Ukoliko želimo da ostvarimo Marksove nade o revoluciji, radničke borbe moraju biti u središtu našeg razumevanja njegovih teorija. Piše, Ejmi Leder
Poslednjih godina ideje Karla Marksa doživljavaju ponovni procvat u popularnosti. Većina vodećih stručnjaka, ipak, ističe Marksove ekonomske teorije, zanemarujući drugi suštinski aspekt njegove politike – njegovo uverenje u sposobnost radničke klase da se samooslobodi.
Kada je sredinom XIX veka Marks počinjao da piše o njemu, kapitalizam je i dalje bio u tek u povoju. Marks je bio zadivljen sposobnošću kapitalizma da transformiše načine pomoću kojih proizvodimo i bogatstvom koje je bio u stanju da stvori. On je, međutim, bio i šokiran izvanrednom ljudskom bedom koju je sistem stvarao.
Marks je uvideo da su za kapitalizam ključne dve osnovne podele. Prva je podela na različite grupe kapitalista koji, bez mogućnosti da izbegnu međusobno takmičenje, pokušavaju da ostvare veće profite od svojih rivala.
Druga podela je između vladajuće klase – kapitalističke buržoazije – i radničke klase, koju Marks naziva proletarijatom.
Manjina onih koji poseduju sva radna mesta eksploatiše većinu koja nema drugog izbora nego da svoju sposobnost za rad prodaje.
Prema Marksu, ono što kapitalisti omogućava ostvarivanje profita je eksploatacija.
Na prvi pogled, radnička klasa danas izgleda sasvim drugačije od one iz Marksovog vremena. Tada su većinu radničke klase sačinjavali fabrički radnici i sluge po domaćinstvima. Kapitalizam, međutim, sve vreme transformiše stare načine rada.
Danas su deo radničke klase i oni koji rade u kancelarijama i kol-centrima, bolnicama, depoima, pošti ili javnom transportu.
Eksploatisani
Većina univerzitetskih profesora i eksperata insistira na tome da je pojam klase zastareo, ili da nas životni standard danas sve smešta u srednju klasu.
Ovakve pretpostavke se zasnivaju na ideji da je klasa samodefinišuć pojam, obeležen obrascima potrošnje.
Marks, međutim, nije delio to mišljenje. Za njega je klasa označavala društveni odnos koji se može svesti na jednostavno pitanje – da li poseduješ sredstva pomoću kojih proizvodiš ili moraš da radiš za nekog drugog?
Ili, još jednostavnije, da li eksploatišeš ili si eksploatisan/a?
Nije samo Marks bio užasnut katastrofalnim životnim uslovima koje su radnice i radnici morali da podnose. I drugi socijalisti su na sličan način izražavali svoj bes.
Njihova rešenja problema, međutim, svodila su se ili na molbe kapitalistima da načine neke promene, ili na neki vid humanitarnog rada sa sirotinjom.
Nasuprot tome, Marks je insistirao na radničkom „samooslobođenju“. Uprkos tome što su najeksploatisanija klasa, tvrdio je, radnice i radnici zauzimaju jedinstvenu poziciju u društvu, budući da oni stvaraju profite koji su ključ opstanka kapitalizma. Sistem bez njih ne može da funkcioniše.
Štaviše, gazde moraju da na jednom mestu – poput fabrike ili kancelarije – okupe veliki broj onih koje eksploatišu, kako bi iz njih crpeli profite.
To znači da je radnička klasa koncentrisana na radnim mestima gde bitke oko plata i uslova rada mogu biti dobijene jedino zajedničkom borbom, poput štrajkova i okupacija.
Pod izvesnim okolnostima ove borbe mogu da se preliju u opštiju borbu protiv samog kapitalizma.
Upravo je zbog toga Marks radništvo nazivao i „grobarom“ kapitalizma. Pozicija koju zaokupljaju znači da imaju potencijal da sruše kapitalizam i transformišu društvo.
Ipak, postoji jedan problem. Radnice i radnici mogu biti u većini, oni mogu imati neverovatnu moć, ali to samo po sebi ne znači da će uvek biti revolucionarni. Životna realnost kod većine ljudi stvara osećaj nemoći.
Mnoge radnice i radnici, štaviše, prihvataju sve ili neke od ideja vladajuće klase koje se tiču načina na koji je svet uređen.
Iako im se možda ne dopadaju neki aspekti sistema, većina ljudi veruje da je beskrupulozno takmičenje svojstveno kapitalizmu samo odraz ljudske prirode, pa je samim tim i jedini način da društvo opstane. Institucije kapitalističkog društva – škole, fakulteti i mediji – učvršćuju ovu ideju.
Veliki broj radnica i radnika prihvata i poneku od gnusnih ideja koje dovode do podela i koje vladajuća klasa propagira.
Kapitalisti se koriste rasističkim, seksističkim i homofobnim idejama kako bi podelili radničku klasu.
Kako onda radništvo može da pređe put od klase koja ima potencijalnu moć do klase koja je svesna sopstvenih interesa i koja ima samopouzdanja za kolektivnu borbu?
