Prošlog meseca je Britanija glasala za izlazak iz Evropske unije. Širom Evrope i sveta, mnogi su to tumačili kao trijumf desničarskog, ksenofobičnog nacionalizma. Svega nekoliko nedelja kasnije, ta tvrdnja se ispostavila preuveličanom. Ipak, politička slika Britanije se menja. U ovom članku, Vladimir Unkovski-Korica ukratko pokazuje glavne pravce promena.
Krah desnice nakon referenduma
Za početak je bitno napomenuti da su glasnogovornici kampanje za izlazak, uprkos navodnom trijumfu, već u drugom planu. Predviđalo se da će „evroskeptično“ krilo vladajućih konzervativaca preuzeti vlast odmah nakon referenduma, ukoliko pobedi opcija za izlazak – ali to se nije dogodilo. Premijer Dejvid Kameron je dao ostavku, otvorivši vrata novom lideru konzervativaca.
Međutim, Boris Džonson, bivši gradonačelnik Londona i glasnogovornik pobedničke kampanje, ispao je iz trke i pre nego što je uspeo da se kandiduje za novog lidera. Ispostavilo se da je njegova desna ruka, Majkl Gov, izvršio puč protiv dotadašnjeg druga, preuzevši glavne finansijere kampanje. To mu nije donelo prijatelje među konzervativnim članovima parlamenta. Većina njih je ionako bila protiv „Bregzita“, ali čak i oni koji su želeli „Bregzit“ nisu više videli Gova kao verodostojnog političara. Stoga su se „pobednici“ okrenuli malo poznatoj desničarki, Andrei Lidsom, kao predvodnici bitke protiv kandidatkinje glavnine partije, Tereze Mej. Lidsom se ubrzo povukla, nakon velikog javnog pritiska, izazvanog napadom na Terezu Mej kao osobu koja, njenim rečima, ne može da vodi partiju jer nikada nije imala decu.
Dakle, čak i nakon pobede na referendumu, desno krilo konzervativaca napustilo je polje bitke za prevlast. Možda će se mnogi stoga okrenuti još „desnijoj“ partiji poznatoj kao UKIP, što je akronim Partije za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva. Ipak, ni ta partija se nije proslavila u novoj, „pobedničkoj“ atmosferi. Vođa UKIP-a, Najdžel Faraž, takođe je dao ostavku nakon referenduma. Moguće je da članstvo nije bilo zadovoljno njegovim predviđanjima da je referendum izgubljen nakon okončanja glasanja.
Stabilizacija centra: volja biznis elita
Ispostavilo se da je želja britanskih biznis elita da Britanija ostane stabilna, vrhunski kriterijum i političke elite. „Establišment“ se brzo oporavio od šoka nakon poraza na referendumu, pročistio sopstvene redove, te postavio Terezu Mej za novu liderku konzervativaca. Očekuje se njen skori odlazak kod kraljice, gde će joj biti ponuđena premijerska fotelja. Mej je sličnija nemačkoj premijerki Angeli Merkel nego svojoj prethodnici u Britaniji, Margaret Tačer. Ona se retorički više drži centra po ekonomskim pitanjima, dok po socijalnim i građanskim pitanjima ostaje na desnici. Primera radi, kao ministarka unutrašnjih poslova igrala je veliku ulogu u izgradnji „države prismotre“, u kojoj službe bezbednosti imaju sve veću ulogu u društvenom životu.
Pokušaj da se uguši levica: neuspeli puč protiv Korbina
Vladajućoj klasi, doduše, ne ide sve po planu. Uprkos svim pokušajima vladajućih krugova da ga sruše, Džeremi Korbin, levičarski lider laburista, još uvek je vođa glavne opozicione partije. Njegove parlamentarne kolege nikada ga nisu prihvatile, s obzirom na to da, kao što smo pisali prošle godine, većinu laburista parlamentaraca čine sledbenici Tonija Blera, omraženog bivšeg premijera, neoliberala i pobornika agresivne, imperijalističke spoljne politike Britanije.[1] Bleristi su partiju preuzeli sredinom devedesetih, nakon što je umerena levica partije sprovela veliku čistku levog krila krajem osamdesetih i početkom devedesetih, a nakon velikih poraza sindikalne borbe protiv Tačer sredinom osamdesetih.
