Dragan Plavšić piše o situaciji u Bosni i Hercegovini. Članak je originalno objavljen na sajtu LeftEast. Preveo je Luka Trifunović.
Šta se tačno dešava u Bosni i Hercegovini? To je dobro pitanje. Na prvi pogled, verovatno može izgledati kao da se diže prašina ni oko čega. Republika Srpska, srpski entitet u izdeljenoj Bosni, želi da slavi 9. januar kao svoj dan državnosti. Ništa strašno, pomislili biste – ali ne biste bili u pravu. Ovo je ozbiljno.
Bosna je 1992. godine podeljena između zaraćenih etničkih strana. Tri godine kasnije, Dejtonski mirovni sporazum je formalizovao taj rascep deleći Bosnu na bošnjačko-hrvatsku federaciju i Republiku Srpsku. Problem proslave dana državnosti 9. januara, na godišnjicu proglašenja nezavisnosti Republike Srpske od Bosne i Hercegovine 1992. godine, umesto 1. maja, na dan kada je Bosna i Hercegovina iste godine izglasala nezavisnost od Jugoslavije, je, stoga, mnogo dublji od puke rasprave o jednom ili drugom datumu.
Naime, radi se o daleko širem pitanju koje se tiče budućeg statusa Republike Srpske u Bosni i Hercegovini – ili van nje. To je razlog zbog kog je Milorad Dodik, predsednik Republike Srpske, bio odlučan da oko ovog pitanja održi referendum – referendum koji se tiče više međusobno povezanih i duboko spornih pitanja.
Zašto Dodikov referendum?
Pre svega, Dodikov referendum je čin otpora sarajevskom Ustavnom sudu, koji ga je proglasio neustavnim i nezakonitim.
Takođe, to je otpor Valentinu Incku neo-kolonijalnom guverneru Bosne, imenovanom od strane EU, koji je takođe ocenio referendumsko glasanje nezakonitim – ista osoba je 2014. godine pretila da će upotrebiti EU trupe protiv demonstranata za vreme Bosanskog proleća.
Dalje, to je otpor stalnim suptilnim pokušajima Inckove neo-kolonijalne administracije i Sarajeva da recentralizuju Bosnu i Hercegovinu.
Pored toga, njime se postavlja pitanje uloge Zapada u Bosni i Hercegovini, naročito vezano za njen eventualni ulazak u NATO, kao i trenutne uloge Rusije na istom prostoru, uzimajući da je Putin nedavno podržao Dodikov referendum. Budući da su imperijalističke sile ponovo u zavadi oko Balkana, pitanje 9. januara je brzo postalo internacionalno, sa svim opasnim implikacijama koje imperijalističko nadmetanje uvek nosi sa sobom.
Konačno, postavlja se i pitanje mogućeg ocepljenja RS i njenog ujedinjenja sa Srbijom, što samo po sebi otvara mogućnosti i ocepljenja hrvatskih teritorija, ostavljajući Bošnjačku etničku grupu patrljku državice.
Zbog svega toga, EU i Sarajevo su pokušali da učine sve što su mogli kako bi prisili Dodika da opozove svoj referendum – iz istih razloga zbog kojih je on bio odlučan u nameri da ga održi. U toj svojoj nameri nisu uspeli – rezultat Dodikovog referenduma prošle nedelje, po kojem je 9. januar za koji se on zalagao navodno osvojio 99.8% glasova, je podigla tenzije na nivo koji već godinama nije viđen.
Referendum i levica
Kako bi levica trebalo da reaguje na sve ovo? Naši glavni vodeći principi su dvojaki – njih čine i anti-imperijalizam i anti-nacionalizam. Stoga, ono što zagovaramo mora biti iskazano u strogim okvirima ovih vodećih principa. To znači da se protivimo neo-kolonijalnoj ulozi Evropske unije u Bosni, kao i trima bosanskim neoliberalnim nacionalizmima. Šta to konkretno znači?
Što se tiče referenduma, ne vidimo nikakvu korist u osporavanju demokratskog prava Republike Srpske na održavanje referenduma. Zašto? Zbog toga što je EU/sarajevski centralizujući autoritarizam uskratio Republici Srpskoj njeno demokratsko pravo da ga održi, što neizbežno vodi povećanju ogorčenosti srpskog dela stanovništva BiH prema bošnjačkom i hrvatskom.
