„Tempirana bomba koja otkucava“: Niger i neokolonijalizam[13 min. za čitanje]

Afrički kontinent je u poslednje tri godine bio poprište čak osam vojnih prevrata: od Malija, preko Gvineje, Sudana i Burkine Faso, sve do najskorijih pučeva u Nigeru i Gabonu. Tim povodom, britanski socijalista Kris Najnem razgovarao je sa jednim nigerijskim socijalistom za sajt organizacije Counterfire. Intervju je objavljen 8. avgusta.

Kris Najnem (KN): Šta je pozadina skorašnjeg puča u Nigeru?

Socijalista iz Nigerije (NS): Neposredni povod državnog udara koji se desio u Nigeru, 26. jula 2023. godine, bila je iskazana namera bivšeg predsednika, Mohameda Bazuma, da smeni komandanta predsedničke garde. Bez obzira na prave razloge koji su naveli pučiste da preuzmu vlast, puč je iskoristio rastuću ogorčenost naroda protiv bivše kolonijalne sile, Francuske, kako bi stekao legitimitet. Francuska, naime, u saradnji sa delovima nigerske elite, kontroliše privredu Nigera. Posredstvom fiskalnih i monetarnih mera, zasnovanih na korišćenju regionalne verzije franka (CFA iliti centralnoafrički franak), Francuska je mogla da nemilosrdno pljačka resurse ove zemlje.

Budući da Niger nema kontrolu nad svojom valutom, on nije u stanju da pokrene bilo kakvu smislenu razvojnu reformu kako bi poboljšao ili promenio životni standard stanovništva. Upotreba CFA, kao i fiskalna i monetarna kontrola koju Francuska ima nad svojim bivšim kolonijama predstavljaju skandal. U pitanju je najsiroviji oblik neokolonijalne dominacije.

Jedan bivši francuski predsednik zvanično je izjavio da Francuska u 21. veku ne bi bila ništa bez bogatstva Afrike. Pučisti su iskoristili i druge probleme sa kojima se Niger suočava, kao što je neuspeh u borbi protiv pretnje koju predstavlja pobuna islamističkih ekstremista u Sahelu.

Vojna rešenja su se pokazala neadekvatnim u savladavanju pobune islamističkih ekstremista, koja je dobila na snazi nakon svrgavanja Gadafijevog režima u Libiji 2011. godine, pod vođstvom NATO-a. Ova pobuna se može rešiti samo razvojnim merama: razumnim ulaganjem sredstava u otklanjanje posledica višedecenijskog zanemarivanja, što je nasleđe francuskog kolonijalnog režima. „Razvoj“ je u eri kolonijalizma bio ograničen isključivo na oblasti u kojima su Francuzi mogli da eksploatišu i akumuliraju bogatstvo.

KN: Jasno je da regionalne sile doživljavaju puč kao pretnju. Zašto je to tako?

NS: Regionalne sile okupljene su oko Ekonomske zajednice zapadnoafričkih država (ECOWAS), u kojoj Nigerija igra dominantnu ulogu, a trenutno i predsedava organizacijom. One vide državni udar kao pretnju demokratskom poretku u regionu – uprkos činjenici da demokratija u većini ovih zemalja predstavlja jednu veliku prevaru. Demokratija je ovde u stvari paravan za jačanje autoritarne vladavine i eksploatacije, što ide u prilog samo vrlo uskom sloju društvene elite.

Uprkos činjenici da zapadne sile, vođene sopstvenim interesima, uzdižu ove režime u svetle primere demokratske vladavine, mnogi od njihovih lidera imaju sumnjiv legitimitet. Izbori se nameštaju, opozicionim kandidatima se praktično onemogućuje da učestvuju u izbornom procesu usled raznoraznih pravnih smicalica koje moraju da prevaziđu, a kupovina glasova je široko rasprostranjena. Situacija je slična onom periodu britanske istorije kada su postojale tzv. trule opštine (rotten boroughs), pre nego što je pokrenuta izborna reforma i iskorenjena „stara korupcija“.

U Nigeriji je, na primer, samo 27% registrovanih birača zapravo izašlo da glasa na poslednjim izborima. To je najmanja izlaznost još od ponovnog uspostavljanja demokratske vladavine 1999. godine. Poznato je da je konačni pobednik izbora, Bola Ahmed Tinubu, unajmio batinaše da bi zastrašio svoje političke protivnike, a pribegao je i maltretiranju po etničkoj osnovi ne bi li jeftino zaradio političke poene.