Bleristima je rezultat referenduma bio izgovor da napokon sruše Korbina. Izgleda da su očekivali da će ga se lako otarasiti velikom pobunom u „kabinetu u senci“ i parlamentarnoj partiji. Korbin se, ipak, nije ponašao kako su očekivali. Odbio je da dâ ostavku, objašnjavajući da partiju ne čini 172 parlamentaraca, već njeno članstvo, koje ga je prošle godine izabralo ubedljivom većinom. Medijska kampanja se vodila nedelju dana, ali se Korbin nije povukao. Štaviše, pobunjenici su počeli da izgledaju smešno: bunili su se, ali nikako nisu mogli da nađu protivkandidata. Izgleda da su gadno pogrešili u proceni da će Korbin odmah pasti.
Pobunjenici kao da nisu računali s tim da će Korbin sačekati nekoliko dana pre nego što se objave rezultati parlamentarne istrage Blerove odluke da uvede Britaniju u rat protiv Iraka. Tzv. „Šilkot izveštaj“ je, uprkos veoma „uskoj“ istrazi same odluke da se ide u rat, pokazao da je Bler lagao javnost govoreći da je na sve načine pokušavao da izbegne rat; naprotiv, obmanjivao ju je, sve vreme planirajući da se pridruži Bušu, kome je obećao: „Biću uz tebe, šta god bilo“. Naravno, ovo nije moglo da se odrazi dobro na pobunjenike u Laburističkoj partiji.
Pa ipak, oni su otišli i korak dalje u svojoj gluposti. Izabrali su za protivkandidatkinju Anđelu Igl. Igl ne samo da je glasala za rat u Iraku – ona je glasala i protiv istrage Blera, te se nije protivila konzervativnim merama štednje u socijalnim izdavanjima. Možda su u panici na „mekoj“ levici partije pomislili da Igl neće uspeti da ujedini partiju protiv Korbina, pa se za vođstvo javio i Oven Smit – parlamentarac za koga gotovo niko nije čuo i koji tvrdi da je bio protiv rata u Iraku. Iako dotični nije bio parlamentarac za vreme rata, postao je to nakon njega, uz izjavu da je rat ipak bio ispravan. Toliko o protivkandidatima!
Stoga nije začuđujuće da su bleristi shvatili da je pobeda moguća jedino ako nemaju protivkandidata. Tako je došlo do pokušaja da se Korbinu ne dozvoli automatska kandidatura. Bleristi su hteli da se vrate na stara pravila, kada je svaki kandidat morao da dobije podršku barem petine laburističkih parlamentaraca i evroparlamentaraca. Takvo tumačenje su zatražili od vodećeg tela u partiji, Nacionalnog izvršnog veća (National Executive Committee, NEC). Juče je to telo, nakon više sati rasprave, odlučilo da su pravila ipak jasna i da Korbin automatski mora biti kandidat u novoj trci za vođstvo.
No, tu nije kraj: bleristi su potom zatražili da se iz izbora isključe – same biračice i birači iz partije! Na sastanku NEC-a nekako su provukli da na partijskim izborima novo članstvo, koje se pridružilo u poslednjih šest meseci, ne može da učestvuje u glasanju. To je bila mera protiv novih 130.000 članica i članova, koliko ih se pridružilo od početka pokušaja puča protiv Korbina. Bleristi su tako pokazali da im je draže da im se partija osipa, negoli da konzervativci izgube na izborima. Oni rade sve, samo da levica ne dođe na vlast.
Ali ni tu nije kraj: bleristi su, još pre nego što je Korbin postao novi vođa, uveli pravilo kojim je simpatizerkama i simpatizerima (a ne-članovima /icama) partije omogućeno da na izborima glasaju za željenog vođu. Tvrdili su da je ovaj „američki izum“ bio bolji način da se izabere neko ko je popularan u biračkom telu. Svako ko je platio tri funte, pod uslovom da nije član/ica nijedne partije, mogao je da glasa. Kada se ispostavilo da su simpatizerke i simpatizeri glasali za Korbina, bleristi su odlučili da je sada potrebno uvesti „klasnu“ proveru: na narednim izborima moći će da glasaju samo oni koji plate, ni manje ni više, nego 25 funti!
