Leta 1993. u magazinu New Yorker objavljena je ilustracija Pitera Štajnera „Na internetu niko ne zna da si pas”. Ilustracija je prikazivala dva psa: jedan sedi za računarom, drugi je na podu pored. Pas za računarom izgovara naslov ilustracije psu na podu. Dugo se raspravljalo o tome da li će to – identitet/i na internetu – biti jedina/najveća rasprava u vezi s internetom koju će društvene nauke moći da ponude.
Čak i da jeste, ja lično ne nalazim da je ta rasprava toliko besmislena, ili da može da bude tako lako iscrpljena. Naime, koliko internet identiteti mogu da se iskoriste za skrivanje identiteta iz „stvarnog sveta”, toliko mogu da doprinesu da neke crte koje se uspešno kriju u svakodnevnoj interakciji, isplivaju na videlo. Devetnaest godina nakon ilustracije Pitera Štajnera, trebalo bi napraviti ilustraciju koja bi prikazivala dve ne-bele, ne-heteroseksualne, ne-muške osobe, gde jedna kaže „Na internetu niko ne pretpostavlja da nisi (beli, heteroseksualni) muškarac”.
~
Poslednje dve godine pišem blog izvankuhinje.blogspot.com. Budući da sam feministkinja, pišem feministički blog na kom komentarišem pojave u društvu vezane za rodna pitanja, a pre svega reprezentacije roda u medijima. Moj internet identitet je ženski, feministički i vezan je za blog, kao i za Tviter nalog. Na blogu sam Kuvarica, akademska građanka, a na Tviteru sam pod svojim imenom i prezimenom.
Odlučila sam da započnem blog jer sam primetila da na našim prostorima nedostaju usko specijalizovani blogovi, a da se ne bave na primer modom ili tehnologijom. A evo zašto bi trebalo da ih bude više – feminizam se tretira kao ružna reč, feministkinje se smatraju ženama koje mrze muškarce i žele da ostvare nekakvu dominaciju kako bi se osvetile za patrijarhat. Razlog za to može se naći u činjenici da ljudi malo znaju o feminizmu, kao prvo, a kao drugo nemaju baš gde da se na neobavezan način upoznaju sa učenjima feminizma. Blogovi su savršene platforme za to, može se jako opušteno, bez previše „teoretisanja”, uz primere iz svakodnevnog života, pričati o feminizmu, o temama kojima se feministkinje bave. Još jedna prednost – blogovi mogu biti besplatni; naravno možete zakupiti svoj domen, ali i ne morate.
Vremenom se, međutim, pokazalo da je internet, osim prostora koji može da posluži za edukaciju, još jedan prostor koji tek treba da se osvaja. Naime, pišući na blogu, često mi se dešava da me prozivaju (neretko ne direktno na blogu, već posredno, na Tviteru) za započinjanje određene teme, jer se podrazumeva da smo na internetu svi drugari, da smo tu opušteni i da ne moramo da se bavimo nekim ozbiljnim temama kao što je, na primer, nasilje u porodici (jedna od, nažalost, najčešćih tema kojima se bavim na blogu). I upravo ta pretpostavka, ta opuštenost, dovodi do masovnog otpora kada se neko usprotivi rasističkoj ili seksističkoj šali, jer ipak to je samo šala. Anonimnost koju internet pruža ovome delimično doprinosi, međutim to je samo početak.
Iskoristimo društvenu mrežu Tviter kao primer. Na primer, ukoliko na ovakav tvit
odreagujete tako što (žensku) osobu koja na tvit odgovara kao na šalu, pitate zašto tako reaguje, dobijete sledeći odgovor:
I evo ga. Pa on je meni drugar, a ako se slučajno tome usprotivite i kažete da on nije drugar celom internetu, odnosno ne poznajemo ga svi lično, dobijete isti odgovor, ili neku varijaciju.
Internet, tehnologija, kompjuteri – u tradicionalnom (paradoks, zar ne?) sistemu vrednosti smatraju se muškom teritorijom i većina se na internetu tako i ponaša: pokušavaju da se uklope u muški klub. A to neretko znači poniziti sve i svakog ko nije muško (u konvencionalnom smislu; usko vezani za ovo su i problemi rasizma i homofobije), ili ko ne razume (mušku) šalu.
Pogodnost interneta naspram stvarnog sveta je u tome što mogu da se naprave mnogo veće niše gde marginalizovane grupe mogu da razmenjuju ideje bez straha od diskriminacije, ali, kao i stvarni svet, ni internet ne može biti u potpunosti bezbedan. Internet trolovi, cyber-bullying, revenge-porn (postavljanje na internet intimnih fotografija bivše partnerke/partnera) mogu izazvati ozbiljne probleme.
I tu se vraćam na svoj blog. Ne nosim se mišlju da jedan blog i jedna osoba mogu da doprinesu da se muški internet klub sruši, ali definitivno mogu da doprinesu da se makar malo uzdrma. Neophodno je stalno ukazivati da na internetu postoji mnoštvo glasova i da mnogi od njih nisu muški.
