1. Pojava pokreta za autonomiju
1. Pojava pokreta za autonomiju.
Turska vladavina na Balkanskom Poluostrvu izašla je iz vojničke pobede, a docnije se održavala poglavito na feudalnom gospodarstvu. Blagodareći tome celokupno državno uređenje Turskoga Carstva nosilo je pretežno vojničko-feudalni karakter. Unatoč svima reformnim pokretima i pokušajima Turska je taj karakter sačuvala do današnjega dana. Na svoje vojničko zavojevačko poreklo ona potseća i svoju feudalnu unutrašnjicu ona pokazuje i načinom uprave, i administrativnom podelom, i vojnom organizacijom, i poreskim sistemom, i uređenjem škole, i nadležnostima crkve i skoro svima ostalim javnim ustanovama i funkcijama.
Kao spoljašnji vidan izraz takvoga reda stvari vidimo u Turskoj krajem XVIII i početkom XIX veka čitav niz autonomnih oblasti i privilegije koje, posmatrane sa jednoga višega istoriskoga gledišta, nisu bile ništa drugo no posledica feudalnoga državnoga uređenja. Kao što se u feudalnom privrednom sistemu čitluci redaju jedan do drugoga, graniče jedan sa drugim, ali jedan prema drugom i svaki prema privrednom organizmu čine potpuno zasebne oblasti, neku vrstu države u državi, tako isto u feudalnom državnom uređenju država nije organska celina već prost agregat pojedinih oblasti. Sa Turskom državom ove oblasti su bile vezane prosto mehaničkim vezama vojničko-upravne prirode koje su se oličavale u jednom paši na čelu cele oblasti, nekom garnizonu ili panduru u varoši, spahiji i kadiji. Oduzmite ma koju od ovih funkcija, zamislite da je ma iz kakvoga razloga bilo nemoguće uvesti je, dobijate već neku vrstu autonomne oblasti koja živi svojim samostalnim unutrašnjim životom i pamti da pripada Turskoj samo po izvesnoj sumi poreza koji otsekom plaća i po određenoj vojničkoj obavezi.
Krajem XVIII veka takvih autonomnih oblasti bilo je puno Balkansko Poluostrvo.11 Ali po autonomnim privilegijama najvažnija je planinska oblast od Crne Gore, preko Severne i Srednje Arbanije, Pindosa, Olimpa do Svete Gore. U ovom siromašnom i teško pristupačnom planinskom pojasu, koji odvaja Adriju od plodnih kotlina Stare Srbije i Makedonije, mnoga mesta i mnoga plemena uživala su kroz čitave vekove vrlo prostrana autonomna prava. Ni u vreme svoje najveće moći Turska nije uspevala da ih podvrgne svojoj neposrednoj upravi, već se zadovoljavala prostim priznanjem njene vlasti i obavezama u danku ili vojnicima ili u jednom i drugom.
Autonomne privilegije arbanaskih i crnogorskih plemena u gorama Severne Arbanije bile su svele vezu između ovih plemena i države gotovo izključivo na obaveze vojničkoga pomaganja. Ne samo što su plemena bila sačuvala punu samostalnost plemenskoga života sa plemenskim sudom i plemenskim uobičajenim pravom, već su kao vrlo vidljive znake nezavisnosti prema državi i plemenske autonimije uživala pravo: da mesto turskih vlasti plemenom upravljaju plemenske starešine i da ne plaćaju nikom ništa. Težnja ovih plemena da sama sobom upravljaju i da nikom ništa ne plaćaju mora biti svakom jasna i prirodna; ali što su u toj svojoj težnji prolazila može se, izgleda, objasniti jedino užasnom nesrazmerom između žrtava koje je držanje ovih plemena u pokornosti iziskivalo i dobiti koja se od toga mogla očekivati.
Takve odnose prema Turskoj državi sačuvala su arbanaska plemena sve do 19. veka, pa i za prvih nekoliko desetina godina toga veka. Još i danas se u Arbaniji čuva uspomena na to doba nezavisnosti Arbanije, doba kada je svako pleme živelo slobodno pod svojim plemenskim starešinom, kada nije podnosilo nikakva harača i kada je jedina obaveza prema državi bila u vojnoj službi, i to opet sa određenim brojem vojnika i pod barjakom svoga plemena.
Ali ovaj pogled na ranije odnose arbanaskih plemena prema Turskoj za nas je vrlo važan za objašnjenje docnijih pokreta za autonomijom. Jer kao što nikakav pokret ne miče izvan svoje istorije, tako su se i arbanaski pokreti i težnje za autonomijom naslanjali na ove istoriske autonomne odnose, od njih pozajmljivali svoje zahteve, njih smatrali za svoj ideal. Bar to je prilikom svih pokreta za autonomijom lebdelo pred očima severoarbanskih plemena i narodne mase.
