Uništena i gotovo u potpunosti deindustrijalizovana, Kuršumlija je na izvestan način reprezentativan grad današnje Srbije. Krajem 2009. ona je na još jedan, daleko bitniji način, postala primer napora stanovništva, predvođenog radnicama i radnicima dva privatizacijom upropaštena preduzeća, da takvo stanje prevaziđe. Njihova blokada svakodnevna puta po ciči zimi odjeknula je širom zemlje i podstakla borbe u javnom sektoru koje su u jednom trenutku ozbiljno zapretile stabilnosti političkog poretka. Jelena Mitrović je u februaru razgovarala sa Borivojem Uroševićem koji je predvodio pokret u Kuršumliji. Iz tehničkih razloga nismo bili u prilici da intervju do sada objavimo u celosti (izuzev kraćih delova koje smo štampali na lecima povodom štrajkova u javnom sektoru), tako da ga objavljujemo u ovom broju, u nadi da će nam iskustva borbe u Kuršumliji biti od koristi kada se budemo organizovali protiv penzione reforme i drugih „mera štednje“.
Recite nam nešto o tome kako je sve počelo?
-Radnici su stupili u štrajk nakon neuspešnih privatizacija ovih firmi. Nekada najuspešnija drvna industrija „Kopaonik“ je za kratko vreme postala prezadužena, a ubrzo nakon toga je i prestala da postoji. Definitivno se stupilo u štrajk 2009. godine i svi pogoni su prestali da rade. Osnovno pitanje koje se postavlja je to čiju je imovinu država prodala, na šta je moj odgovor jasan – radničku. Našu fabriku su napravili radnici i to iz čitave Srbije. Radnici nisu dužni državi, to je njihova imovina, a ne državna i ne može država da prodaje ono što nije njeno. Znate, čitava Kuršumlija je živela od „Kopaonika“, zamislite kako je sada kad je 2,750 radnika ostalo bez posla.
Šta je to što vas je motivisalo na ovakvu radikalizaciju?
-Sam podatak da je 6,000 ljudi u Kuršumliji ostalo bez posla dovoljan je razlog za sve ljude normalnog razuma. Mi smo odlučili da idemo po cenu batina, a dobijali smo podršku sa svih strana, iz svih gradova Srbije, a ne samo od ljudi iz Kuršumlije. Desilo se da su svi privatnici u „Kuršumliji“ zatvorili svoje radnje, taksisti su svakog dana dolazili na mesto protesta, sve institucije u gradu su prestale sa radom. Došli su i učenici srednjih škola, iako mi nismo ni u jednom trenutku na bilo koji način apelovali. Deca su sama shvatila situaciju u kojoj im žive roditelji i nemaju osnovne uslove za život, a ponajmanje sredstava da nastave školovanje.
Šta je za vas i za radnike koji su protestovali značila ovakva podrška javnog i privatnog sektora kao i podrška građana i učenika koji su se solidarisali sa vama?
-Ja sam čovek koji je ubeđen da svaku revoluciju izvojeva mladost. Ovo je mirnodopska revolucija jer mladi hoće da rade ali nemaju gde. Kada su došli đaci to je bila borba za njih, za njihovu mladost, za njihovu budućnost, a budućnost je u mladosti. Mladi moraju biti uz svoje roditelje, a oni su radnička klasa. Ja im se ovim putem još jednom mnogo zahvaljujem, grupa srednjoškolaca je dolazila svaki dan posle časova, ložila vatru i ostajala tu po čitavu noć. Oni su nam bili najveće ohrabrenje, ja sam samo zbog njih bio spreman da ne odustanem ni po cenu zatvora.
Vaše parole su odjeknule zemljom. Ko ih je smišljao i ko je pravio transparente?
-Apsolutno sve parole su smišljali sami radnici. Parole su se same rađale na sastancima i tokom neformalnih razgovora radnika. Takođe, sami radnici su pravili transparente.
Da li mislite da ste do maksimuma i na pravni način iskoristili svoju borbu i podršku koju ste dobili?
-Mogu slobodno da kažem da je podrška koju smo imali nosila rizik da se podignu štrajkovi u celoj Srbiji. Ljudi su nas shvatili ozbiljno. Nemaština i siromaštvo su probudili svest. Narod je shvatio da bez rada nema opstanka i da nema drugog rešenja bez opšte pobune, pobune svih zajedno, ujedinjenih. Ljudi su okusili težinu bede, verujte da ljudi u Kuršumliji trpe gladni, nemaju za osnovne životne potrebe. Sa pričom i kritikom države ne možete nista da postignete. Sve je to ljude povuklo i to jeste mirisalo na veliku pobunu, na generalni štrajk sa svih strana. Ne možete da zamislite kako je kad neko uništi fabriku koja je svetskog glasa. Država je jedini krivac.
Da li ste zadovoljni kako su mediji preneli vašu borbu?
-Pa medijski je bilo dobro propraćeno. Ipak najmanje je pratio RTS, takozvani javni servis, ali nije javni ako prikriva sliku.
Sta je bio cilj prikrivanja slike?
-Da se smanje tenzije, da se obuzda bes i gnev naroda zbog aktuelne politčke situacije jer su se plašili ishoda na širem planu.
Kakva je bila unutrašnja organizacija samih radnika. Da li ste se plašili osipanja posle nekog vremena?
-Nisam se plašio jer je energija bila mnogo jaka, narod se skupljao bez poziva, sami su dolazili ljudi sa svih strana. Radnici su bili složni i istrajni, znali su da ne mogu da postignu cilj bez zajedništva i sloge.
