Objavljujemo analizu studentskih protesta u Kvebeku, drugarice Džesike Skvajers, članice naše sestrinske organizacije International Socialists Canada. Andreja Živković priredio je tekst i dopunio ga informacijama koje bi kanadska publika podrazumevala.
Od februara 2012. 170,000 studentkinja i studenata bilo je i ostalo u štrajku u Kvebeku protiveći se neoliberalnim reformama visokog obrazovanja pokrajinske liberalne vlade, koja će povećati školarine za 75% u narednih pet godina.
Studenti se okreću narodu
Zato se ovaj štrajk, sad već uveliko u petom mesecu trajanja bez nagoveštaja o prekidu, nikada nije ticao samo smanjenja škiolarina. La CLASSE (La Coalition large de l’Association pour une solidarité syndicale étudiante), privremena koalicija pokrenuta od strane ASSÉ (Association pour une solidarité syndicale étudiante), najborbenijeg studentskog udruženja koje predstavlja otprilike polovinu onih koji su u protestu, od samog početka njihovu borbu dosledno predstavlja kao borbu za samu budućnost Kvebeka. Borba oko školarina je za mnoge postala samo predstavnica šire borbe protiv neoliberalnih mera, propale logike štednje i slabljenja demokratskih institucija.
Ovo je postalo više nego jasno 22. aprila, kada su organizatori Dana planete Zemlje u centru Montreala okupili preko 300,000 ljudi, na najvećim demonstracijama u istoriji Kanade. Brojku su činile studentkinje i studenti u protestu i njihove pristalice, kao i radnici, uključujući tu i 100 radnika iz Alma (šest sati vožnje od Montreala) koji se nalaze u lokautu, i koji su pre tri nedelje imali svoj svetski dan akcije koji su studenti u protestu i radnici širom Kvebeka, Kanade i sveta podržali. More ljudi na Trgu umetnosti bilo je isprskano četvrtastim crvenim bedževima – simbolom štrajka. Veličina mase prešla je demonstracije od 200,000 ljudi, koliko je učestvovalo na protestu koji su štrajkači organizovali tačno mesec dana ranije, dok su istovremeno stotine ljudi protestovale protiv Karestove liberalne vlade u Gatinou.
Kao i 1968, studenti su inspirisani globalnim dešavanjima, uključujući tu Arapsko proleće 2011, međunarodni Occupy pokret i studentske ustanke svuda, od Kolumbije do UK.
Državna represija i pravo na protest
Od samog početka susreli su se sa brutalnošću državne represije u vidu organizovanih napada policije, suzavaca, pendreka i masovnih hapšenja. Bili su borbeni i dosledni, ali i nenasilni, sve do skora kada su neki počeli da se brane od policije.
Niz naredbi lokalnih administracija ili studenata štrajkbrehera, praćen pozivom ministra da se ponovo otvore sve orazovne institucije i da se predavanja održavaju milom ili silom, doveo je do policijskih okupacija nekoliko kampusa.
Sredinom maja, vlada je efektivno kriminalizovala štrajk donevši Zakon 78, koji zabranjuje javna okupljanja veća od od 50 ljudi. Zabranjuju se i skupovi u krugu od 50 metara oko obrazovnih institucija. Cilj je da se pokret podeli, a građani okrenu protiv njega.
I gradovi su smanjili mogućnosti za protest. Montreal je doneo statut kojim se zabranjuje nošenje maski za vreme demonstracija, a Kvebek Siti je uveo policijski čas od 11 sati za svaki skup na javnoj površini. Od kako je štrajk počeo preko 2500 ljudi je uhapšeno, nekoliko ozbiljnije povređeno, a na stotine lakših povreda izazvano je hemijskim oružjem, šok bombama i pendrecima.
Naravno, najefikasniji odgovori na represiju bile su uporne demonstracije – preko 160 samo u Montrealu od polovine februara – sa ogromnim odzivom 22. marta i 22. aprila.
U proteklih mesec dana, demonstracije praćene udaranjem u šerpe i lonce, koje pokazuju izvanredan porast narodnog gneva protiv Karesta, njegove vlade i svih njenih ekscesa, pokazuju izlivanje nakupljene energije fokusiranu na osudu Zakona 78.
