Samo jedan dan deli nas od istorijskih izbora u Grčkoj. Nastavljamo analizu partije koja će na njima sutra najverovatnije pobediti, prenošenjem izveštaja sa prvog Sirizinog Kongresa, održanog leta 2013. godine. Ovaj tekst dosta je značajan za bolje razumevanje unutrašnjeg sastava i dinamike ove koalicije radikalne levice.
Grčka Koalicija radikalne levice, poznatija kao Siriza, održala je svoj prvi kongres od 10. do 14. jula 2013. godine. Na proleće prethodne godine Siriza je iznenadla Grčku i ostatak Evrope umalo pobedivši na izborima – izgubila je za dlaku od Nove Demokratije, partije desnog centra, a glavnu partiju levog centra, Pasok, odgurnula je na dosta udaljeno treće mesto. Siriza je javnost privukla svojim beskompromisnim protivljenjem merama štednje sadržanim unutar memoranduma donetih pregovorima sa „trojkom“ Evropske unije, Evropske centralne banke i Međunarodnog monetarnog fonda. Memorandumi su spasili grčki finansijski sistem od bankrota, ali po cenu razornih seča javnog sektora, povećanja poreza i otpuštanja.
Grčka je u poslednjih nekoliko meseci iskusila nove borbe protiv mera štednje, naročito povodom pokušaja koalicione vlade predvođene Novom demokratijom da zatvori državnu radio-televiziju ERT. Oživljavanje otpora zadalo je okvir za rasprave o budućnosti Sirize koje su dovele do njenog prvog kongresa.
Od 30. novembra do 2. decembra prethodne godine Siriza je održala konferenciju delegata u svrhu priprema za ovogodišnji prvi kongres. Glasovi koji su se čuli na konferenciji pokazali su da unutar Sirize postoje dve glavne struje: umerena većina, sa oko tri četvrtine delegata, predvođena vođstvom Sinaspizmosa, glavne grupacije uključene u formiranje Sirize; i Leva platforma, sa približno četvrtinom delegata, sastavljena uglavnom od leve struje unutar Sinaspizmosa i koalicije tri revolucionarne grupe.
Panos Petru je član socijalističke grupe Internacionalistička radnička levica (DEA), jedne od organizacija koje su 2004. godine osnovale Sirizu, a danas vodeće struje unutar Leve platforme. U ovom članku Panos govori o političkim i organizacionim pitanjima potegnutim pred i tokom samog kongresa i rekapitulira njegove ishode.
—–
Prvi kongres Sirize, održan između 10. i 14. jula, dogodio se u veoma kritičnom trenutku.
U junu je izbio ogroman talas solidarnosti koji je oživeo pokret otpora merama štednje, nakon što je koaliciona vlada zatvorila javnu radio-televiziju ERT koju su potom njeni zaposleni okupirali.
Ovo je vladu dovelo u ozbiljnu krizu. Demokratska levica, poznata kao Dimar, partija levog centra nastala 2010. godine cepanjem desne frakcije leve reformističke partije Sinaspizmos, najveće grupacije unutar Sirize, povukla se iz koalicione vlade. Iza sebe je ostavila konzervativnu Novu demokratiju (ND) i glavnu partiju levog centra Pasok, sa podrškom nategnute većine od 153 članova parlamenta od ukupnih 300.
Štaviše, vlada je progurala i nova velika otpuštanja u javnom sektoru, što je na proleće dovelo do novog talasa borbi – još jedan jednodnevni generalni štrajk, nekoliko sektorskih štrajkova i masovne demonstracije raznih radničkih grupa – koje mogu doći do novog klimaksa, ako ne na leto, onda sigurno na jesen.
Aktuelna politička pitanja
U ovakvoj situaciji pred Sirizu se postavlja pitanje: kako radikalna levica može da stvori vladu a da ne izda svoje principe? Na ovo pitanje može se dati konkretan odgovor posmatranjem Sirizinih saveza, njenog programa, vizije toga na koji će način doći na vlast i šta bi poziv na formiranje „leve vlade“ značio u pogledu njenih zadataka i dužnosti.
