U proteklih desetak dana u studentskom pokretu otvoreno se postavilo pitanje politike: da li nam je ona potrebna? Neki politiku asociraju sa parlamentarnim partijama, te smatraju da joj nije mesto u studentskom životu. Postoji i shvatanje da politika deli studente, te da su studenti jači ako „zabrane“ politiku u pokretu. U ovom članku tvrdićemo suprotno: da je politika u studentskom pokretu neminovna i da je svaki pokušaj njene „zabrane“ poklon onima koji se bore protiv studentskih interesa.
U proteklih desetak dana u studentskom pokretu otvoreno se postavilo pitanje politike: da li nam je ona potrebna? Neki politiku asociraju sa parlamentarnim partijama, te smatraju da joj nije mesto u studentskom životu. Postoji i shvatanje da politika deli studente, te da su studenti jači ako „zabrane“ politiku u pokretu. U ovom članku tvrdićemo suprotno: da je politika u studentskom pokretu neminovna i da je svaki pokušaj njene „zabrane“ poklon onima koji se bore protiv studentskih interesa.
Šta su uopšte „studentski interesi“?
Da bismo to dokazali, korisno je poći od pitanja: šta uopšte znači studentski interes. Da li su studentkinje i studenti neka specifična društvena grupa? Nisu. Među njima ima raznih društvenih grupa: dece poslodavaca, srednjih slojeva, poput advokata ili trgovaca, radničke klase ili seljaštva. Univerzitetska diploma može da vodi nekom boljem statusu u životu, ali ona ne znači da je neko postao „srednja klasa“.
Ukoliko klasnu pripadnost shvatamo kao poziciju spram sredstava za proizvodnju, onda je jasno da većina studentkinja i studenata nakon studija živi prvenstveno od prodaje svoje sposobnosti za rad nekom poslodavcu. „Proletarizacija“ mnogih poslova takođe znači da su profesije koje su sa sobom pre pedeset godina nosile veći socijalni ugled, veće plate, autonomiju na radnom mestu i više slobodnog vremena – poput školskih profesora, državnih činovnika ili doktora, pa čak i naučnih istraživača – danas često veoma slični klasičnim radničkim poslovima. Pod velikom su presijom od strane kolektivnog poslodavca, rade duže, često nemaju preveliki ugled u društvu i trpe od posledica budžetske seče.
Relativno veliki broj studentkinja i studenata, doduše, može da se nada i višim pozicijama u državnoj službi, menadžerskim poslovima, visoko kotiranim profesionalnim pozicijama, poput advokata ili arhitekata, pa čak i višim od toga. To su neke klasične „srednjoklasne“ pozicije, koje podrazumevaju neki nivo vlasti na poslu, neki ugled, platu i samostalnost. Vrata za to nisu širom otvorena, ali neki studenti iz radničke klase mogu da se nadaju dobijanju takvog radnog mesta. U tom smislu, klasno poreklo studentkinja i studenata je određeno, ali to se ne može tvrditi i za njihovu klasnu budućnost.
Studentsko telo, dakle, nije grupa za sebe, već je prelazna grupacija. Njenu budućnost donekle određuje prošlost, budući da mnogi imaju veze ili bolje uslove tokom studiranja zbog položaja svojih roditelja, ili neke manire koje su nasledili i koji se iz ovog ili onog razloga vrednuju na „tržištu rada“. To znači da sve studentkinje i studenti nemaju isti interes, ali da trpe slične pritiske, od kojih je najbitniji taj da prihvate vladajuće ideje koje im se na fakultetima serviraju i koje mogu da im olakšaju penjanje uz socijalnu lestvicu. Sve to vrši bitan uticaj na njihov koncept „studentskih interesa“ i na njihova shvatanja o tome na koji se način za njih izboriti.
Drugim rečima, sve to vrši uticaj na njihovu politiku. Ako ovde politiku shvatimo kao celokupan sklop ideja i aktivnosti koje se tiču studentskog shvatanja sebe i svojih interesa, pogotovo spram ostatka studentskog tela, društva i države, onda je jasno da će se u studentskom životu neminovno javljati veliki broj političkih stavova. Upravo zato što se na studente kao studente vrše slični pritisci – na primer, da polažu ispite – studenti će sebe i druge studente shvatati u nekoj meri kao kolege. Međutim, upravo zbog razlike u potencijalnim putanjama pre i nakon studija, a i zbog znanja i iskustava koje stiču na fakultetu, među njima će se roditi različite ideje o tome na koji način da regulišu svoje stanje.