I kada je Turska, tražeći načina da stalno opadanje carstva spreči, počela sprovoditi puniju centralizaciju u državnoj upravi, ona nije više ostavljala ni arbanaska plemena da po svojim starim privilegijama žive u svojim gorama kao neka država u državi. Na mesto njihovih plemenskih starešina ona je počela postavljati svoje činovnike, na mesto plemenskih sudova svoje sudije, tražeći od njih i porez i rekrute. Sukob je bio neizbežan i ovi gorštaci borili su se na život i smrt da sačuvaju svoju plemensku autonomiju.
Pokret za autonomijom uzleteo je do najviše tačke organizovanjem Arbanaske Lige koja je osnovana 1878. U trenutku kada se delegat Turske na Berlinskom Kongresu, Mehmed Ali-paša, žalio na povlastice i izuzetna prava arbanaskih plemena, u Prizrenu su predstavnici iz cele Arbanije držali opšti zbor, izabrali centralni odbor i na javnom zboru 5. juna tražili: „4) da Liga svim silama poradi da se Arnautima vrati samostalnost koja im je pre sto i više godina oduzeta, to jest da im se više ne šalju činovnici iz Carigrada i da ih ne postavlja više Sultan i Porta, već da ih oni sami između sebe biraju i 5.) da sultan ne traži više od njih rekruta i poreza“.12 Kao što se vidi, zahtevi Arbanaske Lige poklapaju se sa autonomnim plemenskim privilegijama iz ranijega doba.
Nije teško uočiti da je borba protiv plaćanja poreza bila poglavito u interesu imućnih zadruga, begova i plemenskih starešina i dinasta. Isto tako je i plemenska autonomija imala naročitoga značaja samo za one elemente čija je egzistencija u plemenu bila obezbeđena. Ali u toj borbi ti elementi uživaju najpuniju potporu plemenske parije, osirotele i ogladnele mase koja je činila glavnu snagu svih arbanaskih pokreta. Ta masa je tražila plemensku autonomiju, prvo što je bila pod uticajem patrijarhalne odanosti prema uticajnom elementu u plemenu, drugo, što je ona u uticaju sa strane i rušenju njene plemenske organizacije gledala uzrok svoj bedi i teskobi života koja je sa prodiranjem novčane privrede zavladala.
Ali još na prvom sastanku Lige, u Prizrenu 1878, između predstavnika sa Severa i predstavnika sa Juga pojavila se osnovna razlika u shvatanju autonomije Arbanije. Dokle su predstavnici primitivnih severoarbanskih plemena bili zadovoljni ako im se povrate pređašnje plemenske privilegije, predstavnici sa Juga su tražili potpuno samostalnu Arbaniju, ne priznajući sultansku vlast ni u kojoj formi. Ta se razlika javlja skoro na svima docnijim sastancima Lige, pri čemu su, kao što ćemo videti, socijalno razvijenija Srednja i Južna Arbanija bile jemstvo da se pokret za autonomiju Arbanije ne sahrani pod reakcionarnim težnjama primitivnih plemena sa Severa.
Pobeda težnja naprednijega Juga došla je neočekivano brzo. Posle dve godine, 1880, na trodnevnom dogovoru u Skadru predstavnika Arbanasa, i muhamedanaca i katolika, primljeni su ovi zahtevi:
„Mi molimo milostivog Sultana: 1, da nam dade unutrašnju autonomiju, koja bi obuhvatala sve arbanaske zemlje; 2, da Visoka Porta potvrdi kneza koga izberemo s naslednim pravima; 3, da odredi količinu danka koju smo gotovi plaćati svake godine gospodaru; 4, da odredi broj pomoćne vojske koju ćemo rado dati Sultanu u slučaju kad Turska zarati sa inostranim državama; 5, da u zamenu za to ukloni sve otomanske trupe iz gradova i utvrđenih fortica iz naše domovine; 6, da se odnošaji naši prema Porti održavaju posredovanjem arbanaškog predstavnika u Carigradu; 7, da se svi otomanski činovnici koji nisu od naše narodnosti zamene činovnicima domorodcima, koje će knez postaviti“.13
S kongresa se otišlo pravo na posao i u toku jednoga do dva meseca cela Severna Arbanija sa glavnim mestima Skadrom, Prizrenom, Đakovicom, Peći i Prištinom bila je očišćena od turske vlasti i vojničkih garnizona. Arbanija je imala jedan opšti revolucionaran prevrat.