U mesecima koji su prethodili julskom kongresu, vođstvo Sirize, kao predstavnik većinske struje, davalo je mnoge naznake da se povodom ovih pitanja pomera prema umerenijem stavu.
Na primer, mnogi vodeći članovi Sirize sada pričaju kako, suočeni sa socijalnom katastrofom, prvo moramo da „spasimo naciju“ – pod čime podrazumevaju da radikalna leva politika i socijalistička perspektiva moraju da se ostave po strani, za ubuduće, kako bismo bili u stanju da se odmah pozabavimo rešavanjem krize.
Tim putem sve za šta je Siriza oduvek stajala moglo bi biti stavljeno na kocku. U socijalnom smislu, to bi moglo da znači kompromis sa delovima lokalne ili evropske vladajuće klase koji bi vodio projektu restrukturiranja grčke ekonomije (njegove pristalice smatraju da bi ovakav projekat bio vođen ciljevima „socijalne pravde“, ali u vreme krize kapitalizma tako nešto je nemoguća utopija).
U političkom smislu, predlozi Sirizine većine mogli bi da dovedu do saveza sa snagama levog centra poput Dimara ili ograncima Pasoka. Jedan od vodećih članova Sirize otišao je čak i dalje od toga, raspravljajući o mogućnosti „vlade nacionalnog spasa“, koja bi isključila jedino neo-naciste i „Samarasovu krajnje desnu frakciju“ Nove demokratije!
Leva platforma je tokom kongresa pokušala da se suprotstavi predlozima i stavovima većine. Levu platformu uglavnom čine Leva struja, tendencija koja predstavlja levu manjinu unutar Sinaspizmosa; Crvena mreža, front koji spaja tri revolucionarne organizacije – Internacionalističku radničku levicu (DEA), Kokkino (Crvene) i Antikapitalističku političku grupu (APO); plus samostalne aktiviste Sirize.
Leva platforma je svoj drugačiji politički pravac artikulisala u formi amandmana predloženih kao alternativa glavnim političkim dokumentima koje je većina predstavila Kongresu na usvajanje.
Prvi amandman ticao se nacrta deklaracije principa partije – Leva platforma je predložila potrebu za „drugim talasom radikalizacije“ Sirize, kako u smislu programa tako i njene uloge u pokretu otpora.
Na dokument koji u glavnim crtama opisuje političke pozicije partije predložili smo četiri amandmana na sledeće tačke:
–Siriza treba da u potpunosti odbaci celokupan grčki dug, podrži povlačenje svih kreditnih ugovora sa Trojkom, i da bude spremna, ako bude potrebe, da prekine sve isplate da bi se postiglo ukidanje dugova.
–Siriza treba da podrži nacionalizaciju celokupnog bankarskog sistema i strateških sektora u ekonomiji pod radničkom kontrolom, kao neophodnu meru za ispunjenje radničkih potreba i suprotstavljanje kapitalističkim napadima na radničku klasu.
–Siriza treba da pozove na formiranje leve vlade koja mora da bude spremna na raskid sa evrozonom i Evropskom unijom. Moramo imati jasnu i neskrivenu posvećenost kontramerama protiv štednje „po svaku cenu“, uključujući tu i izlazak iz evrozone kako bismo se suprotstavili ucenama Evropske unije.
–Siriza treba da podrži jedinstveni front levih partija, uključujući tu i Komunističku partiju i Antarsiju, ali mora i da odbije saradnju sa svim političkim snagama ili vodećim političarima koji su izvršavali ili prihvatili mere štednje, uključujući Dimar. Moramo da težimo istinski levoj vladi i da ne ostavljamo prostor za sklapanje saveza sa partijama levog centra, „demokratskim“ formacijama desnog centra ili desnim partijama koje se protive memorandumima.