Pitanje politike i vođstva: „Mi se ne bavimo politikom, politika se bavi nama“
Zbog toga će se u svakom studentskom pokretu nužno voditi politička borba za vođstvo, nazivala se ona baš tim ili nekim drugim rečima. Jedni će tu borbu voditi nedemokratski, pokušavajući da korišćenjem zvaničnih mehanizama zauzmu poziciju ekskluzivnih pregovarača sa upravom i državom, pa i nametanjem uz pomoć tih struktura određenih rešenja za studentka pitanja. To su obično oni koji svoj interes vide u odbrani nekog statusa kvo i koji žele brz proboj u strukture vlasti. Većina, međutim, ne može da igra tu ulogu, te je primorana na demokratsko delovanje, odnosno na raspravu i zajedničku borbu oko toga šta je put napred za neki pokret. Vođstvo tu znači demokratsko nuđenje svojih mišljenja i doslednu borbu za njihovo ostvarivanje.
Takvo vođstvo se nudi svugde, ne samo u studentskog pokretu. Studentski pokret, štaviše, nikada nije pokret svih studentkinja i studenata. Kada pokret postane masovan, on je pokret većine. No, ako je u pitanju pokret značajnog broja studentkinja i studenata, nazovimo ih velikom manjinom, onda možemo reći da je u pitanju pokret koji istovremeno služi i ispunjavanju nekih zahteva, ali i privlačenju većeg broja studentkinja i studenata. Sam takav pokret se bori za vođstvo. Unutar te aktivne manjine često postoje razlike i drugačija tumačenja o tome kako ići napred, pa i tu postoji borba oko daljeg pravca. To je očigledno na svakom zboru, jer se po raznim pitanjima javljaju različite ideje.
Ova aktivna, ali podeljena manjina može da postane avangarda pokreta, budući da je ona taj deo studentskog tela koji je najviše svestan svog položaja i koji se najaktivnije bori za poboljšanje interesa svih studentkinja i studenata (na fakultetu ili univerzitetu). Ali ni to nije nužno uvek tako. Najčešće se, kao i sada, svaka manjina na svakom fakultetu bori za sopstvene, partikularne interese: bodove, ispitne rokove, cene ispitnih prijava i sl.
Ovo je dosta nizak nivo borbe, iako ima potencijal da izraste u nešto veće i šire, što je ujedno i interes većine. Partikularizam studentskih borbi odraz je upravo „prelaznog“ karaktera studenata kao socijalne grupe. Oni često nemaju vremena da misle o širem interesu, znanja koja dobijaju uglavnom su veoma selektivna i specijalizovana prema potrebama tržišta, dok se šira pitanja o položaju studenata, univerziteta i njihovih znanja u društvu ne postavljaju. Juri se za zaposlenjem. Što se pre neka pitanja reše, rešiće se i goruće pitanje dana i vraćamo se trci za bodovima, ocenama i rokovima.
Međutim, budući da je socijalna situacija većine studentkinja i studenata često teška, te da su šanse da će s vremena na vreme postavljati i neka značajnija pitanja veće – jer su okruženi idejama i raspravama, posebno u slučaju društvenih nauka – veliki njihov deo, a pogotovo ta svesna i borbena manjina, u prilici je da shvati svoj položaj. Sam tok studentske borbe može da izrodi stremljenja za najefektnijim načinima da se zahtevi ispune, za osmišljavanjem izvodljivih zahteva, pa i za postavljanjem širih pitanja o tome koji su zaista studentski interesi.
Na ta pitanja uvek ima mnoštvo odgovora. Dakle, unutar samog studentskog pokreta javljaju se različite strategije za ostvarivanje naših ciljeva. Često se stvaraju koalicije jednih i drugih, ubeđujemo se, tražimo većinu itd. Dakle, međusobno se borimo za vođstvo. Ukoliko se „politika“ i „organizacije“ zabrane, ova se borba odvija skriveno i utoliko je veći prostor za manipulaciju, špekulaciju i izdaju. Što je ta borba otvorenija, to je poštenija i jasnija.
Politika, ne hvala: „Ni levo, ni desno“?