Na početku sam pomenula da blogovi mogu biti besplatni; to naravno nije u potpunosti tačno. Mora se imati internet konekcija, mora se imati računarska oprema, koliko god osnovna, ali sve to košta i mnogi ljudi nemaju tih mogućnosti. Privilegija je imati pristup internetu svakog dana, privilegija je imati mogućnost da svakog dana doprineste široj zajednici, privilegija je da imate mogućnost da kažete nešto i da se vaš glas čuje. To se često zanemaruje. Primer sa Tvitera može se iskoristiti i ovde. U nastavku razgovora osoba s kojom razgovaram u jednom trenutku piše
I nakon utvrđivanja da je jedan od drugara, moja sagovornica otvoreno prelazi u okrivljivanje žrtve. Žene su krive za nasilje u porodici jer ne uče svoje ćerke da se brane. Zanemaruje se specifičnost nasilja u porodici u svakom pogledu i sve se spušta na lični nivo. Ako mogu ja da se odbranim, trebalo bi da može svaka.
Okrivljavanje žrtvi nasilja u porodici nije samo usputna zabava ljudi na Tviteru. Mnogo je ozbiljnije ono okrivljavanje žrtava s kojim se previše često srećemo u medijima. Sredinom novembra meseca 2012. u Novom Sadu je ubijena mlada žena, Vladisalva Červenko. Na smrt ju je pretukao njen momak. Blic među prvima na svom onlajn portalu objavljuje vest o brutalnom ubistvu u Novom Sadu. Čim se saznalo ko je žrtva, Blic objavljuje i fotografiju.
Nakon saznanja ko je osumnjičen za zločin i nakon što je policija objavila njegovu fotogafiju i Blic je objavljuje. U ovoj prvoj vesti fokus je stavljen na žrtvu i na izvršioca putem fotografija; jako malo drugih podataka je dato. Fotografije čitaocima, u stvari, naznačuju kako treba reagovati na ovu vest. Naime, čak i ako zanemarimo problematičnost objavljivanja fotografije žrtve, moramo prepoznati da je objavljivanje fotografije žrtve, polu-gole, s naslovne strane muškog časopisa, izuzetno problematično. Žrtva je stavljena u seksualni kontekst i predstavljena kao osoba koja je zarađivala skidanjem odeće. Fotografija osumnjičenog služi sličnoj svrsi, da čitaocima da naznaku kako da reaguju na sve naknadne vesti.
Naredni članak se skoro isključivo fokusira na žrtvu, piše se o nasilju koje je ona trpela, a ne o nasilju koje je on činio. Počinilac je gotovo odmah, već u prvom članku, odbačen kao neuračunljiva ličnost (ko bi drugi mogao da počini takav zločin), međutim, naknadno se neuračunljivost (patologija ličnosti) pripisuje i žrtvi, a time joj se pripisuje i deo odgovornosti za zločin.
Članak u Politici ponavlja seksualizaciju žrtve, samo bez upotrebe slika. U članku se navodi:
„Vladislava Červenka [sic] bila je među poznatijim novosadskim manekenkama i fotomodelima. Posebno je skrenula pažnju javnosti u aprilu prošle godine serijom obnaženih fotografija u jednom tiražnom tabloidu, koje je plasirala ovdašnja agencija „Rebit”. Tom prilikom Vladislava je dala i intervju u kojem je rekla da se ovako slikala jer će fotografije možda videti ljudi koji će joj dati posao, ali i da joj je adut u zavođenju ranije bio osmeh, koji posle ugrađivanja silikonskih petica više nije u prvom planu. Obnažene fotografije ona je postavila i na svom „Fejsbuk” profilu bez ograničenja privatnosti.”
Navodi o obnaženim fotografijama dostupnim javnosti služe samo da bi žrtvu prikazali u određenom svetlu („znamo mi takve žene”) i još jednom otvaraju mogućnost za pretpostavke kakva je ličnost žrtva bila i, samim tim, za njeno okrivljavanje.
~
I u slučaju Tvitera i u slučaju medija i nesavesnog izveštavanja o ubistvu Vladislave Červenko radi se o stvarima koje doprinose stvaranju određene atmosfere u društvu. Atmosfere u kojoj je nasilje normalizovano, u kojoj su za to nasilje krive same žrtve, atmosfere u kojoj se šale o silovanju smatraju neproblematičnim. I tu je neophodno reagovati, na licu mesta – odmah ukazati da takvo tretiranje ozbiljnih problema nije prihvatljivo.
Ja sam po mnogim osobinama privilegovana osoba u ovom društvu; obrazovana sam, kompjuterski pismena, pripadnica sam većinskog stanovništva zemlje u kojoj manjinsko stanovništvo svakodnevno trpi diskriminaciju. I ja svakodnevno odlučujem da tu privilegiju koristim kako bih uzdrmala (muški) internet klub.