Pokušaj marginalizacije neslaganja
Nažalost, umesto ozbiljne diskusije o ovim pitanjima, kongres se vrteo oko internih, organizacionih aspekata.
Vođstvo Sirize, iz redova većine, istaklo je slogan ujedinjenja, praćen retorikom o stavljanju partije u ruke njenog članstva – umesto organizacija koje je čine, na čemu je do sada Sirize i počivala, kao koalicija radikalnih partija. Ovaj lažan poziv za „ujedinjenjem“ ispraćen je sa tri konkretna predloga:
–Sve organizacije koje čine Sirizu moraju se odmah raspustiti.
–Ozbiljna ograničenja na prava unutrašnjih frakcija i tendencija, uglavnom da bi se ograničile različite „liste“ kandidata za unutrašnje izbore koje grupama unutar Sirize garantuju proporcionalno predstavljanje u vodećim organima.
–Predsednika partije treba da umesto Centralnog komiteta bira Kongres.
Da bi ove predloge potkrepili, vodeći članovi većinske frakcije unutar Sirize tvrdili su da grupe operišu kao organizovane partije unutar partije i da su najveća prepreka jedinstvu. Levu manjinu, koja je branila pravo grupa da postoje unutar Sirize, optužili su da su „konzervativci“ koji ne žele da stave Sirizu u ruke njenih članova.
U načinu funkcionisanja Sirize, međutim, ne postoje nikakve procedure i mere koje predstavljaju „prepreku“ demokratiji. Do sada su grupe koje su Sirizu formirale imale pravo na veto – toga više nema. Nema ni predstavničkih kvota u vodećim telima. Princip „jedan član, jedan glas“ bio je zagarantovan, kao i pravilo većinskog odlučivanja.
Uprkos demagogiji članova većine, sastav Sirize kao koalicije brojnih organizacija nikada nije bio razlog za brigu onima koji su podržavali ili učestvovali u radu Sirize, i nikada nije izazvao nijedan problem sa njenim funkcionisanjem. Šta je onda zaista bilo po sredi kada se diskutovalo o ovim organizacionim pitanjima?
U suštini, cilj vođstva Sirize bio je da na birokratski način ućutka neslaganje. Iza slogana o jedinstvu i demagogije o stavljanju Sirize u ruke njenih članova stajao je pokušaj marginalizovanja svake organizovane opozicije unutar partije.
Šta je politička motivacija iza ove kampanje? Još od prošlogodišnjih izbora, grupe unutar Sirize postale su opsesija desničarske Nove demokratije i masovnih medija, koji konstantno zahtevaju da Aleksis Cipras zavede disciplinu unutar svoje partije. Kako je nedavno napisao Statis Kuvelakis, istaknuti levičar i član Centralnog komiteta Sirize, u mejnstrim diskursu termin „grupe članice“ postao je sinonim za postojanje organizovanih radikalnih, levih ideja unutar Sirize.
Zahtev da se „problem sa grupama članicama“ mora „rešiti“ je, u stvari, zahtev vladajuće klase vođstvu Sirize da partiju pretvori u „odgovornu i pouzdanu“ snagu kojoj se može poveriti vlada. Isto važi i za pokušaj ograničavanja biračkih prava unutrašnjim partijskim strujama glasanjem za predsednika unutar Kongresa umesto Centralnog komiteta.
Očigledan cilj je marginalizacija Leve platforme i potpuna kontrola Aleksisa Ciprasa nad partijom.
Nažalost, javna diskusija u periodu pred Kongres, a zatim i diskusija na samom Kongresu, fokusirale su se na ova organizaciona pitanja, skrivajući prava politička pitanja.