Kakav je bio odnos države prema vama?
-Što se tiče policije, kao državnog aparata, oni su bili maksimalno korektni, znate ,,gladni na gladne neće“, a što se same države tiče ona je bila maksimalno nekorektna. Ne blokiramo mi put zbog dobre volje već zbog muke, a niko od predstavnika zvaničnih organa nije došao da nam se obrati.
Šta mislite o generalizaciji štrajkova, koliko je to po vama neophodno u ovom trenutku?
-Izuzetno je neophodno, naš model ujedinjavanja u gradu treba preneti na celu Srbiju. Jasno je da su sindikati uz državnu vlast i da jedino sindikati u ovom trenutku sprečavaju generalizaciju. Sindikalne birokrate ne štite interese radničke klase nego svolje fotelje. Kada smo im mi poslali poziv niko se nije odazvao. Jasno je da radnici moraju sami da se organiziju i međusobno povezuju. Jedno tako mogu ostvariti svoje zajedničke ciljeve. Kao što smo se mi sami organizovali tako moraju svuda. Međusobna solidarnost i podrška jedino mogu dovesti do rešenja. Jedna naša parola je najbolji odgovor na vaše pitanje: Kuršumlija se probudila, probudi se i ti Srbijo.
Kako bi glasila vaša poruka radnicima Srbije?
-Svima u Srbiji poručujem da moraju da shvate ozbiljnost situacije i uslove u kojima žive, da ne smeju da trpe gladni i da trpe torturu od strane države. Izlaz postoji, izlaz je u međusobnoj solidarnosti, u jedinstvu, u zajedništvu, većoj kritičnosti prema državi. Radnici su ti koji se moraju pitati, jer se živi od proizvodnje, a ne od zaduživanja, a radnici su ključ proizvodnje. Jedinstvo radničke klase je neophodno ne da bismo napadali, već da bi opstali! Svi se moramo držati zajedno zarad višeg cilja.
Od februara, kada smo razgovarali sa Borivojem, u Kuršumliji se nije puno toga promenilo.
Radnici konfekcije „7. juli“ i dalje su u istoj situaciji. Država nije preduzela ništa kako bi rešila probleme nastale usled privatizacije. Iz fabrike su odnete sve mašine, a radnici su i dalje na ulici. Jedan deo drvnog kombinata „Kopaonik“ sklopio je poslovno-finansijku saradnju sa AD „Simpo“, a samo mali deo radnika primljen je da ponovo radi u svojoj fabrici.
Ovo svakako nije rešenje za koje se Kuršumlija zimus borila. Kakve god da je pogodnosti država „Simpu“ omogućila kako bi sklopio ovakav aranžman sa ŠIK „Kopaonikom“, moramo imati u vidu da je „Simpo“ firma koja posluje na principima tržišne ekonomije i da onog trenutka kada se ovaj aranžman bude kosio sa nihovim principima ostvarivanja profita, on će od njega odustati.
Radnici su i dalje bez posla, a situacija u Kuršumliji se, kao i u ostatku zemlje, pogoršava iz dana u dan. U želji da prikažemo aktuelnu situaciju, intervjuisali smo radništvo i građane Kuršumlije koji su pružali podršku svojim roditeljima, komšijama i prijateljima tokom proteklih protesta.
Radnica „7. jula“
-Šta da vam kažem, ništa se nije promenilo, samo je gore i gore. I suprug i ja smo radili u konfekciji.
Oboje smo ostali bez posla, problem sa zdravstvenim i penzijskim osiguranjem još nije rešen, a oboje smo u godinama kada nam je zdravstveno osiguranje najpotrebnije.
Ide jesen, izdaci su sve veći, verujte da ne znam kako ćemo na zimu platiti grejanje jer nemamo novca da platimo ni struju ni vodu. Ne smemo ni da mislimo o septembru koji je na pragu – deca polaze u školu, a ne možemo da im priuštimo uz knjige ni osnovni prateći pribor.
Mnogo je teška situacija, ovako više ne može da se živi.
Dvadesetogodišnja devojka
-Prošle godine sam završila srednju školu i nisam mogla da upišem fakultet zato što moji roditelji nisu imali novca da to finansiraju.
Sada radim u lokalnom kafiću da bi sama skupila novac i pokušala nešto da upišem sledeće godine.
Učenik gimnazije u Kuršumliji
-Išao sam svaki dan na proteste tokom februara. Nekako sam to smatrao svojom moralnom obavezom, tamo je bio moj otac, stic, mamina najbolja prijateljica, moj komšija, mnogo meni dragih ljudi koji su se tamo borili za nešto što bi se u svakom normalnom sistemu podrazumevalo, a to je pravo na egzistenciju. Žalosno je to što se od tada ništa nije promenilo i niko nije pokazao dovoljno interesovanja da reši taj problem, čak ni da se bavi njegovim rešavanjem. Moji drugari iz škole i ja odazvaćemo se uvek kada je potrebno da se pruži podrška ljudima iz našeg grada koji ovde nemaju gde da rade i teško žive.
Radnik „Kopaonika“
-Nije lako.
Jedva se snalizimo. Neke moje kolege su dobile posao, a i to je pitanje dokle će trajati. Ja sam još uvek bez posla. Štrajkovao sam od prvog dana, svaki dan, po ceo dan, ali nikog za to nije briga. Ovako radim sa strane pomalo samo da zaradim za hleb da se nekako prehranimo, a za nešto stalnije i ozbiljnije niko neće da me primi u mojih 50 godina. Ovako više ne može. Još koliko će trajati ne znam, ali ne može još dugo, to sigurno.