Ukratko, na koji način radnička klasa postaje revolucionarna sila? Marks se uhvatio u koštac i sa ovim pitanjem. Odgovor do kog je došao još jednom je napravio razliku između njega i ostalih socijalista njegovog vremena – mnogi od njih su olako odbacivali radničke borbe kao nešto što se bavi ekonomskim, umesto političkim pitanjima.
Nasuprot njima, Marks je smatrao da svaka borba mora biti dobrodošla. Za njega je radnička klasa jedino takvim aktivnostima i mogla da se ujedini, otpočne proces spoznaje zajedničkih interesa i uspostavi se kao klasa „za sebe“ – koja se bori za sopstvene interese.
Marks je uvideo da ono što može otpočeti kao borba oko čisto ekonomskih pitanja, poput štrajka zbog malih plata, ubrzo može postati nešto mnogo političnije.
Sam čin preduzimanja zajedničke akcije pomaže slamanju podela između radnika, počevši od onih koji su zaposleni na istom radnom mestu. Marks je zabeležio da „masovna industrija na jednom mestu koncentriše gomilu međusobno nepoznatih ljudi“.
Danas je ovo još izraženija pojava. U mega-kancelarijama, kol-centrima i fabrikama XXI veka verovatno ćemo poznavati samo par ljudi van neposrednog kruga kolega.
S druge strane, svako ko je učestvovao u štrajku pričaće o svojim novim prijateljstvima, ili o tome kako je na piket-lajnu1 dobio priliku da upozna ljude sa „druge strane kancelarije“.
Štaviše, potreba za jedinstvom koju štrajk pretpostavlja, primorava ljude da prevaziđu neke od podela kojima su možda ranije bili podložni.
Takav vid otpora prevazilazi sámo ujedinjavanje radnica i radnika. Kako Marks ističe, „kapitalisti se, zauzvrat, ujedinjuju u cilju represije“.
Bilo da su po sredi pretnje da će policija razbiti piket-lajn, klevetanje štrajkača u medijima, ili ministri koji za sve okrivljuju štrajkove, vladajuća klasa je ujedinjena protiv svake pretnje od masovne radničke akcije.
Ovo može podići uloge u bilo kojoj borbi, čineći je daleko političnijom u odnosu na nivo na kom je mogla biti kad je otpočela.
Ovo je bio slučaj i sa skorašnjim štrajkovima u pošti, tokom kojih smo jasno mogli da vidimo Vladu koja podržava gazde, medije koji radnice i radnike prikazuju kao lenje i menadžere koji prete na sva usta2. Što je još važnije, ovo je stvorilo i potrebu da se štrajkači obrate drugim radnicama i radnicima i zahtevaju njihovu solidarnost.
Ulazak u štrajk tako može mnoge da primora da pod znak pitanja stave prioritete celokupnog sistema.
Zbog toga, za Marksa, upravo kroz borbu „masa postaje ujedinjena i od sebe stvara klasu za sebe. Interesi koje brani postaju klasni interesi.“
Na posletku, „antagonizam između proletarijata i buržoazije je borba klase protiv klase, borba koja kada se odnese do svog krajnjeg izraza postaje potpuna revolucija.“
Iskustvo
Svaka borba dovodi do sukoba različitih ideja. Iskustvo pružanja otpora mnoge će naterati da preispitaju neke od svojih ranijih stavova – ipak, zaključci koje će izvesti nisu unapred određeni.
Reakcionarne desničarske ideje mogu da procvetaju čak i u sred žara borbe.
Početkom prošle godine, npr, zidari su u Britaniji ušli u proteste pod sloganom „Britanski poslovi za britanske radnike“ – što je slogan koji deli radništvo i sa kojim bi svaki pošteni socijalista morao da se uhvati u koštac.
Ovo je jedan od razloga zašto je za sve to vreme dok se zalagao „za samooslobođenje radničke klase“ Marks takođe verovao i da se socijalisti moraju organizovati.
Smatrao je da u ključnim trenucima mogu igrati odlučujuću ulogu, zalažući se za najbolje ideje i boreći se protiv najgorih.
I sam Marks je bio aktivan revolucionar, angažovan u borbama koje su se u to doba vodile.
Smatrao je da socijalisti moraju uvek biti uz radništvo u borbama, jer su tada najotvoreniji revolucionarnim i socijalističkim idejama.
Svaki štrajk i svaka radnička borba pokazuju potencijal koji radnička klasa ima da se transformiše u klasu sposobnu da sruši kapitalizam.
1 Picket line (eng.) je tehnika koja se tokom štrajka koristi u Britaniji. Radnice i radnici koji su u štrajku pred početak smene stoje na ulazu u svoje preduzeće, informišu kolege koji dolaze na posao o štrajku i pozivaju ih da ne odu na posao već da se uključe u štrajk.
2 Ovaj primer iz Britanije lako se može uporediti sa odnosom Vlade Srbije i pojedinačnih ministara i gazda prema štrajkovima, posebno onim u javnom sektoru, o kojima smo pisali u ovom broju.