Rezultati glasanja za politički program
Na glasanju za deklaraciju principa partije i politički program, svi amandmani koje je Leva platforma predložila odbijeni su. Dobili smo između 30 i nešto više od 40 odsto glasova. Amandmani za ukidanje celokupnog duga i pripremanje za izlazak iz evrozone bili su najpopularniji – podržalo ih je preko 40 odsto delegata, što prevazilazi postotak svih delegata organizovanih unutar Leve platforme.
Ali iako su amandmani Leve platforme poraženi, ovo ne bi trebalo tumačiti kao odluku Kongresa Sirize da „ublaži“ partijski program, kako su i mejnstrim mediji i neke druge leve organizacije tvrdile, svako iz svojih razloga.
Program koji je predstavila i podržala većina Sirize nije eksplicitno predložio umerenije pozicije u poređenju sa prethodnim programom. Ovaj dokument je praktično identičan onome koji je usvojen na pripremnoj konferenciji prethodne godine.
Oba dokumenta pisana su nejasnim i kolebljivim jezikom koji dozvoljava i levu i desnu interpretaciju. Program poziva, na primer, na ponovno pregovaranje o kreditnim aranžmanima sa Trojkom, sa ciljem ukidanja velikog dela duga, umesto potpunog ukidanja celokupnog duga. Tvrdi i da ne želimo da izađemo iz evrozone, ali da moramo biti spremni na svaki mogući scenario. Poziva na „javnu upravu“ nad bankarskim sistemom, umesto na eksplicitni proglas u korist radničke-narodne uprave.
Leva platforma se borila za radikalizaciju sadašnjeg programa – za eksplicitnije izražavanje posvećenosti određenim ciljevima, bez mogućnosti njihove umerene interpretacije. U tom smislu, glasanje na Kongresu povodom političkih pitanja ne predstavlja zaokret udesno, već odbijanje da se status kvo napusti u korist radikalnijih i eksplicitnijih pozicija.
Drugi faktor koji je uticao na glasanje za amandmane bio je pokušaj većine da progura svoje predloge u ime „jedinstva“ i izrazi podršku vođstvu Sirize nasuprot njegovim kritičarima među Sirizinim levim grupama. Razočaravajuče je bilo to što je deo delegata odlučio da zbog toga glasa protiv bilo čega što je Leva platforma predložila. Ipak, tačno je i da sadržaj amandmana verovatno ima veću podršku unutar Sirize nego što su glasovi u tako polarizovanoj atmosferi pokazali.
Rezultati glasanja o organizacionim pitanjima
Raspuštanje organizacija: Predlog je bio da se grupe članice Sirize raspuste u roku od dva do tri meseca. Neke organizacije odlučile su da se odmah raspuste ili barem prestanu da se pojavljuju u javnosti kao zasebne celine. Neke od grupa unutar Sirize koje su odbile ultimatum su DEA; Pokret za levicu ujedinjenu u akciji, grupa sindikalaca koji su se ranih 2000-tih otcepili od Komunističke partije; i Aktivni građani, grupa koju predvodi Manolis Glezos, jedan od vođa antifašističkog pokreta otpora tokom Drugog svetskog rata.
Glezos je na Kongresu održao moćan govor koji je ne samo stavio pod znak pitanja pravo većine u Sirizi da odlučuje šta ostale organizacije treba da rade, nego i upozorio na opasnost partije koncentrisane oko jednog vođe.
Glasanje povodom ove tačke dovelo je do prilično vatrene rasprave, tokom koje je većina napada bila usmerena na DEA i njeno odbijanje da se raspusti. Mi smo se suprotstavili ovoj meri i u tome smo imali neke ključne saveznike iz Leve struje Sinaspizmosa i iz ANASA-e, tendencije unutar Sirize koja predstavlja levo krilo većinske frakcije i koju čine libertarijanski komunisti; leve evrokomunističke grupe AKOA, koja je odlučila da se raspusti; i samostalnih članova Sirize. Ovi drugovi i drugarice branili su DEA i njen doprinos Sirizi i društvenim pokretima, kao i ostale grupe članice i važnost raznih ideoloških struja koje one predstavljaju.
