijskom nasilju.
Daću vam samo jedan nagoveštaj ove političke promene. Tokom februarskih generalnih štrajkova vlada je vrlo jasno stavila do znanja da ako parlament ne izglasa sporazum, odnosno bejlaut, to će biti kraj Grčke kao članice evrozone. U prošlosti bi ovo imalo nekog uticaja na narod. Ako bi dilemu postavili ovako: „Okej, vi samo nastavite sa svojim zahtevima ali jedina alternativa je raskid sa evrom”, to bi odgurnulo narod. Ne ovog puta. Bilo je apsolutno jasno da su hiljade ljudi koji su se 12. februara pojavili ispred parlamenta zauzeli stav kojim poručuju: „Bolje se otarasiti evra nego patiti zbog seče koju on zahteva”.
Jedan vid izražavanja te radikalizacije bio je u razvoju štrajkačkog pokreta u periodu između generalnih štrajkova. Sada imamo radnike železare koji su već četiri meseca u snažnom štrajku koji je pridobio ogromnu podršku. Imamo radnike u medijima, konkretno u novinama Elefterotipija, koji su u štrajku još od pre Božića – ne u običnom, već u potpunom štrajku organizovanom putem masovnih sastanaka svih zainteresovanih i komiteta koji je na jednom takvom sastanku izabran. Oni su pod sopstvenom kontrolom proizveli dva broja koja su postala neverovatan hit. Na kioscima je list Radnici Elefterotipije, kako ga nazivaju, rasprodat. Ovo su koraci koji pokazuju da je ceo jedan sloj ljudi unutar radničke klase dospeo u položaj koji je do nedavno bio nepojmljiv.
Da li bi mogao da nam kažeš i nešto o tome kako sindikalna birokratija odgovara na sve ovo i šta velike partije radikalne levice rade u odgovor na razvoj krize i borbe?
–Budući da je Pasok taj koji tradicionalno kontroliše sindikate, u početku, još 2009. kada je izabrana Pasokova vlada, pozicija sindikalnog vođstva je bila da ne možemo da pozivamo na štrajk protiv ove novoizabrane vlade koja uživa podršku 40 odsto stanovništva – moramo da pazimo da ne odemo u opoziciju. Onda su iz pozicije protivljenja štrajkovima došli do toga da sazivaju generalni štrajk na svakih šest nedelja. To samo po sebi ukazuje na količinu pritiska pod koji ih je baza stavila.
[Kada je koaliciona vlada stvorena sindikalno vođstvo je pokušalo da uspori štrajkačke aktivnosti.]
Kao posledica toga, obične radnice i radnici gurnuti su da se organizuju odozdo. Mislim da se stvaranje akcionih komiteta, štrajkačkih komiteta na nivou radničke baze, u poslednjih nekoliko meseci ubrzava i to je postalo vidljivo i na sindikalnim izborima, gde je levica na brojnim mestima zbrisala desničarske birokrate i uspostavila kontrolu. Možda je najbolji primer onkološka bolnica u Atini, Agios Savas, u kojoj je na prethodnim sindikalnim izborima većinu pokupio Pasok. Danas većinu ima Antikapitalistička levica, što je najekstremniji zaokret koji smo videli na sindikalnim izborima.
Naravno, to utiče na parlamentarnu levicu. Vođstva Komunističke partije i Sirize, dve leve partije koje tradicionalno sudeluju u parlamentu, morale su da se skrenu ulevo – i u svojim programskim pozicijama i u samom učešću u borbama. Evo, na primer, kada je na levici pre oko dve godine pokrenuto pitanje ukidanja duga, stav vođstva Komunističke partije bio je da se taj zahtev ne može podržati, da to nije rešenje itd. Bili su negativni. Sada su promenili stav i podržavaju zahtev za ukidanjem duga.
Sličan proces se odigrao i u Sirizi. Glavna komponenta Sirize, Sinaspizmos (organizacija koja je potekla iz evrokomunističkog krila Komunističke partije), pocepala se na levicu i desnicu. Desno krilo se dalo na stvaranje posebne organizacije, pod nazivom Demokratska levica. Odvojeni od Sirize, najviše su profitirali od ljudi koji napuštaju Pasok na talasu njegove opadajuće popularnosti.