Zahtevi skadrskoga dogovora su karakteristični još i po tome odgovaraju potpuno onim zahtevima koji su pre jednoga veka isticali u toku istoriskoga postajanja nezavisnih kneževina Vlaške i Moldavije, Srbije i drugih balkanskih državica. Šta više oni su radikalniji od zahteva srpskoga narodnoga pokreta za autonomijom 1793. i 1804, a u svima glavnim tačkama poklapaju se sa srpskim zahtevima, istaknutim na skupštini u Kragujevcu 1. januara kritične 1813. godine. Kada ovo predočavamo srpskim piscima i političarima koji o Arbanasima vole da stvaraju iluziju potrebnu za opravdanje zvanične politike, mi ne gubimo iz vida ni veliku razliku između jednoga i drugoga narodnoga pokreta. Naš narodni pokret za oslobođenje od turske vladavine imao je revolucionaran karakter, jer su nosilac pokreta bile široke seoske mase srpskoga naroda koje su stajale u najoštrijoj klasnoj suprotnosti sa turskim spahijama kao političkim i ekonomskim gospodarima u isto vreme. Međutim kao nosioci arbanaskoga pokreta za autonomijom javljaju se gornji slojevi, istaknuti pojedinci i duhovno razvijeniji sunarodnici iz Italije, Carigrada i sa Juga. Ekonomska suprotnost između begova i njihovih robova nije ni ovde, kao ni u Bosni, mogla dati snage nacionalnom pokretu zbog toga što su ti begovi obično pomuslomanjeni Arbanasi.
Ma da se u doba postanka Arbanaske Lige računalo na zajedničku akciju Arbanaca sa hrišćanima, događaji su je još u početku onemogućili. Jedan italijansko-arbanaski odbor, obrazovan u Milanu 1876, obećava „pozvati hrabru braću u Makedoniji, Epiru i Albaniji da pruže ruku Jugoslovenima protiv svoga opštega ugnjetača. A dotle upravlja bratski pozdrav i pohvalu velikodušnom slovenskom narodu“. Ali naskoro zatim Arbanasi su se našli između čekića i nakovanja, između Turske protiv čijeg jarma su se borili i balkanskih državica koje su im nosile nov jaram. Srbija zlostavlja i progoni arbanasko naselje iz četiri zadobivena okruga, Crna Gora nadire sa severa u srce severoarbanskih plemena a Grčka traži izvesne oblasti na Jugu. Postala u stvari radi otpora protiv turske vlasti, Arbanaska Liga se morala domah od osnivanja boriti na dva fronta: i protiv suseda koji su arbanaska plemena vređali, i protiv turske vlasti koja ih je stešnjavala. Borba za odbranu od suseda najviše je pridonela naglom širenju Lige, ali ona je otvorila vrata carigradskim gospodarima da je zloupotrebe za svoje sporove sa hrišćanskim državicama. A kada je svoje sporove sa balkanskim državicama uz posredovanje Evrope raspravila, Porta je Ligu na krvav i mučki način ugušila, ali između Arbanasa i hrišćana u Turskoj nastaje doba nacionalne mržnje i neprijateljstva.
U političkim razlikama između predstavnika Severa i Juga, između Gega i Toska, ogleda se razlika u privrednoj i socijalnoj razvijenosti Severne i Južne Arbanije; a razlika u načinu shvatanja sredstava i ciljeva autonomnoga pokreta samo je izraz razlike koja u pogledu mišljenja i težnja postoji između predstavnika plemena i predstavnika klase.
Nacija nije samo prirodna već i kulturna zajednica, kao što je prosto i jasno rekao Oto Bauer.14 Da se različna plemena koja su recimo jednoga istoga porekla, približe jedan drugom, duhovno i politički srode, kao što to vidimo kod jednoga naroda, potrebno je da ta plemena žive pod uzajamnim dejstvom zajedničkog kulturnog života. Što god je kod nekih plemena taj zajednički život nerazvijeniji, što je plemenska otuđenost veća i isključivost jača, u toliko se manje oseća uticaj onih tendencija koje ta plemena treba da sliju u jednu nacionalnu celinu. Šta više, ako svako pleme i svaka pokrajina žive svojim zasebnim životom, bez dodira i uzajamnosti, tada ne samo što se između njih ne vrši poznato izjednačavanje i približavanje, već biva obrnuto: svako se pleme na svojoj uskoj osnovici još više specijalizira i udaljava od ostalih plemena.
Proučavajući makedonsko slovensko naselje prof. Cvijić je zapazio od kotline do kotline, od oblasti do oblasti, vrlo vidne tragove specijaliziranja, udaljavanja u toku razvitka. Koliko je pak taj zakon specijaliziranja bio jak kod arbanaskih plemena koja su živela skoro izvan svake kulturne zajednice? Silan uticaj toga zakona oseća se na svakom koraku. Samo je jedna strašna plemenska otuđenost mogla stvoriti toliko narečja koliko ima plemena, a Toske sa Juga i Gege sa Severa teško se među sobom mogu ikako razumeti. Razdrobljenost života na plemenske i pokrajinske rejone bila je osnov za stvaranje današnje religiozne razdeljenosti arbanaskoga stanovništva. Toj religioznoj razdeljenosti odgovara politička pocepanost, upravo od plemena do plemena i od pokrajine do pokrajine delali su i delaju najrazličniji strani politički uticaji. Prema tome, razlike u jeziku, u religiji, u političkim težnjama u uticajima i t. d. jesu ogledalo plemenske otuđenosti i nemanja uzajamnosti u saobraćaja u životu Arbanasa.