DEA-ino eksplicitno odbijanje da se raspusti i reakcija ostalih drugova i drugarica koji su tu odluku podržali primorali su vođstvo Sirize da prihvati kompromis. Predlog je izmenjen tako da glasi da će se o budućnosti grupa unutar Sirize i načina na koji funkcionišu odlučiti tek posle „uzajamnih konsultacija“ koje će potrajati „razuman vremenski rok“.
Glasačka prava za tendencije: Sam Cipras pokušao je da eliminiše korišćenje različitih izbornih lista na izborima za vodeće organe Sirize. Pošto je na ovaj predlog Leva platforma oštro odgovorila, Cipras je predložio da izbore onda treba bazirati na glasanju za potpuno odvojene izborne liste. To je uradio tako da Levu platformu ili bilo koju drugu opoziciju predstavi kao autsajdere koji su okrenuti protiv celokupne partije, budući da većinska struja sebe ne predstavlja kao tendenciju ili savez tendencija, već kao jedinstvena lista.
Unutrašnji izbori u Sirizi do sada su imali jedan izborni listić na kom je bilo nekoliko lista. To je delegatima pružalo izbor da glasaju za celu listu, ali i da delom biraju kandidate sa obe liste.
Kongres je prihvatio Ciprasov predlog, ali se na kraju ova ideja pokazala štetnom po vođstvo. Mnogi delegati izvan Leve platforme odbili su da se identifikuju sa „jedinstvenom“ većinskom listom, „predsedničkom većinom“. To je dovelo do toga da su delegati dobili priliku da biraju sa šest različitih lista.
Četiri liste osvojile su oko jedan procenat glasova ili manje od toga, a u tri od četiri slučaja osvojile su jedno ili dva mesta u Centralnom komitetu. Lista „Nezavisnih članova Sirize“ osvojila je 1.03 odsto glasova i dva mesta u Centralnom komitetu; „Komunistička struja“ je dobila 0.74 posto glasova i dva mesta u CK; „Intervencija članova“ dobila je 0.27 posto i jednog člana CK; a „Intervencija za jedinstvo“ dobila je 0.21 posto i nijedno mesto u CK.
Budući da je veliki broj delegata bio šokiran arogantnim ponašanjem većinske struje tokom Kongresa, Leva platforma je povećala svoju reprezentaciju u Centralnom komitetu, dobivši 30.15 odsto glasova za svoju izbornu listu – što je više od 25 odsto osvojenih u decembru. Sada broji 60 članova u Centralnom komitetu.
Imajući u vidu uticaj Leve platforme i pojavu malih „nezavisnih“ izbornih lista, takozvana „jedinstvena“ lista dobila je 67.6 odsto glasova na izborima za Centralni komitet, za sedam odsto manje nego na konferenciji održanoj prošlog decembra.
Izbori za predsedavajućeg Sirize: Mnogi članovi i struje unutar Sirize, uključujući tu i neke pripadnike većinske struje, složili su se sa kritikama da je protivno našoj tradiciji da levica ima „vođu“. Leva platforma i neki drugi tvrdili su da ako jedinstvena vodeća figura na mestu partijskog predsedavajućeg mora da postoji, tu osobu mora da bira – i, što je još važnije, između kongresa kontroliše – Centralni komitet.
Cipras i većina u Sirizi su na kraju dobili suglasnost delegata na Kongresu da izaberu predsedavajućeg partijom. Ipak, da bi ovu raspravu dobilo, vođstvo je moralo da ovu tačku predstavi kao pitanje od izuzetne važnosti za sledeću godinu – navodno, Sirizi je sada potrebna snažna vodeća figura da bi delovala kao jedinstvena partija i da bi na sledećim izborima pobedila. Dogovoreno je i da će se na svakom sledećem Kongresu odlučivati o načinu iybora predsednavajućeg partijom.