Međutim, upravo zato što je politika na nivou države toliko diskreditovana, javlja se ideja da je bolje da se borimo „kao studenti“. U tom argumentu postoji jedan važan trunak istine. Mnogima se čini da nas politika deli, pa ako se ujedinimo kao studenti, biće nas više i više ćemo postići. Tu se dodaje i ideja da mi nismo „ni levo, ni desno“. Studentski pokret je to više puta izjavio na Filozofskom fakultetu, odbijanjem da jasno osudi napad desničara na levičara i kolege koje su ga branile.
To nije fenomen isključivo studentskog pokreta. Takve ideje se već neko vreme motaju širom Evrope. Često ih promovišu nove političke formacije najšarenijeg tipa. Jedan od najpoznatijih je Pokret pet zvezdica u Italiji, koji je ustao protiv celog političkog spektra koji sprovodi budžetsku seču na račun običnog naroda. Osvojili su više od 20 odsto na izborima. Međutim, taj pokret je nakon ulaska u Evropski parlament napravio pakt sa desničarskom britanskom partijom UKIP, čija se platforma bazira na protivljenju Evropskoj uniji zarad „očuvanja nacionalnog identita“ – i protivljenju imigraciji.
Poklik „ni levo, ni desno“ zvuči novo i radikalno, čak ujedinjujući, ali nije ništa od toga. On je star, konzervativan i poguban po najšire moguće jedinstvo u pokretima. Star je, jer ga je prvi u nama sličnim okolnostima koristio pokret Benita Musolinija – prvi pobedonosni fašistički pokret. Musolini je igrao na istu kartu: stara politika, stara levica i desnica su propali, ja predstavljam najbolje od obe strane, privući ću sve dobronamerne Italijane. Musolinijev režim je na kraju uništio moć radničke klase, ojačao kapitalističku klasu, napravio pakt sa Vatikanom i naposletku se pridružio Hitlerovoj osvajačkoj politici svetske domacije.
Iza parole „ni levo, ni desno“ omogućava se onima koji su za fašizam da se polako infiltriraju u pokret, da oteraju prvo levičare kao svoje protivnike, pa da izguraju svakoga ko je različit: LGBT osobe, često žene (jer je ženama prema fašističkoj ideologiji mesto u kući, a ne na studijama), manjine (Rome) i svakoga ko je drugačiji. Dakle, „ni levo, ni desno“ odgovara onima čija je ideologija uspostavljanje hijerarhija, odbrana nacije i porodice, krvi i časti. Fašisti sada studentkinjama i studentima nude da noću patroliraju fakultetima, da budu redari, da čuvaju red.
To pokretu neće doneti jedinstvo i već je veliki broj studentkinja i studenata oteralo sa protesta. Višegodišnje aktivistkinje i aktivisti osećaju se fizički ugroženima. Oni koji su izgradili pokret, mukotrpno noćima dežurali, davali novac za materijal, pratili zakone i politiku Vlade, trošili sate i sate na pisanje letaka, saopštenja itd. odjednom nestaju. Nastupaju nepoznati likovi, polu-uniformisani, do sada poznati samo kao napadači na fakultet u noćnim satima. Njih deo studenata prihvata, dok oni ne nude ništa manje i ništa više nego podršku zahtevima pokreta i pomoć u uspostavljanju reda.
Ko su oni uopšte? Dovoljno je pročitati njihove programe i videti da se oni zalažu za finansiranje visokog obrazovanja podizanjem studentskih kredita, rasnu, nacionalnu i religioznu isključivost, poštovanje države i smvrljivanje pojedinca. To je politika koju bi i sam Vučić mogao da podrži (nije li uostalom tražio glas Dveri za Tomu Nikolića kao predsednika Srbije?), ali i nije loš ni za klasu poslodavaca i tajkuna (kojima Vučić služi).
Oni koji su završili studije uzimanjem kredita postaju kreditni robovi, što su za poslodavca sjajne vesti. Nacionalno homogena Srbija nije Srbija za Srbe, već je Srbija za tajkune, jer je jasno da bi u takvoj Srbiji radništvo poslodavcima bilo u ulozi sluge: tu bi već bile dve Srbije, na stranu to što je nejasno šta bi se u takvoj Srbiji radilo sa Romima, LGBT osobama, nacionalnim manjinama u Vojvodini i Sandžaku… Snažna država postala bi plen tajkuna, kao što je danas, i smrvila svakoga ko razmišlja kritički.