Ali daje li to za pravo onima koji na osnovu toga stanja stvari odriču Arbanasima svaku sposobnost, da u budućnosti dadu drukčije rezultate?
Pre svega je potrebno raščistiti sa jednom „naučnom“ laži koja se od pohoda srpske vojske u Arbaniju na hiljadu načina nameće, ma da je u nauci odavno otišla u staru gvožđuriju. Elementa koji čine naciju nacijom i faktore koji određuju uslove zajedničkoga državnoga života nijedan ozbiljan čovek ne iznalazi danas merenjem lobanja i proučavanjem rasa, već ih određuje istorija i sociologija. Treba zagledati u život toga naroda i raščlaniti njegove socijalne odnose i ustanove! Tada ćemo videti sa kakvim preprekama formiranje autonomne Arbanije ima da računa, ali ćemo videti tako isto da život ne prestaje na granicama Arbanije, da istorija nije ni o Arbanasima rekla svoju poslednju reč.
Mi smo već istakli kako predstavnici primitivnih severoarbanskih plemena imaju sasvim drugojačije pojmove o autonomnom pokretu od trgovaca i begova sa Juga. I dokle protivnici Arbanasa smatraju da je to samo jedan dokaz više o slabosti celoga pokreta, mi u toj razlici, naprotiv, gledamo kako misao o autonomiji sazreva, kako se odlučuju pogledi kojima pripada budućnost od reakcionarnih, primitivnih forama prošlosti, kako se počinje izlaziti iz uskih okvira plemenskih potreba i shvatanja. Šaljapinu, Gašu ili Krasniću sa Severa izgleda pitanje njegove plemenske autonimije jedino i najkrupnije pitanje, jer se još uvek ceo njegov život objavlja u granicama plemena, dokle to rešenje nije nikakvo rešenje za bega ili žitarskoga ili stočarskoga trgovca ili njihov na strani školovani podmladak sa Juga. Dokle predstavnici primitivnih plemena sa Severa osećaju da je svaki od njih sam sebi dovoljan i gledaju u pokretu samo sredstvo za sprovođenje plemenske autonomije i za učvršćenje svoga gospodarstva, dotle su se begovi sa Juga već počeli osećati kao klasa, gledajući u pokretu sredstvo da svoju klasnu vladavinu vide jednoga dana rasprostranjenu na celu Arbaniju. Severoarbanska plemena shvataju autonomni pokret kao težnju za obnavljanje starih plemenskih autonomnih privilegija; oni su vatreni privrženici preživelih privilegija kao što su i plemenske organizacije uopšte preživele svoje; a kako su te težnje nesaglasne sa modernim društvenim razvitkom i nemoguće u modernoj državi, one su reakcionarne i osuđene na propast.
Ali između Severa i Juga ne postoji razlika samo u shvatanju autonomije već i u držanju i delanju za autonomiju. Dokle su planinci sa Severa pokretni, uvek gotovi na ustanak, buntari, dotle su Tuske s Juga neka vrta „teoretičara“ arbanaskoga autonomnoga pokreta. Planinci sa Severa, Gege, nalaze se tako reći stalno pod oružjem, u moć oružja jedino se uzdaju i veruju da zadobijanje prava na nošenje oružja znači što i zadobijanje svih ostalih prava. Južnjaci, međutim, izašli su iz toga stanja kada je pleme što i svet a puška najveći amanet. Njihovi imućniji redovi, naročito trgovci i begovi, odbijaju rekrute Porti, ali bi želeli svoju vojsku, odbijaju činovnike iz Carigrada, ali bi hteli svoje činovnike; odbijajući tursku vlast oni ne žele povratak u staro stanje plemenske izolovanosti i anarhije već organizaciju autonomne Arabanije, u kojoj bi turska vlast bila zamenjena njihovom klasom. Južna i Srednja Arbanija su dakle pravi nosilac modernoga pokreta za autonomiju Arbanije. Iz tih južnih krajeva, kao iz Vandeje arbanaskoga nacionalizma, potekli su i prvi zahtevi za arbanasku azbuku i za školu. Dok plemenske vođe na Severu još uvek cene svoju moć po broju naoruženih momaka, dotle Toske na Jugu otvaraju škole, izdaju listove i štampaju knjige na arbanaskom jeziku.