Međutim, čak ni to nije sve: bleristi su provukli i meru da lokalni ogranci partije ne mogu da se sastaju od sada do izbora novog vođe, osim ukoliko sami izbori nisu tema. To je bio očigledan pokušaj da se spase Anđela Igl, čiji je lokalni partijski ogranak zatražio glasanje kojim bi se ona opozvala kao parlamentarka – budući da je većina u ogranku za Korbina.
Šta dalje? Sveopšta mobilizacija, za novu, socijalističku Britaniju
Borba za Laburističku partiju ušla je, dakle, u odlučujuću fazu. Korbinova pobeda bi značila (ne samo) simbolički preokret u klasnoj borbi u Britaniji, možda čak i u Evropi. U zemlji začetnici neoliberalizma u industrijalizovanom svetu, u zemlji gde je i vojska učestvovala u gušenju masovnog štrajka rudara osamdesetih, u zemlji gde je Tačer izjavila da je vođa laburista, Toni Bler, njeno najveće dostignuće, odjednom bi se na političkoj sceni ozvaničila otvoreno socijalistička opcija za vlast.
Naravno, Korbin se nije pojavio niotkud. Radništvo širom zemlje je već trideset godina besno na elite zbog privatizacije, uništavanja privrede i nezaposlenosti – usled čega je mahom glasalo za izlazak iz Evropske unije. Omladina je već skoro dve decenije u pobuni protiv neoliberalizma. Protestovala je protiv korporativne globalizacije krajem devedesetih i ranih dvehiljaditih. Protestovala je protiv rata u Avganistanu i Iraku do polovine dvehiljaditih. Digla se protiv mera štednje i rastućih školarina početkom ove decenije. Postoje naznake i da je ta omladina, nakon što je dospela na tržište rada, doprinela borbenosti u sindikatima. Samo od referenduma pa naovamo, sindikat učiteljica i učitelja je štrajkovao protiv štednje, a mlade doktorke i doktori su glasali za štrajk protiv novih ugovora.
To nije sebična generacija srednjih klasa koja se buni, kako to predstavljaju neki poznati „levi“ filozofi. Radi se o radničkoj omladini, čije se profesije pod pritiscima neoliberalizma pretvaraju u klasičan „proleterski“ rad, pod „fabričkim“ uslovima itd. To je generacija koja je ustajala i da brani prava drugih koje je njena vlast tlačila, a u desetinama hiljada izlazila je na ulice tokom protekle dve nedelje kako bi branila migrantkinje i migrante nakon referenduma, te Korbina od pučista.
Uloga vanparlamentarnih revolucionarnih grupa u održavanju ovih pokreta bila je ključna, kao što je to bilo i delovanje levih laburista, poput samog Korbina. Ovo jedinstvo u akciji protiv mera vladajućih krugova jeste ono što je ključno doprinelo mogućnosti da na narednim izborima za vođu Laburističke partije Korbin ponovo pobedi. To bi stvorilo priliku za obračun sa desnim krilom partije, njenu demokratizaciju i stvaranje još šireg radničkog pokreta u borbi za demokratiju i socijalnu pravdu u Britaniji. Nova ekonomska politika, u korist čoveka umesto profita, bila bi tada moguća, jer čak ni Brisel ne bi mogao da je zakoči. A to bi imalo posledice na čitav svet, kao što je imala pobeda Tačer 1979.
Pobeda Korbina je zato ključna za dalji napredak. Ona nije dovoljna: socijalistički program bi se susreo sa velikim otporom najstarije vladajuće klase na svetu, koja ima svoje predstavnike u samoj Laburističkoj partiji. Dovoljno je setiti se šta se desilo Sirizi nakon pobede, uprkos progresivnom programu. Takav program bi mogla da sprovede samo levica iza koje stoji veliki, permanentni i odlučni vanparlamentarni pokret. No, da bi do toga došlo, još uvek je potrebno izboriti se za prvi korak – za pravo glasa u Laburističkoj partiji i za Korbina kao ponovo izabranog vođu. To je apsolutno nužno za svaki korak dalje. Obično sivoj Britaniji predstoji vruće leto.