Takva politika nije u interesu studentkinja i studenata. Podele koje bi ona uvela u studentsko telo oslabile bi studentski pokret i ojačale upravu, poslodavce i državu. Korak po korak, „ni levo, ni desno“ će u stvari postati „Desna! Desna! Desna, desna, desna!“ Vučić, policija, SPC i celokupna klasa poslodavaca biće zahvalni desnici za ovakav rasplet, u trenutku u kom planiraju da sprovedu budžetsku seču, privatizaciju i slabljenje radničkog samoorganizovanja.
Za one koji bi da na seminaru postave pitanje, a ne smeju jer gledaju preko ramena da vide da li im neko zapisuje ime za kasnije batinanje, studiranje će postati horor. To naravno ako uopšte mogu da upišu fakultet, jer će studiranje sve više postajati klasna privilegija onih koje rast školarina ne brine, kao ni besposlica nakon uzimanja kredita, ili nedostatak perspektiva u zemlji. Ovo je budućnost – ako se ne zaustavi farsična priča „ni levo, ni desno“.
Demokratija, javno dobro, budžet za sve, antifašizam: nije vreme za povlačenje!
Samoorganizovane studentkinje i studenti koji prepoznaju pretnju apolitičnosti i desničarenja nemaju luksuz povlačenja iz pokreta – jer će živeti u zemlji rastućih socijalnih nejednakosti, sužavanja demokratskih prava i rastućih desničarskih strasti. Odgaćaje decu u takvoj zemlji, ako, naravno, ne odputuju negde, gde će ih dočekati slična priča.
Nije lako suprotstaviti se agresivnim desničarima i izgubiti argument da su oni opasni za koleginice i kolege u studentskom pokretu. Ali, još je teže zamisliti kako će pokret i svet izgledati ako se pred takvim izazovima povlačimo. Sada nije trenutak da se vratimo u svoja četiri zida, već da nastavimo borbu za vođstvo. Nas je više od te bande koja se infiltrirala u pokret. A nama ne bi trebalo da je nemoguće da koleginicama i kolegama dokažemo da nudimo bolji put od desničara: jer objektivno imamo na srcu interese većine studenata i većine društva.
Naravno, levica, koja predstavlja interese radništva i potlačenih grupa, kao i svih slobodnomislećih ljudi, nema mnoge prednosti desnice, poput tajne podrške delova državnog aparata, SPC i poslodavaca.
Njeno ime je ukaljano, jer je kroz blato proteklih dvadeset godina vucaraju svi mediji, a nije kao da tome i same levičarske organizacije nisu u prošlosti doprinele. Krah Sovjetskog Saveza, koji je za mnoge (prema našem mišljenju neopravdano) bio simbol antikapitalizma, pa i uloga Slobodana Miloševića (vođe nominalno leve partije) u propadanju Jugoslavije i Srbije, te i Tadićevo svojatanje levice, doprineli su takvom stanju. Prihvatanje odbrane tržišta i imperijalizma od strane većeg dela zapadne socijaldemokratije je dalje doprinelo: Srbiju su bombardovale SAD i Britanija u vreme kada su u tim zemljama na vlasti bile partije nominalno „leve“ od centra.
Krah „alternative“ znači da operišemo u situaciji kada ne samo da desnica ima podršku vladajućih struktura, već ima i lažni imidž pravih „autsajdera“ koji predstavljaju besperspektivnu omladinu. Te stvari neće izlečiti samo vreme. Ne smemo se voditi logikom „vreme će pokazati da oni nemaju rešenja, a onda opet nastupamo mi“. Mi moramo da sada pokažemo da imamo bolji i konkretniji put napred.
Donekle već jesmo, jer je od 2006. godine svaki korak napred za studentsku stvar, pogotovo samoorganizovanje, donela levica. To znači da među studentkinjama i studentima ipak imamo veliku podršku. Činjenica je da par desničara na plenumima, odnosno zborovima ne negira činjenicu da naše predstavnike ljudi više slušaju i poštuju u raspravama kako dalje. Štaviše, niko se plaši da će njih neki levičar da prebije, zlostavlja, siluje itd. – za razliku od desnice.
Uz sve greške koje je levica pravila ili koje prave pojedinci, naš je doprinos vidljiv. Međutim, naš najveći problem je nemogućnost da širom zemlje, pa ni na fakultetu, postanemo uverljiva alternativa organizacijama poput SKONUS-a. Za to je delom kriva atomizacija levice, koja je simptom pomenutog poraza levih ideja širom sveta od kraja osamdestih pa na ovamo. Atomizacija, naravno, nije veštačka pojava, već je sada delom i realna potreba, jer se radi o testiranju novih ideja i pokušaja da se nađe pravi put napred. Ipak, nivo atomizacije samo pojačava našu nemoć.
