Komentarišemo Vučićev osvrt na Marks21 u gostovanju u emisiji Ćirilica.
Na prvom gostovanju posle krađe predsedničkih izbora – nakon što je jedva polovina glasačkog tela izašla na birališta – Aleksandar Vučić se napokon setio da nam se javi i poželi nam srećan rođendan. Naša organizacija je 27. marta napunila devet godina, a podrška prvog čoveka naše države pristigla je kao šlag na tortu.
Znamo, doduše, da je Vučić bio zauzet teškom borbom krađe glasova, patetičnim opozicionim kandidatima „liberalnog ekstremnog centra“ i antipolitičkim kandidatom, koji se barem otvoreno sprdao s politikom kakvu imamo u Srbiji.
Kada se pošteno nakrao, Vučić je našao vremena da posle samo dva minuta gostovanja u Ćirilici spomene Marks21 – „razni ljudi“ se tu skupljaju na demonstracijama protiv izborne krađe, smatra on, jer se bivši režim previše plaši da se pojavi na protestima, koji imaju za cilj da destabilizuju našu inače bogatu i miroljubivu državu.
Novi predsednik države zaboravio je da spomene da su u tom trenutku radnice i radnici IMT-a i najavili dolazak na proteste. Zašto bi radnička klasa u Srbiji imala razloga da protestuje protiv njegove vladavine? Podsetimo odlazaćeg premijera da se radnik „Goše“ iz Smederevske Palanke obesio u svojoj fabrici nakon neisplaćenih 15 plata.
Vučić se ne osvrće na Marks21 zato što se plaši velikih zavera nekih milijardera poput Džordža Soroša ili velikih sila, već naroda u Srbiji. On zna da njegova izjava da će biti „veći MMF od MMF-a“ i nije baš popularna, kao ni to što na mala vrata pokušava da Srbiju približi NATO-u. Drugim rečima, što predsedava potpunim krahom Srbije.
Jedino što mu u ovoj situaciji odgovara je to što ima opoziciju koja deluje jadnije čak i od njega, koja nema šta drugačije da ponudi i zato ne može da za sobom povuče veći broj ljudi. Ali Vučić nehotice priznaje da bi prava alternativa mogla da nastane kada bi ponudila nešto suštinski drugačije.
On je svestan toga da mu se moć oslanja na jedva četvrtinu glasačkog tela u Srbiji – oko polovine one polovine koja izlazi na izbore – i to samo zato što uspeva da zastraši i uceni narod. Bez totalne kontrole nad medijima, državnim zapošljavanjem, kreditnim sredstvima i policijskom represijom, teško da bi i toliko dobio.
Štaviše, premijer nam je „čestitao rođendan“ jer pokušava da u pokrete koji se rađaju protiv njega i njegove vladavine unese pometnju. Njegovi indirektni pokušaji kontrole mase na ulicama putem piona sa desnice nije uspeo.
Nakon što je opskurant Teša Tešanović pre nekoliko dana izviždan na protestu kom je pokušao da se nametne kao vođa, ekstremna desnica na najrazličitije načine pokušava da održi svoju vidljivost i relevantnost u pokretu. Optužbe na račun naše i drugih levih organizacija i pojedinaca da stoje iza protesta, tj. da ga „preotimaju“, jedna su od njihovih očajničkih strategija.
Nedostatak zvaničnog vođstva protesta koji traju već deseti dan zaredom zbunjuje (pro)režimske medije, kojima je radi što efikasnije demoralizacije demonstranata neophodno da opravdano narodno nezadovoljstvo prikažu kao manipulaciju „Soroševih plaćenika“.
No, iskustvo s terena – atmosfera na protestima, neverovatna količina solidarnosti i borbenosti, kao i sve artikulisaniji socijalni zahtevi – pokazuje nam da učesnici i učesnice ovog protesta ne pristaju kako na režimske laži, ucene, manipulacije tako ni na površni odgovor opozicije. Režim Aleksandra Vučića prevario se misleći da ljudi opljačkani privatizacijama i režimom „štednje“, primorani da prodaju svoje biračko pravo za pravo na rad, poniženi u svojoj borbi za opstanak neće ni ovog puta podići glas.
Gnev akumuliran tokom svih onih situacija u kojima je sadašnja vlast, štiteći interese krupnog kapitala, gazila naš životni standard i dostojanstvo – projekat Beograd na vodi, poplave, izneveravanje građana koji su podigli kredite u švajcarskim francima, rušenje u Savamali, sramotno gaženje radničkih prava u fabrikama poput „Jure“, „Goše“, kragujevačke „Fore“ i mnogih drugih – jeste ono što nas već danima drži na ulicama.
Ono čemu ovih dana prisustvujemo na ulicama Beograda, Niša, Novog Sada, Kragujevca, Kruševca i drugih gradova jeste pokušaj izgradnje drugačijeg, daleko demokratičnijeg političkog okvira kakav nijedna postojeća stranka ne gradi, jer joj jednostavno ne odgovara. Ovo je jedini pokret odozdo u našoj skorijoj istoriji koji ne beži od politike, niti pokušava da se sakrije iza građanske retorike apolitičnosti.
Građani i građanke sa kojima šetamo i skandiramo parole uglavnom su saglasni s idejama da su životni standard i stanje radničkih prava katastrofalni, kao i s tim da ovi protesti ne treba da služe obnavljanju poraženih političkih snaga zvanične „opozicije“. Diskusija na ovu temu je baza za izgradnju široke leve opcije i ujedinjenje svih progresivnih snaga.
Tome se iz sve snage protive Aleksandar Vučić, čitava politička klasa, pa i ekstremni desničari, jer su do te mere na istoj strani da doslovno govore istim jezikom. Kao što je pre nekog vremena Miša Vacić, kao gost u emisiji pomenutog Tešanovića, objašnjavao da ljudi na protestima inicijative Ne da(vi)mo Beograd ne izgledaju kao „naš srpski narod“, tako danas Vučić objašnjava kako su oni koji nose parole poput „Narod gladuje, elita se raduje“ navodno ekstravagantno obučeni i deo „buržoaske elite“. Na kraju krajeva, upravo Miša Vacić savršeno oličava skladnu saradnju države i njene omiljene režirane opozicije – ekstremne desnice.
Manipulacija strahom, pretnje i ucene su poslednje utočište vlasti koja sprovodi nepopularnu politiku koja pošto-poto nastoji da sačuva kapitalistički sistem eksploatacije i snažne društvene i ekonomske hijerarhije – bez obzira na to da li je njen dominantni predznak evroatlantski ili „rusofilski“. Uostalom, i lideri EU i Putin podržali su Vučića i čestitali mu na izbornoj krađi. Zato se toliko plaše prisustva levice na protestima, one političke snage u povoju koja je svesna da se borbe dobijaju samo ako smo solidarni i jedinstveni.