Posle ugušenja Lige 1881. Porta je bila mnogo strožija prema Arbanasima iz južnih krajeva nego iz severnih i oterala je iz njih u progonstvo u Malu Aziju preko 1000 i nekoliko stotina porodica. Još tada su carigradski gospodari uviđali da im sa Juga preti veća opasnost, i sa razlogom.15 Jer dok su severoarbanska plemena bila u stalnom sporu sa Portom, dižući često puta čitave bune za promenu jednoga činovnika, dotle se u Južnoj i Srednjoj Arbaniji tiho vršio proces nacionalnoga pribiranja. Po obaveštenjima koje sam dobio u Elbasanu pred balkanske događaje izlazilo je u tim krajevima nekoliko arbanaskih listova, među kojima su „Tomori“ (po planini Tomoru) u Elbasanu, „Baškim“ (Jedinstvo) u Bitolju, „Korča“ u Korči, „Žđim“ (Buđenje) u Janjini i t. d. Bilo je otvoreno oko stotinu arbanaskih škola, među kojima je bila i učiteljska škola u Elbasanu sa 200 đaka. Knjige su na arbanaskom jeziku sa latinskom azbukom.
I u Arbaniji, kao i u Makedoniji, religija ima toliko moćan uticaj da se i partiska grupisanja vrše na religioznoj osnovi. Izrazito religiozne partije su muhamedanska, ortodoksna i katolička, od kojih prva ima tu devizu: ko je muhamedanac neka je u Turskoj, druga izražava uticaj Grka a treća Austrije i Italije. Ali najbolje izglede ima nacionalna partija koja je istakla kao cilj pripremanje arbanaskoga naroda za nacionalnu revoluciju. Tražeći pristalice među Arbanasima svih vera ona se uporno bori protiv religiozne izključivosti koja je još uvek tolika da selo jedne vere prema selu druge vere nije pokazivalo za vreme okupatorskoga režima srpske vojske skoro nikakva saučešća u sudbini, šta više da vode među sobom čitave verske ratove. U toj borbi poniklo je više pesama, u kojima su karakteristične ove strofe:
„Dole tamnica, dole glupost,
Što ih upotrebljavaju naši neprijatelji:
Jedni u crkvi, drugi u džamiji –
Mi smo braća, ne mogu nas deliti“.
Ili:
„Vi Arbanci, vas dele na dvadeset sekta,
Hoće da vas zavode.
Jedan veli imam veru, drugi din,
Jedan veli Turčin sam, drugi Latin,16
Neki se zovu Slovenima, drugi Grcima,
Međutim ste svi braća, bre sirotinjo“.
Sve nas to potseća na doba koje je Evropa preživela u XV, XVI i XVII veku i fina Bauerova crtanja istočnjačkih revolucija17 pala su nam na um u trenutku kada smo se u Elbasanu o ovom pokretu raspitivali. Tražeći dodira sa predstavnicima toga pokreta sreli smo se sa otresitijim begovima, bogatim trgovcima i predstavnicima turskog činovništva arbanaskoga porekla, koje je pod Abdul Hamidom teralo karijeru čak do položaja paša a sada predstavlja neku vrstu arbanaske aristokratije kojoj su Mladoturci dali dovoljno vremena da se zanima „narodnim“ stvarima! Ona je održavala vezu sa svojim mnogobrojnim kolegama u Carigradu i na strani, jednim svetom koji je čas u ljubavi sultanskoj čas u njegovoj tamnici čiji je najpoznatiji predstavnik predsednik privremene vlade Ismail Kemal. Školovani podmladak ovih redova pije vino i kritikuje Muhamedovo učenje, bori se protiv nesnosnih religioznih stega osnivanjem novih sekta a protiv političke beznačajnosti propovedanjem autonomne Arbanije. Otuda je najrasprostranjenija i najčvršća verska organizacija u Arbaniji, takozvano bektaštvo, u isto vreme najodlučniji nosilac arbanaskoga nacionalizma.
Prema ovom pokretu na Jugu Mladoturci su u početku bili tolerantni. Ali u koliko je ceo pokret sve više dobijao nacionalan karakter, u toliko su se i Mladoturci prema njemu pokazivali sve otvorenijim i nepomirljivijim neprijateljima. U to doba padaju i one krvave vojne ekspedicije na Severnu Arbaniju, kojima je bio cilj da se severoarbanska plemena konačno saviju u jaram turske državne vlasti, ekspedicije koje su izazvale čitav niz arbanaskih ustanaka.
Istoriski značaj ovih ustanaka i krvavih borbi na Severu za pitanje koje ovde pretresamo bio je u tome što je vaspostavIjena veza između Severa i Juga, Gega i Toska. Južnjaci su počeli uviđati dragocenu vrednost materijalne, fizičke snage koju severna plemena predstavljaju, starajući se da ih uvuku u službu zajedničkom pokretu čija bi glava bila na Jugu. Onaj koji je krenuo mase i progurao preko Stare Srbije i ušao u Skoplje bila su i sada plemena na Severa, ali ovoga puta ona su bila u vezi sa predstavnicima pokreta na Jugu, koji su već počeli frakcionisanost u turskom parlamentu iskorištavati za svoje političke zahteve. Sporazum između jednih i drugih olakšavali su sada krajevi istočno od severoarbanskih krševa, čiji su se stanovnici iselili sa prvobitne plemenske baze i iščupali iz plemenskih okvira koji i sada okivaju njihovu braću što su ostala na plemenskom ognjištu, a dodirom sa slovenskim susedima ti su stanovnici postali već sposobniji da arbanaski pokret shvate sa širega nacionalnoga gledišta.