Zar je moguće da nema izlaza iz ovog problema? Delom je naša krivica da nismo pronašli način kako da prevaziđemo podele, a da i dalje možemo da testiramo različite puteve. Na nivou zemlje je Levi samit Srbije najviše doprineo iznalaženju zajedničkih dodirnih tačkaka među radničkim kolektivima, levim grupama itd. Taj je projekat još uvek veoma mlad i nerazvijen, ali nudi nadu. Međutim, ta rascepkanost je najveća na studentskom nivou. Možda upravo iz razloga što su studenti „prelazna“ grupacija i postoji najveća tendencija za izražavanje takvog individualizma, ali i organizacijske netrpeljivosti.
„Prelazni“ karakter studentskog tela i čak studentske borbe znači da ono ne razvija istu solidarnost i svest kao ljudi koji rade na istom radnom mestu, koji proizvode zajedno, stvaraju zajedno i bivaju vidljivije eksploatisani od strane poslodavaca. Međutim, na širem planu, studentkinje i studenti imaju ugled u društvu, jer većina smatra da se na tom mestu pravi buduća elita. Ako se ta potencijalna elita buni, onda to stvara ideološku krizu za čitav sistem. Ako se ta potencijalna elita buni u ime demokratije i javnog dobra, tj. ako brani tekovine samoorganizacije i socijalne države, onda se ona u eri privatizacije i budžetske seče percipira ne kao sebična šačica privilegovanih bednika, već kao potencijalni saveznik svih koji su na udaru privatizacije i seče: a to je velika većina u društvu.
Ta prilika da dignemo narod na noge treba da nas, kao levičare/ke i progresivne ljude, animira da iznalazimo načine kako da omasovimo pokret i borimo se za zahteve koje većina studenata i naroda može da prepozna kao svoje. Ne treba samo da se plašimo desničara i poraza, jer je to svačija svakodnevnica. Treba da se brinemo o tome kako da ih porazimo i inspirišemo šire slojeve naroda na borbu.
Zato sada nije vreme za povlačenje i štrajk protiv studentskog protesta. Naprotiv, sada je vreme da organizacije koje imaju dovoljno zajedničkog u analizi desnice i odbrane javnog sektora i javnog dobra od kapitalističke ofanzive, počnu da sarađuju. Mi kao Marks21 već učestvujemo u Levom samitu Srbije i pozivamo sve leve organizacije da se uključe. Isto tako, radi se i na uspostavljanju komunikacije na nivou studentskog pokreta, kako bi se našla formula koja zadovoljava sve koji shvataju potrebu za postojanjem jedinstvene levičarske studentske organizacije. Radimo sa drugima i na uspostavljanju antifašističkog fronta koji bi bio spreman da se sukobi sa desničarskim napadima.
I pored toga, pozivamo sve pojedince koji nisu organizovani da se ne povlače u život pojedinačnog disidenta, već da se priključe organizacijama levice na fakultetu. Bolje je da se nešto isproba i da se pogreši, pa da se uči na tim greškama, nego da se stoji sa strane onda kada se odvijaju velike bitke. Jer, nije da su ove bitke nevažne ili da se svakih godinu dana može kretati iznova. Kao pojedinci ste slabiji, a naši protivnici nastupaju sve organizovanije. Kao deo organizacije možete više da naučite i više da postignete – a možete i više da utičete na jedinstvo progresivnih snaga, umesto da pospešujete njihovu atomizaciju.
Zato bez pardona apelujemo i na sve progresivne i levo orijentisane studente da se organizuju. Pozivamo i sve naše simpatizere da nam se jave i da rade sa nama, pa i da se učlane. Alternativa organizovanoj borbi je propast. Vreme je da naučimo da budemo pobednici, nakon više godina provedenih na marginama društva. To ćemo postići ako iznađemo način da klasna perspektiva među studentima pobedi i ako se veže za sve širu mobilizaciju širom zemlje za politiku koja potrebe čoveka stavlja iznad trke za profitom. Vratite se na protest, pridružite se levici, pokrenite sve skrivene snage studentskog pokreta za javno dobro!