Predstavnici Saveza samostalnih sindikata Srbije (SSSS), Konfederacije slobodnih sindikata, Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, (ASNS) Udruženog sindikata Srbije Sloga i Industrijskog sindikata Srbije najavili su za jesen zajedničke proteste zbog nepovoljnih odredbi predloženog Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju (PIO).
Sindikati se plaše da će za koju godinu, kao rezultat reforme, penzije pasti sa sadašnjih 67 na 40 odsto od prosečne plate.
Kako pokazuju podaci Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, već sada više od 787,000 penzionisanih radnika ne podiže više od 21,000 dinara mesečno.
Najavljena reforma PIO bacila bi još veći broj sadašnjih i budućih penzionera u bedu i siromaštvo. Štaviše, vrlo je verovatno da će se promeniti i starosna granica za odlazak u penziju.
Kako je u januaru preneo B92: „Sadašnji uslov od 35 godina staža i 53 godine života će se od 2011. podizati za četiri meseca godišnje i to sve do 2023. kada će žene zahtev za penzionisanje moći da podnesu sa minimalnih 58 godina života i 38 godina staža… Muškarci će u penziju, takođe, odlaziti kasnije. Ovaj uslov neće važiti samo za one koji su odradili punih 40 godina, ali će se godine života za ostale pomerati po istom principu kao i za žene.“
Treba očekivati da će se od sada u Srbiji za bednu egzistenciju raditi od kolevke do groba!
Stvar je u tome da reč nije samo o penzijama, koje su već dve godine zamrznute i pored sve većih cena osnovnih namirnica.
Snižavanje penzija je samo deo seče javnog sektora, koju Međunarodni monetarni fond (MMF) zahteva kao uslov za dalje kreditiranje Vlade Srbije. Rezultat će osetiti korisnici javnih službi poput škola, bolnica i javnog transporta.
To će se nesrazmerno negativno odraziti na kvalitet života najsiromašnijih građana.
Zato je krajnje vreme da sindikati momentalno prekinu saradnju sa kapitalistima i državom i kao masovne organizacije radničke klase primoraju kapitaliste da plate za krizu u koju su uveli čitavu zemlju, umesto da to radi napaćen i premoren radni narod.
Međutim, sindikalnim centralama drmaju plaćeni činovnici koji nemaju istovetne interese kao i celokupna radnička klasa.
Ta vođstva čini birokratska kasta koja opravdava svoje postojanje tvdnjama da je samo ona kvalifikovana i sposobna da izvršava vrlo teške poslove poput pregovaranja sa poslodavcima i vladom, zaštite radnih prava i socijalnog položaja radništva i penzionera, ili organizovanja sindikalnih akcija i protesta.
Svima je očigledno da su ovo prazne tvrdnje. Da su sindikalne centrale zaista zastupale interese svojih članova socijalna situacija danas ne bi bila toliko teška.
One su, pak, sindikalne aktivistkinje i aktiviste u pogonima prečesto ostavljale na cedilu pred privatizacionom mafijom i njenim saveznicima u državnom aparatu. Takođe, nikada nisu obučavale radničku klasu kao celinu da brani svoja prava.
Nažalost, jasno je da ni ovi protesti nisu sazvani zato što su se sindikalni lideri probudili i shvatili u kakvoj se situaciji nalazi njihovo članstvo.
Naprotiv, Ljubisav Orbović, predsednik SSSS, izjavio je već u startu kako je spreman da prihvati pad penzija na 60 odsto od prosečne zarade, što je za sedam odsto manje nego danas!
Dalje, sindikati najavljuju proteste, ali za sada ne znamo ni kada ni gde će se oni održavati – izuzev smušeno najavljenog protesta u Boru 29. septembra. Kampanje informisanja članstva o razlozima za štrajk i protest nema na vidiku, a ne postoji ni akcioni plan edukacije širih slojeva društva koji bi eventualno pružili svoju solidarnost.
Možda je za birokratiju najveći problem bio to da je premijer Cvetković odlučio da donese zakon, koji nije iznet pred Socio-ekonomski savet. Drugim rečima, odlučio je da mu sindikati nisu ni potrebni da sprovede brutalne mere štednje.
Izgleda da je to bila uvreda koju sindikalne centrale nisu mogle da mu oproste, pa su zapretile protestima.
Doduše, ne bi trebalo nikoga da iznenadi da vlasti čak i posle svega uspeju da ponovo stišaju najavljenu sindikalnu buru nekim sitnim ustupcima i povlasticama vodećim sindikalnim vođama. Do sada se nakupilo štrajkova najavljivanih svake jeseni, bez da se na kraju održe.