Takvo je bilo stanje pokreta u Arbaniji kada su vojske balkanskih državica prešle granice Turske.
Samostalan pokret Arbanasa je balkanskim događajima presečen i Arbanija, blagodareći u prvom redu zavojavačkim apetitima balkanskih državica, postala je balkanskom predstražom dveju velikih evropskih sila, Austro-Ugarske i Italije. Dalja sudbina Arbanije postala je posle Londonske Konferencije stvar Evrope. Ali ma kakva odluka Londonske Konferencije bila izvedena, ustanova autonomne Arbanije imaće za arbanaski narod značaj jedne političke revolucije, pod čijim uticajem će stari odnosi i navike života pretrpeti vratolomne brze promene.
Toj novoj tobožnjoj državi mi nećemo da proričemo sudbinu. Ona će nesumnjivo imati da se nosi sa većim teškoćama nego što su bile duge i teške porođajne muke od kojih još uvek pati. Ona će imati da se nosi i sa prošlošću i sa budućnošću. Prva joj je ostavila u nasleđe: na Severu plemensku primitivnost i isključivost, na Jugu feudalni sistem krajnje nepodnošljivosti, a i na Severu i na Jugu neprosvećenost narodnih masa, versku pocepanost i zatucanost, političku razdrobljenost, odsustvo svakoga saobraćaja među plemenima i pokrajinama, nemanje nikakva opštega centra koji bi davao životu određen pravac. Ovim nezgodama koje su dezorganizovale život u Arbaniji pridružiće se u budućnosti ne manje dezorganizatorski uticaji stranih „prijatelja“, o kojima iskustvo ostalih balkanskih državica nije malo.
U borbi sa tim unutrašnjim i spoljašnjim nezgodama narodne mase treba da budu onaj nepresušni izvor novih sila i sredstava. A narodne mase baš i jesu te koje se ne vide iza patrijarhalnoga autoriteta plemenskih vođa i ispod bezdušne eksploatacije feudalnih gospodara. U dosadašnjim događajima i pokretima one su učestovale kao obična oruđa autoritativnih plemenskih dinasta ili begovske kaste. Oni nisu članovi toga pokreta kao što još nisu ni članovi jedne arbanaske nacije. Oni su samo članovi plemena ili robovi feudalnih gospodara. Nacija koju danas vidimo kod Arbanasa da se stvara, da postaje, to je nacija jedne kaste, a nacionalna svest odgovara socijalnom položaju begova i njihovoga školovanog podmlatka.
Da bi pitanje Arbanije prestalo biti isključivo stvar jedne kaste i pojedinaca i postalo brigom široke narodne mase, Arbanija bi trebala da dobije svoju naciju, svoje građane. Ona bi ih mogla dobiti sama onim putem kojim su ih dobijali svi narodi u doba svoja nacionalnoga postajanja, naime: uzdizanjem narodnih masa do kulturne zajednice, do učešća u javnom životu, do međusobnoga saobraćaja. Pored uvlačenja plemana u zajednički narodni život, to traži pre svega uništenje feudalnoga sistema svojine i oslobođenje seljaka.
Ali to i jeste baš ono što današnji arbanaski patrioti ne misle na učine. Sa narodnom masom oni ne računaju. O njoj begovska kasta i njen bezbrižni podmladak govori kao o mračnoj masi bez svesti i razumevanja. U Elbasanu mi je jedan inteligentan bej na postavljeno pitanje odlučno odgovorio: kako ustav i parlamentarizam nisu za Arbaniju već nešto nalik na bojarski sistem u Rumuniji! Ističući Rumuniju za ugled i u pitanju za koji mu je izvesno trebao drugi primer, elbasanski bej i pristalica nacionalnoga pokreta je očigledno pokazao da on o političkom režimu ne može da govori a da ne misli na begovski sistem!
Nosilac naprednih pogleda na politička i privredna pitanja mogao bi biti samo građanski elemenat, a on je u arbanaskoj primitivnosti još uvek vrlo slabo razvijen. U arbanaskim varošima stanovništvo je puka sirotinja sa više ili manje begova, trgovaca i sitnih zanatlija. Begovi su još uvek glavni predstavnici bogatstva i ugleda. Oni provode vreme vrlo frivolno, po modusima svih mesta u koja je evropska kultura ušla sa svojim prtljagom napred. A varoš u kojoj kula age i bega visoko strši iznad skromnih krovića zanatljija i trgovaca, ne može da bude nosilac nacionalne kulture i političkoga napretka, kao što su to bile varoši današnjih kulturnih država. Tek sa jačim poletom moderne privrede arbanaske varoši će postati pravi nosioci napretka.
