U javnosti se sve više postavlja pitanje: da li je moguća antikapitalistička levica? Ovde Vladimir Unkovski-Korica ulazi u dijalog sa Jovom Bakićem povodom njegovih javnih nastupa proteklih mesec dana. Ilustracija sa slike je Fernando Vicente za Komunistički manifest.
Jovo Bakić je u tekstu „Levicom po oligarhiji“ opravdano udario po tendenciji kapitalizma da proizvodi sve veće društvene razlike, koja je produbljena „neoliberalnom kontrarevolucijom“ sedamdesetih i osamdesetih godina.
Kao što je pokazao marksista Dejvid Harvi u svojoj „Kratkoj istoriji neoliberalizma“, radi se o svesnom projektu povratka klasne moći od strane onih slojeva koji su u epohi „države blagostanja“ osetili kako im moć da ekpsloatišu i tlače sve više slabi pod udarcima sve jačeg i organizovanijeg radničkog pokreta.
Zato je rodila politika srozavanja prava sindikata, uvođenja prethodno „javnog“ sektora u privatni sektor procesom koji Harvi naziva „akumulacija putem razvlašćivanja“, podređivanja javnog sektora tržišnom takmičenju, izmeštanja proizvodnje tamo gde je radnička klasa slabije organizovana, jačanja finansijkog sektora nad proizvodnjom…
Sav kapital koji je tako „spašen“ za vladajuću klasu, kao i u „eri imperijalizma“ (1870-1914), kako ju je nazvao Erik Hobsbaum, nije mogao da nađe profitabilnu priliku u razvijenim kapitalističkim zemljama, pa se izvozi zemljama u razvoju. Tako nastaje famozna dužnička klopka, u koju je upao „treći svet“, koji je na kraju više isplatio kreditorima u interesu nego što je ikad pozajmio.
Srbija danas je primer takve zemlje. Ona rasprodaje sve, sprovodi budžetsku štednju, uvodi anti-štrajkačko zakonodavstvo, ukida slobode medija…samo da bi nastavila ciklus dugovanja, održavanjem jakog dinara i privlačenjem novih kredita, radi spašavanja propalih lokalnih tajkuna, tzv. „stvaraoca bogatstva“!
Vlasti istovremeno podilaze nacionalističkim, klerikalističkim i patrijarhalističkim snagama kako bi održale poziciju.
Zato sam saglasan sa kolegom Bakićem da antikapitalizam, antiimperijalizam, antiklerikalizam i demokratičnost moraju da budu principi nove levice.
Ipak, ne mogu da se saglasim sa konstatacijom da u „društvenim uslovima današnje Srbije, smeštene na periferiji kapitalističkog sistema, antikapitalizam mora biti u ovoj fazi načelnog karaktera, jer se ne sme ući u otvorenu borbu sa mnogo jačim neprijateljima…“
Ključna reč s kojom se ne mogu pomiriti je da antikapitalizam mora biti „načelnog“ karaktera. Ako antikapitalistička levica nije u stanju da menja uslove života i tako odnos snaga u korist eksploatisanih i potlačenih, ona ne može da se nada poverenju najširijih slojeva stanovništva i osuđena je na marginu, gde se trenutno i nalazi.
Štaviše, uspeh radikalno levih partija širom Evrope nije došao samo putem programskih deklaracija. On je stečen učešćem u socijalnim pokretima. Najbolji primer je Siriza. Ona je bila jedina parlamentarna partija koja je u decembru 2008. podržala društveni bunt nakon policijskog ubistva maloletnog anarhiste Aleksandrosa Grigoropulosa.
Isto tako, Siriza je svoju popularnost izgradila na ideji antiimperijalizma i demokratije. Ona je jedina partija u Grčkoj koja se zalagala za levu vladu protiv „meke diktature“ tzv. „Trojke“, Evropske komisije, Evropske banke i Međunarodnog monetarnog fonda. „Trojka“ je oduzela Grčkoj pun suvernitet, tako što joj je diktirala ekonomsku politiku, zarad povratka kredita zapadnih banaka.
Isti ti „čuvari“ neoliberalnog evroatlantskog poretka još uvek traže nastavak režima „štednje“ u Grčkoj, čak i nakon demokratskog izraza volje građana Grčke za Sirizu, tj. za drugačiji put, koji podrazumeva, između ostalog, veće oporezivanje tajkuna u brodarstvu i pravoslavne crkve, pod prethodnim vladama lišene poreznih obaveza.
Ukoliko Siriza prihvati pravila evrozone, ona će tako izgubiti poverenje, ne samo u Grčkoj, već širom Evrope. To podseća na ono što je primetio Milan Kangrga, pišući za Politiku, još 2006: „Evropa nam neće ništa dobro donijeti. Mi živimo u kapitalizmu i zašto će neko u kapitalizmu nama donijeti dobro?…Jedino će nas prisiljavati, kada uđemo, da im nismo remetilački faktor, da se pokoravamo regulama koje tamo vladaju.“
To treba da bude lekcija za levicu u Srbiji. Ukoliko Srbija nastavi put „evropskih integracija“, usklađivanje našeg domaćeg uređenja i spoljne politike sa evropskim će samo obesmisliti pokretanje konkretnih borbi u korist najširih slojeva u našoj zemlji, ali i svaku priču o antiimperijalizmu. Ako Grčka nije dovoljan primer, pogledajmo Ukrajinu. Ruku na srce, ko veruje da sankcije EU protiv Rusije pospešuju pokušaje da se iznađe mirno rešenje?
Antikapitalizam zato ne može da bude samo načelan – levica mora da pređe sa reči na dela. I to ne samo u Srbiji, već širom sveta.