Vrhovni kasacioni sud u Beogradu dopunio je ove godine svoj stav u vezi sa obračunom troškova kredita tako da olakša bankama da vrše veći pritisak na dužnike i oteža im da svoja prava štite pred sudovima. Miljan Jelić u novembarsko-decembarskom broju Kontranapada objašnjava hronologiju ovog problema.
Svedoci smo situacije kada buržoaska država ne prati propise koje je sama donela. Donese Zakon o zaštiti potrošača, a zatim ga vanparlamentarnim putem derogira. Ustanovi da stari zakon iz građanskopravne oblasti, kakav je Zakon o obligacionim odnosima, ne odgovara njenim niti interesima bankarskog sektora, pa pokuša da ga na silu izmeni. Izmenama Zakona o radu, kao i uvođenjem propisa u sferi agencijskog zapošljavanja, praktično legalizuje sistematsko kršenje prava radnika i radnica. Ovo su, nažalost, samo neki od mnogobrojnih primera.
Pod pritiskom EU dolazi do izvesnih promena u sferi pravosuđa u Srbiji, tj. do harmonizacije domaćeg prava sa zajedničkim (komunitarnim) propisima Unije. U isto vreme, odsustvo implementacije i primene propisa produbljuje ideološku krizu i podriva veru u „pravnu državu“ ili „vladavinu prava“. A ideološka kriza države traje li traje, i to ne samo u vezi sa liberalnim konceptom vladavine prava, već i oko mnogo većih problema. S jedne strane, država gura ljude na marginu političkih događanja. S druge strane, možemo u raznim slučajevima videti da se ljudi „guraju“ u sferu politike – na primer, na planu urbanističkih i komunalnih pitanja.
Takva dinamika između pozitivnih propisa i stanja na terenu, koja se manifestuje kroz odsustvo primene zakona ili kroz „prilagođavanje“ propisa već postojećim praksama, došla je do značajnog izražaja upravo po pitanju troškova kredita.
Početkom dvehiljaditih je sudska praksa nedvosmisleno bila na tragu Zakona o obligacionim odnosima, a prema kome je, ako čitamo čl. 1065 Zakona, kao cena kapitala navedena samo kamata. Dakle – ni traga od nekih provizija, naknada i t. sl.
Međutim, nakon toga je usledio pravni stav Vrhovnog kasacionog suda (VKS) iz 2018. godine, kojim se praktično legalizuje „ugovaranje“ troškova obrade kredita. Uslov je da postoji ponuda banke sa jasnim podacima o troškovima kredita, kao i da se troškovi naplaćuju kroz obračun efektivne kamatne stope. Efektivna kamatna stopa obuhvata, uz nominalnu kamatnu stopu, i sve naknade i provizije koje dužnik plaća banci kako bi mu kredit bio odobren.
To, dakle, baš i nije bio idealan stav za dužnike, ali je, zahvaljujući pomenutim rezervama, ipak omogućavao pozitivan ishod za tužioca ili tužilju u sporu sa bankom.
Država je nakon toga na razne načine pokušavala da izađe u susret bankama: tumačenjem Zakona o obligacionim odnosima ili izmenama Zakona o parničnom postupku. Naravno, to nije prošlo bez reakcije javnosti, pa su zastupnici interesa krupnog kapitala na kraju odustali od takvih reformi.
Međutim, u septembru ove godine VKS vrši dopunu pomenutog stava. Od tada, a prema stanovištu najviše sudske instance, banka više nije dužna da dokazuje strukturu i visinu troškova iz ponude. To je u potpunosti nakaradno – kako sa pravnog, tako i sa moralnog aspekta.
Naravno, taj stav nije obavezujući, iako se u praksi nižestepeni sudovi često pokoravaju praksi viših instanci. Takođe, ima drugih osnova za uspešno okončanje spora za dužnike. Međutim, koliko još treba mrcvariti Zakon o obligacionim odnosima, faktički mu dodavati odredbe koje ne postoje i iznova stvarati pravnu nesigurnost, pre svega za radničke porodice koje moraju da se oslanjaju na kredite?
Dodatni problem tiče se angažovanja ljudi po ovom pitanju. Advokatura je digla glas povodom izmena stava; čak je pristupila i štrajku. Međutim, nije iskorišćena prilika da se napravi široki narodni i radnički pokret protiv banaka. Advokatska profesija ostala je pretežno esnafski uokvirena, obraćajući se samoj sebi i časnim predstavnicima struke nasuprot nečasnoj odluci VKS-a. Time su se problemi koji pogađaju najširu zajednicu, u društvu u kom je dužničko ropstvo postalo norma, sveli na interne rasprave. Organizacije za zaštitu potrošača takođe su ostale prilično skrajnute i nisu uspele da izvedu veći broj ljudi na ulice – a to je jedini garant uspeha u borbi protiv bankarskog sektora i njegovih zaštitnika.
Ne smemo zapostaviti činjenicu da ni ove proteste nije zaobišla državna represija. Policija je postavljala kordone i zvala advokate telefonom da ih pita idu li na protest. Sa praksom uznemiravanja nastavilo se i tokom blokada saobraćajnica koje poslednjih nekoliko nedelja potresaju celu zemlju. Advokati su se usprotivili i izmenama zakona o eksproprijaciji i referendumu i podržali narodne blokade. Čak i nakon najnovijeg manevra režima da demobiliše blokade, pristajući da ponovo razmotri prethodno usvojene katastrofalne izmene zakona, advokati najavljuju novi subotnji protest na Andrićevom vencu i pridruživanje blokadama.
To ocrtava put kojim se pravne odluke štetne po većinu stanovništva mogu oboriti. Stav VKS-a ima mnogo neposrednije posledice od bacanja ljage na pravničku profesiju: on ostavlja ogroman broj ljudi koji preživljavaju zadužujući se kod banaka nezaštićenim i u još većem riziku od siromašenja. Zato je aktivno uključivanje šire zajednice – sindikata i drugih radničkih udruženja, ekoloških i drugih nezavisnih organizacija, kao i mnoštva neorganizovanih pojedinki i pojedinaca – u borbu oko pitanja koja samo na površini deluju „usko stručno“, jedino što obezbeđuje da vlast ne može da menja stavove i propise kako joj se prohte. Masovni pokret koji odbija dužničko ropstvo kao nametnut imperativ života je ono čemu treba da težimo i aktivno doprinosimo.