Izborna komisija je u ranim jutarnjim satima proglasila gospodina Tinubua konačnim pobednikom na ovim nameštenim izborima, verovatno kako bi sprečila proteste nezadovoljnih protivnika. Sudski predmeti u vezi sa izbornom prevarom i ukradenim mandatima i dalje čekaju presude.

Zapadnoafrički region je tempirana borba koja otkucava. Zapadna Afrika je, usled minimalne integracije u globalna finansijska tržišta, pretrpela minornu štetu tokom finansijskog kraha 2007/8. godine. Takvoj ekonomskoj situaciji je doprinela i činjenica da je Kini bio potreban pristup afričkim sirovinama zarad održavanja njenog, državnokapitalističkog razvojnog modela. To je stvorilo iluziju prosperiteta (zapadni mediji su koristili frazu „Afrika u usponu“ da opišu ovaj period), čije plodove je uživao samo uzak sloj stanovništva, pre svega vladajuća elita i njene pristalice. Niske kamatne stope dovele su do toga da su tokom ovog perioda mnoge lokalne vlade nagomilale dugove.

Buržoaska društvena nauka je, u skladu sa svojom ulogom u prikrivanju stvarnih društvenih odnosa, proglasila (prevremeni) kraj ere društvenih prevrata i zavereništva u Zapadnoj Africi. Slično glupostima koje je predviđao Frensis Fukujama nakon pada SSSR-a, i ona je najavila početak demokratske ere.

Zapadnoafričke zemlje su se, međutim, našle pod trostrukim udarom: pandemije koja je privremeno paralisala svetsku privredu, posredničkog (proxy) rata koji imperijalističke sile vode u Ukrajini i podizanja kamatnih stopa kao mere koja se koristi širom visokorazvijenog sveta da bi se suzbila inflacija. Sve ovo je teško pogodilo region.

Zapadna Afrika je zrela i prezrela za ponovnu pojavu vojnih pučista (ali i otpora radnog naroda odozdo). Upravo je strah od ponavljanja „nigerskog scenarija“ naveo države okupljene u ECOWAS-u da brže-bolje izoluju ovaj puč, pre nego što se „prevratnički virus“ proširi po regionu.

KN: Zapadne sile takođe deluju uspaničeno, koji je razlog tome?

NS: Ovaj puč ozbiljno ugrožava imperijalističke interese u regionu Sahela. Frenk Gardner, dopisnik Bi-Bi-Sija i stručnjak za bezbednost, opisao je kako zapadni interesi „[…] presušuju poput bare u sušnoj sezoni“.

Bivši predsednik Bazum predstavljao je siguran par ruku za imperijalističke interese u regionu. Niger je nedavno podržao rezoluciju UN-a kojom se osuđuje ruska invazija na Ukrajinu; druge afričke države nisu zauzele tako nedvosmislen stav, a neke su čak i podržale Rusiju. Ovo je odjek hladnoratovskih vremena, kada je SSSR javno podržavao afričke borbe za nezavisnost i narodnooslobodilačke pokrete.

Francuska pak, kao nekadašnji kolonizator, ima veliku vojnu bazu u Nigeru. Nemačka je obučavala vojnike u nigerskoj vojsci. Sjedinjene Države u Nigeru imaju dve vazduhoplovne baze iz kojih lansiraju dronove; jedna je smeštena u pustinjskom gradu Agadezu. Poslednji put kada je ovaj dopisnik prošao aerodromom „Diori Amani“ u Nigeru, na pisti se nalazio transportni avion C-130 herkul, a američke trupe su se motale unaokolo. Zapadne sile se nakon puča osećaju kao da gube bitku za geopolitički uticaj u Nigeru. Njihova prvobitna zamisao bila je da taj uticaj prošire kako bi zadržale rivalske imperijalističke sile, poput Rusije i Kine, izvan Nigera.

Što se konkretno Francuske tiče, puč predstavlja ogroman poraz za zemlju koja Afriku doživljava kao svoje dvorište i koja nemilosrdno pljačka afričke resurse. Udeo Nigera u svetskoj proizvodnji uranijuma je 5%, a sve što proizvede izvozi u Francusku. Francuska zadovoljava 75% svojih domaćih potreba za električnom energijom iz nuklearne energije. Loša strana ovog aranžmana jeste što je proces elektrifikacije gradova i sela u Nigeru još uvek u povoju, dok je Francuska u potpunosti elektrifikovana i stalno se snabdeva električnom energijom. Od 25 miliona ljudi, koliko broji stanovništvo Nigera, 75–80% nema pristup struji.