Ipak, usled sve dublje krize i težih životnih uslova širom zemlje, veliko je pitanje da li je moguće obuzdavati narodni bes. Vrlo je verovatno da će sindikalne centraleorganizovati po neki protest kako bi zamaskirale svoju kolaboraciju sa vladajućom klasom.
Sasvim je očigledno da su sva krila vladajućeg poretka veoma oprezna. Srpska napredna stranka (SNS), kao glavna opoziciona partija, još od proleća najavljuje protest u Beogradu. No, od toga još nije bilo ništa.
Njena kritika pregovaračke strategije Vlade Srbije bila je da vlasti nemaju plan za obnavljanje proizvodnje i otvaranje novih radnih mesta. No, ta kritika nije ispraćena konkretnim merama na koji način srušiti Vladu Srbije, niti bilo kakvim spremnim planom za izlazak iz krize.
Oni nam poručuju da koliko god da je Vlada loša, treba sačekati izbore! A dotle, ko živ, ko mrtav…
Situacija će, nažalost, svakako biti sve gora i gora. Kako saznajemo od predsednice ASNS, nakon neposrednih pregovora najvećih sindikata i MMF-a o reformi PIO:
„Predstavnici MMF-a tvrde da je zakon odličan, da nas za dve godine tek čeka još jedan restriktivan i, kako su rekli, teži zakon od postojećeg i da mi apsolutno nemamo razloga da budemo nezadovoljni zakonom.“
MMF, dakle, predlaže da se ćuti i trpi, jer dolaze još gori dani. Ali upravo zato ne sme da se ćuti i trpi! Ako stojimo po strani i čekamo, vlasti će koristiti taktiku „zavadi, pa vladaj“. Prvo će da napadnu penzionere, potom radnice i radnike javnog sektora, pa studentkinje i studente, itd.
Ako napad na penzije ne zaustavimo danas, onda nas sve čeka teže sutra.
Vreme je zato da se sada stane na put diktatu MMF-a. To nisu spremni da rade ni vlast ni opozicija. Po svemu sudeći, to nisu spremni da rade ni predsednici sindikata.
Sigurno, međutim, ima sindikalnih boraca koji su željni da vrše svoju dužnost prema članovima sindikata. Na njima je težak zadatak da edukuju svoje kolege.
Ako sindikati zaista sazovu i najmanje akcije i proteste protiv reforme penzionog sistema, to će olakšati posao onima koji zaista žele da se bore za svoja prava.
Najbolje je da već sada aktivisti vide da li imaju istomišljenike na poslu. Treba da pritiskaju lokalne predstavnike sindikata da sazovu šire sastanke za sindikalne borce na nivou grada ili opštine.
Ukoliko je to moguće, treba da organizuju ili podrže održavanje tribina na ovu temu u okruženju gde se nalaze.
Ukratko, moraju se truditi da stvore mreže koje će biti spremne i sposobne da vode borbu za radnička prava nezavisno od sindikalnih birokrata kada i ako zatreba. Ti borci bi na takav način spremali jezgro za obnovu slobodnog, nezavisnog i borbenog radničkog pokreta.
U kratkom roku, oni bi trebalo da iznude masovne proteste u Beogradu prvom prilikom. To bi radničkom pokretu dalo preko potrebno samopouzdanje i stvorilo uslove za naredne korake u odbrani penzija i javnog sektora uopšte, među kojima bi trebalo da se nađu i stvaranje široke koalicije protiv seče i generalni štrajk.
Marks21 i naš list Solidarnost spremni su da pružaju skromnu podršku tom procesu. Pozivamo sve koji su saglasni sa ovim člankom da nas kontaktiraju, da nam napišu pismo o svojim iskustvima ili jednostavno da nam se pridruže. Vreme je da se pređe sa reči na dela!
Protest u Beogradu
Devet granskih sindikata SSSS najavilo je protest za 9. septembar usled, kako kažu, nepostojanja socijalnog dijaloga, nedostatka granskih kolektivnih ugovora, pa i niskih plata koje ne garantuju ni minimalnu potrošačku korpu. Protestna šetnja trebalo bi da počne pred Unijom poslodavaca Srbije u Zemunu, da zastane pred Palatom Srbija i završi se pred Ministarstvom rada i socijalne politike. Granski sindikati traže mere za rast zaposlenosti, rešavanje dugova od preko 300 miliona dinara, koliko poslodavci duguju penzionom i zdravstvenom fondu, te i solidarnost celokupnog SSSS. Najava sindikalne akcije se, doduše, ne pretvara automatski u vršenje pravog pritiska na poslodavce i državu. Zato je potrebno da se članstvo svih sindikata organizuje nezavisno od svojih vođa i da ove jeseni iskoristi sve prilike da pritiska ka zajedničkoj sindikalnoj borbi za radnička prava.