Siriza je imala oko pet do šest odsto podrške, ali sada na ispitivanjima dobija preko 10%, dok Demokratska levica, desno od nje, dobija i preko 15%. Dakle, neverovatan ishod radikalizacije je pojava ogromne podrške levici, a tradicionalna vođstva morala su da na to odgovore sopstvenim skretanjem ulevo.
Kako se Koalicija antikapitalističke levice (Antarsija) postavila u odnosu na situaciju koja se ovako brzo razvija?
–Antarsija prilično brzo napreduje. Stvorena je pre samo dve godine. Na izborima je zabeležila uspeh na jesen 2010, kada smo imali regionalne izbore, dobivši oko dva odsto glasova. To je bio skok unapred, jer su ranije glasovi za sve radikalno leve grupe zajedno bili ispod jednog procenta. Antarsija je od tada uspela da održi prvu nacionalnu konferenciju, na kojoj je 900 delegata predstavljalo oko 3000 članica i članova širom Grčke, što je takođe bio važan korak napred. Značajan broj borbenih radnica i radnika odlučio je da se bori sa antikapitalističkom levicom. To je rezultat dve stvari. Prvo, toga što je Antarsija aktivno podržavala organizovanje radnica i radnika odozdo. Tako porast radikalizacije znači da se veći broj ljudi približava Antarsiji.
Drugi aspekt je pitanje izlaska iz krize, odnosno antikapitalistički program. Antarsija je bila ta levičarska grupa koja je pokrenula debatu o ukidanju duga, nacionalizaciji banaka i otkazivanju poslušnosti Evropskoj centralnoj banci napuštanjem evra i Evropske unije. Ovi stavovi bili su vrlo kontroverzni na levici, zato što je Siriza već tradicionalno pro-EU, a Komunistička partija, koja je protiv EU, zauzela je poziciju da se ovo pitanje treba kasnije rešavati. Dakle, intervencija Antarsije bila je ključna za prebacivanje cele levice na bolja stanovišta.
Još jedna stvar u vezi sa ovim pitanjem ispostavljanja antikapitalističkog programa i efekta koji on ima na radikalizaciju naroda je ta da jedan deo programa kaže da svaka nacionalizacija banaka ili velikih preduzeća koja propadaju mora biti pod kontrolom radnica i radnika. Sad, ovo je opet postavljanje stvari unapred i Antarsija se raduje da to nije samo stav antikapitalističke levice već sve većeg broja ljudi koji učestvuju u stvarnim borbama. Medijski radnici Elefterotipije u praksi primenjuju radničku kontrolu nad novinama. Isto se dešava i sa TV radnicima na Alter kanalu, koji se već tri meseca nalazi pod njihovom okupacijom.
U istom smeru kreću se i bolničke radnice i radnici, i to ne samo u Atini. U Kilkisu, malom mestu na severu Grčke nadomak Soluna, lekari, medicinske sestre i bolničko osoblje zauzeli su stav da ukoliko vlada nastavi sa sečom i zatvaranjem zdravstvenih ustanova, oni će sami preuzeti upravljanje bolnicom. Ovo su fantastični koraci koji pokazuju da zahtev za radničkom kontrolom nije nekakva maštarija revolucionara; ovo su koraci koje preduzimaju radnice i radnici Grčke, a postojanje Antarsije je način da se ovi zahtevi stave u fokus i iznesu na površinu. Tako da se nadamo da će Antarsija moći da ove zahteve postavi u sledećoj izbornoj kampanji i, ako to prođe dobro, možda će uspeti da prikupi dovoljan broj glasova za ulazak u parlament. Biće nam potrebno oko 200,000 glasova. Grčki izborni sistem je takav da možeš da dostigneš tu cifru, što se se onda prevede u grupu od osam ili devet poslanika, ili ne dobiješ ništa.