Ako je 2009. godina za veliku većinu svetskog stanovništva označavala muku, mržnju i strah, usled najdublje globalne ekonomske krize od tridesetih godina, pitanje šta nam donosi 2010. je zagonetka.
Ako je 2009. godina za veliku većinu svetskog stanovništva označavala muku, mržnju i strah, usled najdublje globalne ekonomske krize od tridesetih godina, pitanje šta nam donosi 2010. je zagonetka.
Svakako, poslodavci i država pokušaće da sruče teret krize na grbaču radništva, penzionera i omladine. Zato ne treba da nas čudi to što je novu godinu označio talas socijalnih protesta.
Odgovornost za to mora da snosi Vlada Srbije. Niko ne stupa rado u štrajk, niko ne sprovodi rado blokadu pruge ili autoputa, niko ne ide rado u protest i građansku neposlušnost, već to čini kao krajnju meru kada shvati da nema drugog načina da brani svoj posao i goli opstanak svoje porodice.
Među onima koji su prinuđeni na takve korake, biće pojedinaca i pojedinki koji će zaključiti da je ceo sistem istrulio i da je potrebna alternativa kapitalizmu: ali kako nju izgraditi?
Kriza kapitalizma, ekološka katastrofa i rat
Otpor koji eksploatisani i potlačeni pružaju krizi je po celom svetu uzeo najšire razmere. Od narodnog ustanka u Grčkoj u decembru 2008, preko masovnih štrajkova u zemljama poput Francuske i Irske tokom 2009, sve do invidualnih činova nasilja protiv zvaničnika kao što je bio napad na italijanskog premijera Silvija Berluskonija krajem 2009. Postaje sve jasnije da nezadovoljstvo bukti ispod površine u svim evropskim društvima. Ono je spremno da eksplodira.
No, mi do sada nismo videli bitne promene u našu korist. Sindikalne centrale su na svakom koraku pokušavale da kontrolišu svaki pokret koji je nastajao odozdo i da suže prostor za protest. Sama činjenica da 2009. u Srbiji nismo videli prvomajski marš za praznik kada se obeležavaju dostignuća radničkog pokreta, zato što vođstva najvećih sindikalnih federacija nisu mogla da se dogovore o zajedničkom nastupu, ide u prilog ovom trendu.
Svuda, izuzev možda Nemačke i Portugala, gde su leve partije uzele više od deset odsto glasova na parlamentarnim izborima, još uvek nedostaje artikulacija radničkog interesa na zvaničnoj političkoj sceni.
Svuda se gorući i složeni problemi svetskih razmera „rešavaju“ njihovim privremenim odlaganjem ili praznom demagogijom vlasti i opozicije. Najbolji primer za to je neuspeh konferencije o klimi u Kopenhagenu, gde su svetski lideri postigli samo neobavezujući sporazum o smanjenju emisija štetnih gasova i to bez ikakvih konkretnih predloga za to kako da se taj cilj postigne. Zvaničnici razvijenog sveta licemerno su optužili zemlje u razvoju za propuste samita, iako su oni glavni zagađivači i najmanje će trpeti posledice klimatskih promena.
Ukoliko, doduše, bogati i njihovi saveznici nisu u stanju da potiskuju ili odlažu probleme, oni se svuda okreću najbrutalnijoj primeni državne sile. Glavnu ulogu svetskog policajca i dalje igraju SAD, koje, uprkos pobedi Baraka Obame na predsedničkim izborima krajem 2008, nastavljaju svoju agresivnu osvajačku politiku pod plaštom „rata protiv terorizma“, što je vidno u Iraku i Avganistanu.
Ekonomska kriza je, doduše, oslabila hegemoniju SAD i suparničke regionalne sile širom sveta osporavaju njenu ulogu u sopstvenim „dvorištima“. Rusija je dobar primer. Od kada je postala energetska supersila ona se postavlja oštrije prema SAD, jer može da koristi zavisnost EU od njenih resursa da oslabi NATO. To je bilo jasno kada EU nije osudila Ruski napad na Gruziju na leto 2008.
