U novom pismu za našu rubriku „Borba iz ličnog ugla“, naš član Pavle Ilić prenosi svoje utiske s protesta inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“.
Smatramo da je u političkim borbama ključno, pored analiza, čuti i glasove što većeg broja ljudi koji u tim borbama učestvuju – glasove koji prenose sirove emocije i neprocesuirane utiske koje nužno ima svako ko izađe na ulicu da se bori za ono što smatra ispravnim. U tom cilju, otpočeli smo sa nizom članaka pod naslovom „Borba iz ličnog ugla“, u kojima ćemo objavljivati tekstove svih zainteresovanih simpatizera i simpatizerki koji imaju potrebu i želju da svoje utiske sa uličnih, industrijskih ili drugih borbi podele u cilju motivisanja i ohrabrivanja drugih ljudi širom Srbije i Balkana na zajedničku borbu za pravednije društvo. Mi ne stojimo iza svih stavova iznesenih u pismima, ali smatramo da je bitno započeti širi dijalog – odozdo.
Ako želite da se vaše misli i utisci o borbama u kojima učestvujete čuju šire, šaljite nam svoje izveštaje iz ličnog ugla na [email protected] ili u inboks naše Fejsbuk stranice.
Ne mogu da opišem rečima koliko mi se nije izlazilo na ulicu kad smo se prvi put ove godine nalazili da protestujemo protiv bahatog rušenja po Savamali. Bio sam u blagoj depresiji, izazvanoj, između ostalog, i činjenicom da sam se skoro vratio sa konferencije u Berlinu gde sam par dana bio izložen nivou organizovanosti levice kakav, u Srbiji i na Balkanu, može samo da se sanja…
Obično takva iskustva iscimaju čoveka da krene više da radi u Srbiji na terenu da bi se do tog nivoa došlo u nekom doslednom periodu, ali eto, mene je celo iskustvo bacilo u depresiju.
Još kad su se na to nakačili smešni protesti Dveri i ostatka opozicije oko izborne komedije, delovalo je da je trenutak onaj u kom se na ulice ide po fotelje, a brojevi okupljenih su tu prognozu nekako i potvrđivali.
Sve te mračne misli su mi kolale po glavi dok sam se razvlačio do Gradske skupštine (nakon što sam, usled nevoljnosti, propustio sastajanje bloka Levog samita Srbije pola sata pred sam protest). Očekivao sam par stotina ljudi, mlaku atmosferu i razilaženje bez ikakve perspektive.
Umesto toga, dočekalo me par hiljada ljudi, atmosfera odlučnosti i poruka da ćemo se opet okupljati dok se nešto ne promeni. I, odjednom, loše volje je nestalo i sve desetine protesta na kojima sam poslednjih godina bio – od onih koji su brojali manje od deset, dvadeset učesnika i učesnica, preko prvomajskih i osmomartovskih marševa, radničkih protesta, okupljanja protiv deložacija i privatizacija… – sve je nekako dobilo novi smisao, i sve to iskustvo je konačno, možda, dobilo priliku da se sistematizuje i da utiče na ovu ogromnu svetinu koja kreće da se giba.
Od tada se radi punom parom, bar na tri fronta, uz frenetične pokušaje da se ostatak života ne istopi u želji da se za bolje sutra bori danas, baš danas. Jer ko bi da polaže ispite kad nas na ulici čekaju bitniji? Ko bi da ide u klubove kad nema bolje muzike od ritma deset hiljada stopala? Ko može da bude u depri kad toliko toga ima da se radi?
Sve dobro što imamo neko je izborio na ulici – to važi i za pojedince i za celo društvo. Zovu nas naši gradovi da ih oslobodimo i ponovo osvojimo za sebe i za one koje volimo.