Međutim, u isto vreme se protivimo Dodikovoj odluci da održi referendum. Zašto? Zato što je njegova odluka bila nacionalistički manevar koji je samo povećao ogorčenost i neprijateljstvo među trima najvećim bosanskim nacijama. Glasati „ne“ na referendumu je bila jedina racionalna opcija za levicu.
Stoga, potpuno je jasno da je Dodikova odluka da održi referendum imala isti efekat razdora kakav je imao i otpor EU/Sarajeva prema njoj. Ni EU/Sarajevo ni Republika Srpska nisu uradile ništa konstruktivno kako bi izmirile tri najveće bosanske nacije. Umesto toga, njihove krvožedne svađe su samo produbile podele.
Ulazak u NATO i ukidanje Republike Srpske?
Takođe, ne bi trebalo ignorisati pitanje mogućeg ulaska Bosne i Hercegovine u NATO. Kao što je bošnjački lider Bakir Izetbegović rekao na Varšavskom NATO samitu u julu ove godine „[O]dlučili smo da učinimo dodatne korake ka […] unapređenju našeg partnerstva sa NATO-om, što će nas, na kraju, dovesti do punopravnog članstva u Alijansi.“ Hrvatski lider u Bosni, Dragan Čović, je takođe podržao ulazak BiH u NATO.
Ovo je pitanje od krucijalnog značaja uzevši u obzir prošlogodišnju odluku NATO-a da pozove Crnu Goru da mu se priključi. Ova odluka je ukazala na odlučnost NATO-a da nastavi da se širi na Balkanu, ali je ona, iz očiglednih razloga, neizbežno dalje pogoršala tenzije u Bosni.
Kao što svi znaju, to je zbog toga što ljudi srpske nacionalnosti odbijaju da države u kojima čine značajan deo celokupne populacije budu članice NATO-a. NATO je bombardovao srpske teritorije u Bosni i Hercegovini 1995. godine, a nakon toga je 1999. bombardovao nas u Srbiji. Moguće članstvo u NATO-u je stoga još više udaljilo srpski živalj od Sarajeva, što je neminovno uvećalo tenzije sa bošnjačkim i hrvatskim stanovništvom koje želi da učini upravo suprotno, i da BiH uđe u NATO.
Pored toga, težnja ka proširenju NATO alijanse znači da Rusija, koja ima punu podršku Dodika, u igru ulazi daleko nametljivije, što takođe samo uvećava podele. Bošnjaci/kinje i Hrvati/ce se protive mešanju Rusije u BiH isto koliko se i Srbi/kinje protive članstvu u NATO-u.
Naravno, Sarajevo je odbacivanjem ideje o NATO članstvu moglo mnogo jednostavnije da reši ovaj problem. Takav potez bi umanjio tenzije između tri najveće nacije i otežao Rusiji da iskoristi situaciju. On bi, takođe, otežao Dodiku da pridobije podršku za razdorne referendume.
EU i Sarajevo su, takođe, mogli jasno da kažu da se ukidanje Republike Srpske ne može razmatrati bez demokratskog pristanka Srba i Srpkinja koji u njoj žive. To zahteva zvanično priznanje – uz ustavne garancije – da ukidanje ne može, i ne sme, biti nametnuto odozgo. I ovo bi, očigledno, umanjilo tenzije.
Ćorsokak
Međutim, da li su EU i Sarajevo u stanju da načine ova dva osnovna koraka kako bi smanjili tenziju? Jednostavan odgovor je ne.
Bošnjačko i hrvatsko rukovodstvo su nacionalistički nastrojeni isto koliko i Dodik i njegova klika. Oni takođe na svojoj strani imaju EU koja se zalaže za dalje integracije BiH u NATO i EU.
Sve ovo govori u prilog tome da se zašlo u začarani krug. Nepopustljivost EU i Sarajeva će nastaviti da se ogleda u nepopustljivosti Milorada Dodika, a njegova nepopustljivost će samo nastaviti da osnažuje njihovu.