Takođe je vidno da Rusija brani „srpski interes“ na Kosovu kako bi kontrirala Americi na Balkanu i pridobila siguran prolaz za gas prema EU.
Sporovi između velikih sila još uvek ne dovode do oružanih sukoba između njih samih, ali je svet svakako postao opasniji u proteklih godinu i po dana. Rat u Avganistanu se preliva u Pakistan, dok američka okupacija Iraka još uvek utiče na politiku Bliskog istoka. Irak je poslužio kao tampon zona između Izraela i Irana, čiji uticaj SAD želi da spreči, time dovodeći do nuklearne trke na Bliskom istoku.
To ne znači da je demokratski pokret protiv teokratskog režima u Iranu američki trojanski konj. Ipak, kao i u slučaju petooktobarskih promena, američki novac i američka obećanja vodećim opozicionim krugovima verovatno doprinose gušenju najnaprednijih elemenata u iranskom demokratskom pokretu.
Zato se svuda postavlja pitanje kako da se pokret odozdo otrgne kontroli elita i pođe svojim putem?
Polarizacija, radikalizacija, generalizacija: put do političke alternative
Kriza kapitalizma svakako otvara prostor za rađanje alternative. U najširim slojevima stanovništva, ipak, postoji konfuzija.
Uzmimo samo situaciju u Srbiji za primer. Veoma je malo onih koji misle da sistem funkcioniše. Većina verovatno želi da skloni „žute“ sa vlasti. Ipak to može da se uradi na nekoliko načina.
Glasanje za neku opozicionu stranku je svakako najlakši put za smenu vlasti. Pobeda SNS na Voždovcu je dobar primer nezadovoljstva u narodu i jasan znak sve očiglednije polarizacije naše političke scene usled krize: poruka SNS je bila da samo SNS može da pobedi DS.
Nestabilnost i polarizacija su, dakle, tek u povoju. Injekcija stranih kredita, strah od otpuštanja i rascepkanost opozicije su vladajućoj koaliciji dozvolili opstanak tokom 2009.
Međutim, kao i svuda u svetu, „seča“ javnog sektora, rast u nezaposlenosti i svi pritisci dužničkog ropstva na privatne dužnike (veće cene i porezi, duži radni dan, manje plate) 2010. će dovesti do mnogo većeg pritiska na vlast.
Naznake toga smo već videli. Ne radi se tu samo o rastu desničarskog i populističkog SNS.
Polarizacija na društvenom nivou je čak dublja od one na političkom nivou.
Tokom leta je došlo do čak četrdesetak štrajkova i do osnivanja prvog koordinacionog odbora radničkih štrajkova koji je povezao štrajkače i male akcionare sedam različitih preduzeća širom zemlje. Samo u prvom mesecu 2010. broj štrajkova je već dostigao polovinu broja registrovanih štrajkova za celu 2009.
Bitno je naglasiti da rast SNS nikako nije u interesu radničke klase Srbije: kadrovi SNS su pokazali šta umeju devedesetih godina kada su, u sastavu tadašnje SRS, delili vlast sa Miloševićem i doveli Srbiju do ruba propasti.
Nije isključeno da su posredstvom organizacija kao što su SNP 1389 odigrali sličnu mračnu ulogu u sprečavanju Povorke ponosa iste godine. Dok su s jedne strane čelnici stranke pričali kako bi oni na vlasti obezbedili sigurnost Povorke, funkcioner SNS Nebojša Stefanović optužio je medije da se bave Povorkom kako bi se skrenula pažnja sa ekonomskih i socijalnih problema.
Takav stav naprednjaka je bio čist oportunizam i ne može da sakrije činjenicu da su isti ti „huligani“ koji su pretili LGBT populaciji na ulicama Beograda učestvovali u privatnim policijama poslodavaca koje su nasilno razbijale radničke štrajkove.
