BEDA SOCIJALNOG DIJALOGA: SLUČAJ “MINIMALAC”[5 min. za čitanje]

Danas su u novinama poslodavci najavili kako će porast minimalne cene rada dovesti do toga da će se novac prelivati sa ostalih radnica i radnika na one sa minimalnim primanjima. Ovo je još jedan u nizu dokaza da je socijalni dijalog samo forma koju koriste moćnici da pritiskaju radništvo. Krajnje je vreme da se sindikati pretvore u borbene organizacije za radništvo, umesto da učestvuju u farsi, piše Miljan Jelić.

Ministar Vulin je najavio da će minimalna cena rada od 1. januara 2017. godine iznositi 130 dinara, čime će prestati da važi stari režim minimalca od 121 dinar, a koji prethodno nije bio menjan 2 godine. Ovaj sramni ishod nije neočekivan – on je logična posledica različitih političkih faktora koji su oblikovali odnose između radništva i kapitalista.

Već duži vremenski period minimalna cena rada se definiše kabinetski – odlukama Vlade. Ako je verovati podacima sa sajta Socijalno-ekonomsog saveta (u daljem tekstu SES) – koji je inače potpuno neažuran i otežava bilo kakvu dublju analizu – u periodu od 27. avgusta 2009. do 1. oktobra 2014. godine, minimalna cena rada je utvrđivana odlukom Vlade 7 puta, a samo 2 puta odlukom SES-a. [1] Za period januar-decembar 2016. godine, „minimalac“ je opet definisan dekretom, tj. odlukom Vlade.

Naravno, ni najnovije „povećanje“ ne predstavlja izuzetak – ministar Vulin, pod čijom komandom se nalazi SES, najavio je da će usvajanje ove odluke od strane Vlade biti samo „tehnička stvar“. Večito blokirani socijalni dijalog biva „odblokiran“ kao što je i do sad – intervencijom izvršne vlasti. Nakon sednice SES-a, na kojoj je prisustvovao i nezaobilazni premijer, Vulin je u javnost izašao sa navedenim „povećanjem“, kazavši takođe da je „[…]između svih partnera, Vlade i sindikata, ovaj put postignuta visoka saglasnost.“ Postavlja se pitanje zašto Vlada odlučuje o tome, kada je i Zakonom o radu propisano da se minimalna cena rada utvrđuje odlukama Socijalno-ekonomskog saveta? Vlada je ovde htela da se predstavi kao deus ex machina koja rešava spor između poslodavaca i zaposlenih, što je i učinila, ali, kao i obično, na štetu zaposlenih. „Srednje rešenje“ od 130 dinara, s kojim je Vlada nastupila, na kraju je bilo i jedino rešenje. Ovo jadno povećanje za radnice i radnike, stvara „trošak“ za poslodavce. U tom smislu, država će izgleda pristati da izađe poslodavcima u susret i da im smanji neke namete. Iako su mediji slabo pratili tematiku vezanu za minimalnu cenu rada, ipak je poneki tekstić provirio iz novina. U njima se minimalna cena rada izjednačavala sa socijalnom pomoći (!), ili pak samo povećanje sa trinaestom platom, što predstavlja ruganje radničkoj klasi, za koju je pitanje „minimalca“ od egzistencijalnog značaja.

Ovakvoj situaciji je takođe doprinelo držanje reprezentativnih sindikata. Pregovaračka pozicija je bila katastrofalno postavljena – umesto da se kao i kod svakog pregovaranja krene sa maksimalnim iznosom, sindikati su krenuli u javnost sa dva iznosa – minimalnim i maksimalnim, čime je pregovaračka pozicija verovatno bila oslabljena. Potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije je ranije spomenuo dva iznosa – 146 dinara (70% minimalne potrošačke korpe) i 130 dinara, kao cene ispod koje „ne bi imalo smisla razgovarati.“ Može se reći da je pregovaračka pozicija još više oslabljena s obzirom da u pregovorima ne učestvuju ostali socijalni akteri – nereprezentativni sindikati, čime država vešto razdvaja i radništvo, otežavajući zajedničko nastupanje radničkih organizacija. S druge strane, reprezentativni sindikati nisu pokušali da uključe što više radnica i radnika u rešavanje ovakvo egzistencijalnog pitanja.

Na kraju, ovakva situacija se može lepo uklopiti u sliku evrointegracija. Evropska unija, po ko zna koji put igra na kartu štapa i šargarepe – ona je otvaranje poglavlja 19 uslovila oživljavanjem socijalnog dijaloga. Ovaj potez Unije koja se najmanje bavi pravima radnica i radnika, a najviše slobodnim tržištem, merama štednje i privatizacijama, možda bi se mogao objasniti demagoškim manevrom, kako bi popravila poljuljani imidž među srbijanskim stanovništvom. Ne čudi time što se žurilo sa ovakvim veštačkim i mizernim podizanjem minimalne cene, kako bi se što pre dobila karta za dalji proces evrointegracija. Izjave pojedinih sindikalaca i medija kojima se pozdravlja ovakva ucena od strane EU je jako opasna, imajući u vidu da je EU neoliberalna i tržišna tvorevina, a ne ustanova socijalnog blagostanja. Primer iz Francuske nam je još uvek svež – tamo je EU ove godine svojom Preporukom zahtevala smanjenje minimalne zarade, time stajući na stranu poslodavaca i vladinih neoliberalnih mera. Gde je bila EU kada je menjan Zakon o radu u Srbiji? Ali, zato je bila tu kada je trebalo podržati domaću vladajuću klasu i političku elitu u sprovođenju mera štednje.

Kao što vidimo, socijalni dijalog je pod kontrolom izvršne vlasti. Učešće sindikata u Socijalno-ekonomskom savetu ima smisla samo ako se sindikati oslanjaju na svoju bazu i ostale radnice i radnike. To podrazumeva i postojanje fronta koji bi uključio sindikate, kako reprezentativne, tako i nereprezentativne, kao i levičarske, studentske i feminističke koletkive. Sa druge strane, proces evrointegracija i EU diktat predstavlja dodatni balast za radništvo – ono nema samo domaću Vladu kao protivnika, već i jednu poptuno nedemokratsku supranacionalnu ustanovu na čije se odluke ne može uticati. Oslanjanje na institucije EU, kao i na ulagivanje nacionalnim vladama nije rešenje, već upravo suprotno – oslanjanje na narodne mase i radništvo, kao i povezivanje svih nas koji smo na udaru privatizacija i politika stezanja kajiša je jedini ispravan put, a u cilju borbe protiv EU i neoliberalnih vlasti, kao i njihovih antiradničkih i antinarodnih mera.