Što se tiče stava Srbije u vezi svega ovoga, njen premijer Aleksandar Vučić ima samo jedan motiv – da ne naljuti EU ili NATO. Njegov cilj je da primakne Srbiju bliže Zapadu i da je udalji od Rusije, zbog čega je i bio ravnodušan po pitanju referenduma. Ali je on zbog toga prilično nesposoban da uradi ili kaže bilo šta što bi moglo da pomogne raskidanju ovog začaranog kruga. Njegova geopolitička strategija – da ne pominjemo njegov ustajali, konzervativni nacionalizam – znači da on nema ništa novo da ponudi.
Stoga je očigledno da postoji ćorsokak iz kog ni jedna strana ne može da se izvuče. Sve što mogu da rade jeste da trče jedni oko drugih u sve opasnijim krugovima. A pošto oni ne mogu da izađu iz ćorsokaka – osim uz još više nasilja koje bi samo dovelo do začaranog kruga u drugoj formi – neko drugi mora naći spasonosno rešenje. Ali ko?
Izlakaz iz bosanskog ćorsokaka?
Bosansko proleće iz 2014. godine nam odaje važan deo odgovora na to ko može da ponudi izlaz iz ćorsokaka. Ova pobuna je ujedinila Bošnjake, Bošnjakinje, Hrvatice i Hrvate, pa čak i neke Srpkinje i Srbe u zajedničku borbu oko socijalnih problema koji su direktna posledica korumpirane neoliberalne politike koju nameće EU u saradnji sa tri etničke vladajuće klase u Bosni.
Na kraju krajeva, Dodikov korumpirani srpski neoliberalizam u suštini nije ni na koji način drugačiji od korumpiranog bošnjačkog neoliberalizma ili korumpiranog hrvatskog neoliberalizma. Stoga, obični Bošnjaci/kinje, Hrvati/ce i Srbi/kinje imaju jasan zajednički interes u suprotstavljanju svojim vođama koji su doveli do toliko mučnog siromaštva i ogromne nejednakosti.
Međutim, Bosansko proleće se, kao što je poznato, istrošilo i utihnulo. Zašto? Iz jednog prostog razloga – bes i protiv vlasti usmerena energija običnih ljudi su se rasuli zbog nepostojanja političke organizacije koja bi njihove zahteve mogla da artikuliše i da ih povede dalje. Zbog toga su neoliberalni nacionalizmi svih strana, zajedno sa EU, bili u stanju da ponovo uspostave kontrolu i da nastave da upravljaju kao i ranije.
Ipak, Bosansko proleće postaje pokazatelj toga šta je moguće Masovno nezadovoljstvo je sveprisutno i očajnički zahteva političku organizaciju.Levica je ta koja bi morala da je obezbedi.
To znači levica koja se protivi privatizaciji; levica koja se protivi ekonomiji štednje (koja je u suštini politički izbor kojim se obični ljudi prisiljavaju da plaćaju za ekonomsku krizu); to znači isticanje povezanosti i saradnje između EU i bosanskih nacionalizama u sprovođenju ovih duboko tlačiteljskih politika; to znači protivljenje NATO integracijama; to znači protivljenje ruskom mešanju; to znači protivljenje Evropskoj uniji zbog njenog neo-kolonijalnog neoliberalizma; i, to znači beskompromisno zalaganje za ravnopravnost među svim bosanskim nacijama.
Ako se pojavi principijalna levica sposobna da uradi sve ovo, postoji realna šansa da će s vremenom: Bosna izaći iz ćorsokaka; neoliberalni nacionalizmi biti zaustavljeni i potisnuti; okončati se neo-kolonijalna vladavina Evropske unije; i da će obični Bosanci i Bosanke svih nacionalnosti konačno biti u stanju da preuzmu budućnost Bosne u svoje ruke – bez ičijeg mešanja.
To je ono što Balkanska levica u celini treba da podrži, naročito levica u Srbiji i Republici Srpskoj. Slobodna Bosna bi bila ogromna ispiracija i podsticaj za levicu širom Balkana, ali naposletku, ona to oslobođenje ne može sama postići. Njena sloboda zavisi od toga u kojoj meri ostatak Balkanske levice, kao celina, preuzme istu borbu u cilju razrešenja istih ili sličnih problema. Stoga, će budućnost slobode u Bosni zavisiti od toga da li možemo organizacijski ujediniti ove borbe tako da postanu odskočna daska ideji Balkanske Federacije, najboljem garantu koji možemo imati protiv tragičnih katastrofa koje su imperijalizam i nacionalizam doneli na naše poluostrvo.