Samo mesec dana pre najavljenog održavanja Povorke „privatno obezbeđenje“, koje zapravo čine neonacisti i pripadnici navijačke grupe Crveni đavoli obučeni u uniforme obezbeđenja, upalo je u zgradu bivšeg „22. decembra“ iz Kragujevca i nasilno razbilo protest malih akcionara tog preduzeća.
Zato je rast SNS ustvari protivrečan: on s jedne strane odražava želju za autentičnom radničkom alternativom, a s druge označava rast autoritarne desnice.
Na sreću, intenzitet socijalnog nezadovoljstva znači da dolazi i do ispoljavanja socijalnog nezadovoljstva nezavisno od SNS i čak otvoreno levičarskog sentimenta na političkoj sceni. Doduše, DS radi sve kako bi takve slojeve privukao i sprečio levu radikalizaciju.
To radi na dva načina. S jedne strane, DS pokušava da pridobije levi glas osnivanjem nove Socijademokratske partije Srbije (SDPS) pod vođstvom njenog saveznika i ministra rada Rasima Ljajića. Čelnici DS se očigledno nadaju da će tim činom stvoriti svoj levi satelit, kakav je stvorio Milošević kada je podržao osnivanje Jugoslovenske levice (JUL).
S druge strane, DS pokušava da diskredituje nezavisnu levicu izjednačavanjem „desnog“ i „levog“ ekstremizma. Hapšenjem šestoro anarhista pod optužbom da su napali grčku ambasadu, državni vrh želi da stvori klimu gde će svako ko se buni na ulicama morati da se drži pravila igre koju postavljaju upravo vladajući krugovi putem njihovog zakonodavstva, represivnih aparata i sudova.
List Solidarnost nipošto ne podržava invidualni terorizam, za koji smatra da se održava na dezorganizaciji masa i još šire otvara vrata državnoj represiji.
Međutim, apsolutno je nužno razumeti da desnica i levica nisu istovetni. Ekstremna desnica se zalaže za sužavanje demokratije i isključivanje svih onih koje smatra nepodobnim ili drugačijim: štrajkača, nevernika, homoseksualaca, Roma, stranaca… Radikalna levica se zalaže za proširivanje demokratije sa političke sfere u ekonomsku, kulturnu i svaku drugu.
Ova razlika mora biti i kamen temeljac za političku diferencijaciju: po ovom pitanju nema kompromisa. Oni „levičari“ – možda je najbolji primer grupa koja izdaje časopis Pečat – koji smatraju da je potrebno da dođe do saradnje levice i desnice protiv „zajedničkog neprijatelja“ su ili u grdnoj zabludi ili u službi državne bezbednosti.
„Neprijatelj“ su država i poslodavci, te i svi njihovi lakeji, koji dele radništvo na gej i strejt, pravoslavce i nevernike, žene i muškarce, belce i Rome. Da bismo sprečili da se ponovi situacija iz devedesetih, sa „crveno-crnom“ koalicijom, moramo se suprotstaviti planovima DS-a isto kao i planovima SNS-a.
Odbaciti i DS i SNS kao alternative znači boriti se protiv celog sistema. Ali je upravo problem to što polarizacija i radikalizacija ne označavaju istovremeno i generalizaciju: nisu svi shvatili da je čitav sistem kriv za krizu. Kako, onda, stvoriti antikapitalističku alternativu?
Akciona platforma protiv kapitalističke krize
Razvoj antikapitalističke svesti je neravnomeran. Vrata su danas otvorena za dva tipa generalizacije: reformističku i revolucionarnu.
Ova prva je verovatnija, pogotovo ako se kristališe u obliku jedne reformističke partije. Ipak, još uvek je veća verovatnoća da će doći do sputane generalizacije iza opozicione desne populističke stranke kao što je SNS, pre nego iza partije levog centra poput SDPS, koja je na vlasti i koja se protivi povećanju plata u javnom sektoru i zalaže za gušenje radničkog prava na protest.