To su samo nekoliko napomena o društvenim prilikama kod Arbanasa. Nama uostalom i nije cilj da ih izlažemo, već da, ukazujući na njih, pokažemo da Arbanija, i ovako zaostala i primitivna kakva je, ne stoji ni izvan sveta ni izvan istorije i da pokreti i borbe u njoj nisu ni pobuna „divljaka“ protiv „civilizacije“, kao što predstavljaju jedni, ni plod tumaranja i namera tuđih agenata, kao što predstavljaju drugi. Ti pokreti i borbe su pripremljeni u i uslovljeni opštim promenama u društvenim odnosima i uslovima života u Arbaniji, koje su u svoje vreme davale slične borbe i pokrete i u drugih naroda. Ako su oblici i ciljevi tih borbi još vrlo nerazvijeni, znači li to da „Arnautin“ ništa drugo ne želi, ništa drugo ne zaslužuje i ništa drugo ne može imati nego što ima sada? Zar može neko tvrditi da feudalni rob ne želi da se oslobodi ropstva i da sam uživa plodove svoga rada? Po povlačenju srpskih trupa nastale su u Srednjoj Arbaniji velike međusobne borbe, a one nisu bile, kao što je naša štampa objavljivala, izraz plemenske i religiozne netrpeljivosti već pobuna feudalnih robova, čifčija, protiv pokušaja aga i begova da za vreme okupatorskoga režima nagomilane feudalne obaveze likvidiraju i restauriraju stanje pre okupacije.
Takav je narodni materijal koji ulazi u autonomnu Arbaniju. O njegovoj podobnosti za samostalan državni život ništa nam nisu u stanju reći oni koji u njegovoj „arnautskoj krvi“ unapred vide antidržavni, antikulturni, antisocijalni elemenat. Treba poći sasvim drugim putem, potražiti Arbanasa kao člana plemena i kao člana klase, kao gospodara i kao roba, kao borca za autonomiju i kao radnika na njivi, jer danas u nauci ne može biti spora da podobnost nekoga plemena za državni život treba ceniti po stupnju istoriskoga razvitka, po društvenom sastavu, po kulturnoj razvijenosti i društvenim i političkim težnjama, a ne po rasi kojoj pripada.
Osim toga mi smo upućeni da pratimo razvitak i sudbinu ovoga novoga člana balkanskih državica. Na to nas ne upućuje kakva zabrinutost za budućnost autonomne Arbanije – jer su te brige, blagodareći zavojevačkoj politici Srbije, Crne Gore i Grčke, prešle nažalost na jačega, Austro-Ugarsku i Italiju – već obziri prema našoj sopstvenoj budućnosti. A po budućnosti Arbanije, mnogo su ozbiljnije opasnosti koje dolaze spolja nego one koje se kriju unutra. Na svaki način neće biti lako savladati plemenske i religiozne suprotnosti i izvesti državnu organizaciju u tako groznoj dezorganizaciji društvenoga života, ali to nije nemoguće kao što nije bilo nemoguće slomiti autonomske težnje knežina pri organizovanju nove srpske države. Arbaniji će biti mnogo teže odolevati opasnostima koje se kriju u pogodbama pod kojima je postala i pod kojima ima da se razvija.
Valjda nije nikada bilo zemlje na svetu po kojoj je tumaralo toliko tuđinskih agenata kao po Arbaniji. Oslanjajući se bilo na slabije susedne bilo na jače udaljenije države, svi oni vrše godinama jedan propagandistički rad koji je kroz škole, crkve, konzulate, trgovačke veze i druge ustanove već bio spremio zemljište za tuđe uticaje. Ono što se danas u Arbaniji događa može se razumeti samo u vezi sa tim uticajima. Zar sadašnje partiske struje u Arbaniji, kao što smo već videli, ne nose u prvom redu obeležje različnih stranih uticaja i tuđinskih propaganda? Borba tih stranih uticaja oko prevlasti ne samo da podržava različne kandidacije za novoga vladaoca već, kombinujući se sa verskim i plemenskim suprotnostima, pojačava separatističke apetite bogatih begova, plemenskih glavara ili istaknutih ličnosti. Ti uticaji predstavljaju danas nesumnjivo najveću smetnju sređivanju unutrašnjih prilika, i autonomna Arbanija može se javiti samo u borbi protiv njih.
Ta borba koja prati osnivanje svih balkanskih državica pada arbanaskom narodu u toliko teže, što njegova prva državna zajednica nosi od samog rođenja vrlo teške nedostatke.