Najvažniji skorašnji razvoj u pokretu bio je početak redovnih javnih sastanaka po komšilucima, koji se organizuju uglavnom na nedeljnoj bazi, pre ili posle demonstracija. U ovim komšijskim sastancima može se uočiti uticaj studentskog pokreta, sa naglaskom na direktnu demokratiju nauprot diktatorskom pristupu koji su zauzeli Karest i njegovi ministri. Očigledan je i jak uticaj Occupy pokreta. U mnogim slučajevima ovi sastanci su mesto na kom ljudi mogu da izraze svoje razloge za pridruživanje protestima. Iako su još uvek relativno mali i nefokusirani, kako pokret bude napredovao, ovi sastanci mogli bi da postanu centri organizovanja.
Jedinstvo u borbi
Tokom poslednjeg štrajka iz 2005, najveće studentske organizacije Federacija univerzitetskih studenata Kvebeka (FÉUQ) i Federacija fakultetskih studenata Kvebeka (FÉCQ), pregovarale su sa vladom bez treće organizacije, najborbenije i one koja je pokrenula taj štrajk (ASSÉ). Izvojevali su veliku pobedu ali je cena bila visoka: trebalo je šest godina da bi se pokret ponovo izgradio, kao i volja da se ponovo protestuje kako bi se povratilo ono što je prethodnih godina izgubljeno, uključujući tu i povećanje školarina za 500 dolara od 2007.
Vlada je pokušala da ponovi scenario iz 2005. pozivajući FÉUQ i FÉCQ na pregovore, bez učešća CLASSE. Državni zvaničnici su to pokušali da opravdaju neuspehom CLASSE da osudi nasilje. Ali njima na čast, FÉUQ i FÉCQ su odbili sastanak bez prisustva CLASSE.
Ono što CLASSE razlikuje od njenih umerenijih saradnika je privrženost principu slobodnog visokog obrazovanja, kao i njena organizacijska struktura, koja se zasniva na direktno-demokratskom donošenju odluka na nedeljnim sastancima, pre nego na delegiranje izvršne vlasti. Umesto predstavnika, CLASSE ima portparole koji prenose odluke svog članstva vladi i javnosti.
Ovakva direktno-demokratska struktura rezultirala je visokim stepenom političke osvešćenosti među članovima koji moraju da redovno raspravljaju o strategiji i principima štrajka i donose važne odluke. Oštar kontrast između visoko demokratične strukture CLASSE i vladinih ultimatuma, tokom pregovora se dosta loše odrazio na vladu. Unutrašnja struktura CLASSE ohrabrila je visok stepen grasruts inicijativa njenih članica i članova, koje su postale primer ostalima.
Kako ići napred?
I sindikalni pokret bio je aktivan u podršci studentima. Sindikati na koledžima i univerzitetima su iz očiglednih razloga preuzeli vođstvo, ali sada i njihova rukovodstva potpisuju saopštenja i prisustvuju nekim protestima. Studentski protest pomaže da se radikalizuju i radnice i radnici.
Deluje kao da je Karest je odlučan u nameri da štrajk okonča bez nekih značajnih ustupaka, negirajući studentima pravo da se organizuju i preduzmu kolektivnu akciju. Njegove snishodljive šale su jasan znak da on ne samo da ignoriše pokret, već ga i namerno provocira.
Ovakav pristup samo razgara bes i mogao bi da dovede do daljih sukoba na kampusima i ulicama. Eskalacija represije je upravo ono što je 1968. u Francuskoj izazvalo transformaciju studentskih mobilizacija u nacionalni radnički štrajk. Takvo bi moglo da izgleda kvebečko proleće.
Ipak, uspeh ovog pokreta zavisiće od šire podrške studentima od strane radnika i sindikata, koji imaju moć da parališu ekonomiju. Diskusija o socijalnom štrajku, koji je do skoro bio samo periferni fenomen, počela je da uzima maha. La CLASSE se, kao i neki drugi, od početka zalagala za socijalni štrajk, ali je radnički pokret, i to ne samo njegovo visoko vođstvo, pesimističan po pitanju sopstvenih mobilizatorskih sposobnosti. Biće potrebna pažljiva razmatranja da bi se pronašao put da se stvar pokrene, a mora se pokrenuti kako bi pokret zadržao snagu.