No, eventualna masovnost jedne partije levog centra u Srbiji reflektovala bi borbenost širokih slojeva radnica i radnika, a i mnogih drugih: veru da oni mogu da promene ne samo uslove na svom radnom mestu, već i na nivou cele zemlje.
Tu bi se otvarala razna šira pitanja: zašto režim pumpa milijardu evra u banke kako bi sačuvao njihove profite, a ne ulaže u očuvanje proizvodnje i stvaranje novih radnih mesta? Zašto ne postoji politička partija koja zastupa radnička prava u sindikalnom pokretu i u parlamentu?
Svako od tih pitanja otvara vrata i revolucionarnom antikapitalizmu. Doduše, mnogi koji su spremni da izvuku revolucionarne zaključke neće biti spremni da rade zajedno sa reformistima: nisu li oni samo satelit vladajuće klase? Nismo li mi revolucionari upravo zato što ne pravimo kompromise, za razliku od reformista?
Takav bi pristup bio pogrešan. Kao što socijaldemokratija nije isto što i liberalizam, nacionalizam ili fašizam, tako ni svi socijaldemokrati nisu isti. Centrale raznih reformističkih partija nemaju iste interese kao sindikalni aktivisti, samohrane majke ili penzioneri koji glasaju za socijaldemokratiju.
List Solidarnost se zato zalaže za široko akciono jedinstvo antikapitalista sa svima onima koji su spremni, makar i deklarativno, da se bore za socijalna i građanska prava. Širu antikapitalističku platformu možemo da stvorimo jedino ukoliko se dokažemo kao dosledniji i uspešniji borci za socijalna i građanska prava nego zvanične vođe različitih partija ili sindikata.
Da nije tako, već bismo bili masovna snaga. No, prostora za nas je potencijalno sve više.
U godini kada se predviđa da će plate pasti sa 400 na 335 evra mesečno, u godini koja je otpočela porastom nezaposlenosti od 2.3 procentna poena u poređenju sa istim periodom prošle godine, u godini u kojoj su najavljeni početak otplate stranih dugova i rezanje budžeta otpuštanjima i „sečama“ javnog sektora, pritisak da se odozdo stvaraju mreže otpora biće sve veći.
Iskustvo antikapitalističkih pokreta širom sveta govori nam da su šanse za uspeh beznačajne ako ostanemo razjedinjeni i malobrojni.
Nije moguće intervenisati u svakom štrajku, protestu ili tribini, ali je svakako lakše ako nas je više i ako radimo koliko je moguće zajedno. Zato, za početak, list Solidarnost, kao organ revolucionarne socijalističke organizacije Marks21, poziva na što bližu saradnju po pitanjima gde antikapitalisti mogu da nađu tačke za zajedničku akciju.
Postoji nekoliko osnova po kojima bi trebalo započeti borbu: za državnu intervenciju protiv otpuštanja, smanjenja plate i pogoršavanja uslova rada; za povezivanje staža i protiv reforme penzionog sistema na račun penzionera i radništva; protiv daljeg uvođenja tržišnih reformi u školstvo i zdravstvo; za građanske slobode i protiv državne represije; protiv rasizma i fašizma; protiv imperijalističkih baza na Balkanu; za saradnju i solidarnost sa svim sličnim pokretima u regionu i širom sveta.
Levica je još uvek previše mala da bi doprinela stvaranju samosvesnog antikapitalističkog pokreta širom zemlje. No, mi moramo isticati sve ono što je od opšteg značaja u svim sporovima i truditi se da ih povežemo i uperimo protiv sistema.
Kriza uzima sve većeg maha i mi moramo biti spremni i organizovani. Ujedinjeni pobeđujemo, podeljeni gubimo!