Na samom kraju, ovo je bila Pirova pobeda većine. Iako nije imao nijednog ozbiljnog suparnika – bilo je još dva, čisto simbolična kandidata – Cipras je osvojio samo 72 procenta glasova. Ostatak glasova uglavnom su bili prazni listići, što je pokazatelj neslaganja ili sa Ciprasom ili izbornim procesom.
Rekapitulacija kongresa
U smislu Sirizinog programa i političkih stavova, većinska struja je odnela pobedu. Vođstvo je uspelo da porazi eksplicitnije leve stavove povodom glavnih tačaka i održi postojeći nejasan program. Baš zbog te nejasnosti, glavno pitanje je to na koji će se način Sirizin program tumačiti, naročito od strane „TV zvezda“ partije, koje mediji vole da intervjuišu i koji uglavnom biraju da partijski program prikažu u umerenijem i „realističnijem“ svetlu.
Ali što se centralne tačke sukoba na kongresu tiče – pokušaja da se marginalizuju, pa čak i izbace pobunjeni glasovi – jasno je da vođstvo u tome nije uspelo, barem za sada.
Svi mejnstrim mediji bili su spremni da objave da je kongres Sirize glasao u korist umerenog pristupa – da je Cipras pobedio i ukrotio levo krilo partije. Pa ipak, rezultati glasanja, naročito povodom organizacionih pitanja, naterali su ih da priznaju da sada naspram vođstva stoji ojačana opozicija.
Zbog toga uopšte nije lako podvući crtu ispod Kongresa. S jedne strane, videli smo ozbiljne pokušaje da se Siriza transformiše u drugačiji tip partije, sa manje radikalnim i manje političkim pozicijama i manje tolerancije za raspravu i diskusiju. Agresivni stav vođstva prema Levoj platformi; javljanje bloka delegata spremnih da podrže vođstvo bez obzira na sve; i retorika o suočavanju sa „vanrednom situacijom“, koja zahteva ostavljanje levičarskih principa po strani, zabrinjavajući su znakovi.
S druge strane, svedočili smo i nečemu što se jedino može opisati kao pobuna protiv mogućnosti takve transformacije. Porazi i povlačenja većinske struje po nekim pitanjima; značajan porast postotka glasova koji su otišli Levoj platformi, naročito u kontekstu sistematskog pokušaja njene marginalizacije; činjenica da većinska struja nije toliko homogena koliko je to nekada delovalo – sve to dokazuje da borba oko Sirizinog daljeg pravca nikako nije gotova.
Gde dalje?
Nasilni protesti koji su tokom proteklih par meseci izbili na ulicama Brazila, jasno pokazuju ograničenja strategije Radničke partije (PT), koja svoje korene vuče iz brazilske radničke klase i levih pokreta. I pored toga, PT je pokušala da otpor vladajuće klase svojoj vladavini prevaziđe umirivanjem kapitalista stupanjem u široke saveze i umerenijom politikom.
Siriza mora da pođe drugačijim putem. Radikalna levica u Grčkoj treba da cilja dolasku na vlast protiv volje vladajuće klase – kao predstavnica velikog socijalnog i političkog pokreta, posvećena levičarskom programu koji inspiriše radničku klasu.
To je poenta borbe koja se vodi unutar Sirize, a uspesi Leve platforme na julskom Kongresu šalju moćan signal:
–Vođstvu Sirize, da će se suočiti sa snažnom unutrašnjom opozicijom povodom svakog pokušaja „skretanja udesno“.
–Vladajućoj klasi, da se Siriza neće lako ukrotiti.
–I ostatku levice, naročito Komunističkoj partiji i Antarsiji, sa porukom da unutar Sirize postoji snažna leva opozicija koja vodi bitku koju bi oni trebalo da podrže.
Borba oko pravca u kojem će se Siriza nadalje kretati nastavlja se – i kao i do sada, dalji razvoj radničke borbe biće najvažniji saveznik njenog levog krila.