Nije ni čudo što je francuski establišment zapenio poput besnih pasa zbog drskosti pučista. Režim u Nigeru je, između ostalog, zabranio prodaju uranijuma Francuskoj i SAD.

Osim toga, državni udar u Nigeru je već četvrti puč u frankofonoj Africi u poslednjih nekoliko godina, nakon Malija, Gvineje i Burkine Faso. Pučeve predvode vojnici koji, ogorčeni zbog prisustva imperijalističkih trupa na njihovom tlu, sve više zauzimaju nacionalističku liniju. Besni su i zbog permanentne ekonomske krize koju imperijalizam nameće njihovim nacijama.

KN: Da li je vojna intervencija neminovna?

NS: Situacija je u ovom trenutku veoma neizvesna. ECOWAS je dao ultimatum Nigeru da u roku od nedelju dana, dakle do 6. avgusta 2023. godine, vrati bivšeg predsednika Bazuma na vlast. Nije izgledno da će se to dogoditi. U Nigeru su održani ogromni protesti podrške režimu i protiv vojne invazije, na kojima je jasno stavljeno do znanja da se Nigerija ponaša kao da je i sama imperijalistička sila.

Nigerijski predsednik Bola Ahmed Tinubu tražio je dozvolu Senata da stavi vojsku u stanje pripravnosti, što je uvod u intervenciju. Senat je odbio njegov zahtev, a posebno su mu se usprotivili senatori koji predstavljaju izborne jedinice na severu Nigerije, koje dele granicu sa Nigerom. Svesni su da bi oni bili prve žrtve pri bilo kakvoj invaziji na Niger.

Sedam federalnih država na severu Nigerije dele granicu sa Nigerom u dužini od 1608 km. U svakoj od ovih država dolazi do mešanja lokalnih zajednica i sklapanja mešovitih brakova sa njihovom sabraćom u Nigeru. Poznati vic kaže da se „žena možda udala u Nigeriju, ali još živi u Nigeru“. Dakle, ono što utiče na stanovnike Nigera smeštene duž ove granice automatski i istovremeno utiče i na stanovnike Nigerije.

Strašno je što su pretnje ECOWAS-a dovele zemlje u regionu u neku vrstu naoružane pat-pozicije. Vojne vlade Malija i Burkine Faso izjavile su da će u slučaju bilo kakve invazije na Niger priskočiti u pomoć ovoj zemlji i boriti se na njenoj strani, potencijalno uz pomoć Vagnerovih plaćenika.

Alžir, koji takođe deli granicu sa Nigerom, prešao je put od prvobitne osude puča i zalaganja da se nađe rešenje pod pokroviteljstvom Afričke unije, do izjave da neće mirno stajati po strani i gledati kako se invazija odvija pred njegovim očima. Alžir se očigledno brine zbog interno raseljenih lica koja bi od rata bežala preko njegovih granica.

Situacija počinje da liči na Balkan i Sarajevo pre ubistva nadvojvode Ferdinanda 1914. godine. Invazija na Niger bi u svakom slučaju uplela ne samo regionalne već i imperijalističke sile, poput Francuske, SAD, Rusije i Kine. Mogli bismo da se suočimo i sa situacijom beskonačnog rata, nalik tridesetogodišnjem ratu u afričkom regionu Velikih jezera, koji je potaknut genocidom u Ruandi i koji je doveo do pada Mobutua u Zairu (sada Demokratska Republika Kongo); u njemu su učestvovale sve regionalne sile.

Nigerija je, povrh svega, suočena sa ogromnim bezbednosnim izazovima u severoistočnom delu zemlje. Na delu je pobuna islamističkih ekstremista predvođenih grupom Boko haram – koja je, sticajem okolnosti, bolje naoružana od nigerijske vojske! I dalje tragamo za devojčicama iz Čiboka koje su islamistički ekstremisti još 2014. godine kidnapovali iz škole i odveli u šumu Sambisa.

Nigerijska vojska ne zna kako da izađe na kraj sa unutrašnjom pobunom. Invazija na susednu zemlju, ma koliko ona bila pogođena siromaštvom, daleko je iznad trenutnih borbenih kapaciteta vojske. Zamisao invazije je opasna iluzija koju propagiraju političari spremni da se bore do poslednje kapi tuđe krvi.