Svojom zavojevačkom politikom Srbija, Grčka i Crna Gora nisu uspele da Arbaniju podele, ali su uspele da je smanje i očerupaju. Formalno Arbanija dobija autonomiju, ali je ta autonomija hroma, forma bez sadržine, pravo bez najhitnijih uslova da bude ostvareno, autonomija močvarnoga primorja i besplodnih krajeva, otsečenih od plodnih krajeva na istoku i jugu. Londonska Konferencija je bila prema Arbaniji još svirepija nego Berlinski Kongres prema Srbiji. Njenim odkukama nesumnjivo je najviše oštećen arbanaski narod; ali onaj što je najviše dobio nisu balkanske državice već zainteresovani kapitalistički i vlasnički krugovi velikih sila, Austro-Ugarske i Italije. Prvo, neprijateljsko držanje vlada balkanskih državica odgurnulo je Arbaniju u šake ovih država, drugo, ona će im biti u toliko pouzdanije oruđe u koliko je slabija i za život nesposobnija.
Uporedo sa tom slabošću raste ekonomska zavisnost nove države od inostranstva. Svi pokušaji njenih upravljača da zemlju učine sposobnijom za odbranu od opasnosti spolja vodiće i u Arbaniji, kao što je to bilo i u ostalim balkanskim državicama, padanju u sve teže ropstvo evropskoga kapitalizma. U koliko je pak Arbanija nesigurnija politička tvorevina, u toliko to porobljavanje neće ići poredstvom državnih dugova već putem neposredne kolonijalne pljačke. Jedan veliki dobro obavešteni nemački list pisao je pre nekoliko nedelja:
„I grozničava spekulacija traje (u Arbaniji) još kao i pre. Ne prođe nijedan dan a da se ne jave novi lovci na koncesije za osnivanje banaka, podizanje železnica, električnih postrojenja, na kupovinu šuma i rudnika. U interesu zemlje može se biti radostan što oni sada skoro nigde ne nailaze na odziv, pošto se odlučilo da se sa koncesijama čeka do uvođenja uređenih odnosa, a već zaključeni ugovori strogo se procenjuju i, ako su protivni državnom interesu, poništavaju. Nadati je se da će pasti i onoga krupnoga trgovca iz Milana kupovina miriditske šume, o kojoj je u posljednje vreme bilo mnogo govora, pošto se najvećim delom tiče oblasti na koje prodavač, iza koga stoji Prenk Bib Doda-paša ima vrlo sumnjivo pravo svojine zasnovano na nekada u Carigradu dobivenom parčetu hartije, dokle na drugoj strani nekoliko opština mogu da pokažu staro pravo na ove šume. Svi ovi pokušaji spekulativne eksploatacije sadašnjega položaja potiču obično sa strane, što služi zemlji na čast. Ali pored ove vrste preduzeća mnoge ozbiljne trgovačke snage dale su se na posao da pripreme privredno osvajanje zemlje, i da se dobro upoznadu sa poslovima koje će buduća vlada u najskorijem vremenu morati dati. One će docnije biti u tom povoljnijem položaju što će moći odmah izaći pred vladu sa dobro promišljenim i svestrano procenjenim predlozima. U svakom slučaju mora se naglasiti da, ko neće da zadocni, mora se sa ovdašnjim prilikama sad upoznati“ (Kölnische Zeitung od 21. decembra 1913.).
Tako se evropske kapitalističke klase javno sazivaju na kolonijalno osvajanje Arbanije. Ono što evropski kapitalizam danas tamo priprema biće u stvari stvarna osnova buduće države. I kada se srpski vlasnički krugovi raduju svakom novom metežu i unutrašnjem sporu, gledajući u tom sredstvo za sprovođenje svojih planova, oni gube iz vida da se na obalama Jadranskoga Mora počinje utvrđivati najjača evropska sila, kapitalizam, i da je samo on taj „koji neće zadocniti“.
11. Vid. Stojan Novaković: Tursko carstvo pred srpski ustanak 1800-1804. Srpska Knj. Zadruga, knj. 94. ^
12. Vidi D-r Jov. Hadži-Vasiljević: Arbanska Liga. Str. 42. ^
13. Vid. Dr. Jovan Hadži-Vasiljević: isto delo. Str. 101. ^
14. Vidi Otto Bauer: Die Nationalitätenfrage und die Sozialdemokratie. S. 20. ^
15. Vidi D-r Jov. Hadži-Vasiljević: Arbanska Liga. Strana 125. ^
16. U Arbaniji još uvek Arbanasi muhamedanca ne zovu drugim imenom nego Turčin, kao što katolike zovu Latinima. Tako najčešće i oni sami sebe zovu. ^
17. Otto Bauer: Istočnjačke revolucije: „Borba“, polumesečni spis socijalne demokratije. God. III, knj. 5. Str. 23. ^