Institucionalni kapacitet ECOMOG-a [vojnih snaga ECOWAS-a, prim. lekt.], koji je uspostavio mir u Sijera Leoneu i Liberiji 1990-ih, više ne postoji. Bitno je napomenuti da su obični vojnici iz redova radničke klase ti koji bi snosili najveći teret u slučaju invazije. Njih bi poslali u Niger da se bore protiv svoje braće po klasi dok ih vladajuće elite bodre iz pozadine. To je jedan od glavnih razloga zbog kojih se protivimo svakom obliku invazije. Neprijatelj je kod kuće, u Nigeriji, a ne u Nigeru.

KN: Kakav je odgovor levice u Nigeriji na ovakav razvoj događaja? Kako bi međunarodna levica trebalo da se postavi?

NS: Levica u Nigeriji je prilično mala. Trenutno pokušavamo da izgradimo koaliciju i organizujemo otpor antinarodnim merama koje Tinubuova vlada, pod uticajem MMF-a, nameće nigerijskom narodu, dovodeći ga u izuzetno težak položaj. Sindikalne centrale u Nigeriji su 2. avgusta 2023. godine sazvale proteste protiv vladine antinarodne politike. Protesti su bili relativno uspešni, imajući u vidu da su se odvijali u mnogim delovima zemlje, premda su bili neujednačeni.

Potreban je veliki intelektualni napor da bi se shvatilo da je spoljna politika u stvari plod unutrašnje politike nametnute radnim i potlačenim ljudima kod kuće. Tinubuova vlada, u suštini, vodi rat protiv radnih ljudi i u zemlji i u inostranstvu.

Vlada je slepo prozapadno orijentisana. Trenutno sprovodi samonametnuti program strukturnih reformi, dizajniran od strane MMF-a, koji obuhvata ukidanje subvencija za gorivo, devalvaciju valute, povećanje školarina za studente i borbu protiv nečega što opisuje kao visoke troškove javne uprave, a što u stvari podrazumeva masovno otpuštanje radnika u javnom sektoru. Radnici su već teško pogođeni visokim troškovima života koje su ove mere prouzrokovale, pri čemu im plate stagniraju. Rat i invazija im nisu ni na kraj pameti.

Neke grupe na levici jasno shvataju opasnost razvoja situacije i nastoje da je predoče javnosti. Uzgred budi rečeno, i neki članovi nigerijske elite i penzionisani vojni oficiri smelo su se izjasnili protiv vladine politike i bilo kakvog oblika invazije.

U javnosti postoji slaba podrška za razmetljivo ponašanje Tinubuove vlade. Čini se da se većina ljudi pita kako to da država može da nađe novac za rat, a ne može da zadovolji ni osnovne potrebe naroda. Nema sumnje da, ako dođe do invazije – a to je pod velikim znakom pitanja – na ulicama neće biti nigerijskih patriota koji, mašući zastavama, pozivaju vojnike na borbu. Hitan zadatak koji stoji pred levicom je da poveže i politički uobliči ova spontano razvijena mišljenja radnog i potlačenog naroda, pretvarajući ih u moćnu materijalnu silu protiv rata. Levica takođe mora da objasni da je neprijatelj kod kuće. Nije Niger taj koji radnim i potlačenim ljudima nameće programe strukturnih reformi MMF-a; to čini nigerijska vlada.

Što se tiče drugarica i drugova u inostranstvu, potrebno je da ove teme objasne javnosti u svojim zemljama i da razotkriju saučesničku ulogu svojih vlada, koje tobože zastupaju narod. Liberalna štampa u Britaniji je među najodgovornijim za stvaranje i širenje lažne slike stvarnosti; (sestrinski) listovi poput Obzervera i Gardijana su tipičan primer. U Obzerveru je, recimo, 6. avgusta objavljen članak Džejsona Berka, naslovljen: „Od Crvenog mora do Atlantika, Sahel je u haosu. Puč u Nigeru može biti prekretnica“. Autor citira nigerijskog predsednika Tinubua, koji je rekao da, „bez demokratije, nema upravljanja, nema slobode, nema vladavine prava“. Dalje kaže da „nećemo dozvoliti puč za pučem u Zapadnoj Africi“.

Radni narod Nigerije verovatno će se iznenaditi kad čuje da njihov predsednik ima tako prosvećene stavove. To posebno važi za ljude iz „pogrešne“ etničke grupe, koji su bili žrtve političkog progona u susret poslednjim predsedničkim izborima.

Da zaključimo: potrebno je da se gradi solidarnost sa narodima Zapadne Afrike u njihovoj borbi protiv rata, nepravde i nejednakosti. Levica mora da se zalaže za mir i za izgradnju pravednog, pravičnog, demokratskog i održivog društva – društva u kome masa radnih ljudi ima pristup svim resursima neophodnim za vođenje civilizovanog života.