Dančo Medarov analizira političku krizu i korupciju u Bugarskoj i razvoj i odgovor anti-neoliberalnog pokreta Nakon nedelju dana protesta protiv povećanja cene struje bugarski premijer Bojko Borisov podneo je ostavku. Nakon što je u noćnim sukobima u Sofiji povređeno najmanje 14 ljudi, Borisov je izjavio da ne može da „stoji sa strane i posmatra krvavi Orlov most”, misleći na glavno sofijsko raskršće.
Tokom dana situacija se menjala, protestovalo se i za i protiv Borisova. Bugarska berza bačena je u konfuziju, a sve političke partije izdale su konfuzna saopštenja o preuzimanju vlasti.
Neposredni povod za proteste i ostavku bio je porast cene struje, što je značajno pogodilo račune za grejanje običnog stanovništva Bugarske. Baš kao i u slučaju protesta za očuvanje životne sredine uperenih protiv miniranja – sada zabranjenog u Bugarskoj – i privatizacije šuma, ove demonstracije u početku su širom zemlje organizovane preko društvenih mreža. Na inicijalni poziv na protest, postavljen na Fejsbuk pre tri nedelje, odazvalo se na hiljade ljudi. Demonstranti su pozvali na izbacivanje proizvođača struje u stranom vlasništvu i na renacionalizaciju bugarskih energetskih rezervi, praćenu vraćanjem na stare cene.
Uprkos obećanjima vlasti o predstojećem oštrom obračunu sa privatizovanim koncernima u oblasti energetike, uključujući tu i povlačenje licence češkom CEZ-u ranije te nedelje, protesti su nastavljeni i ubrzo je iznet zahtev za Borisovljevom ostavkom. Usledili su pokušaji glavnih opozicionih partija, Bugarske socijalističke partije i Pokreta bugarskih građana nekadašnje EU komesarke Meglene Kuneve, da se postave na čelo pokreta – ali su uz veliku buku odbijeni na socijalnim medijima. Na protestima je primetno odsustvo relativno velikih bugarskih sindikata, iako mnogi od njihovih, kako se procenjuje, 500,000 članica i članova učestvuju u mobilizacijama.
Ipak, jasno je da su računi za grejanje samo vrh ledenog brega. Narod su na ulice izveli pad životnog standarda, smanjenje zaposlenosti i konstantan rast životnih troškova. Na meti narodnog besa našli su se i korupcija i politički klijentelizam. Od prošle godine u Bugarskoj je organizovan širok spektar protesta, a popularnost vlade i lična popularnost premijera pretrpeli su neke ozbiljne udarce. Tačan razlog premijerove odluke da ponudi ostavku (nakon što je samo 24 sata ranije tvrdio da na tako nešto ni ne pomišlja) ostaje veoma nejasan, u domenu političkih kalkulacija vezanih za predstojeće izbore.
Nakon prihvatanja ostavke u Parlamentu, ustav omogućava formiranje provizorne vlade. Socijalistička partija već je odbacila mogućnost učešća u takvoj administraciji, povećavajući šanse za organizovanje prevremenih izbora.
Korupcija
Borisov se tokom prošle godine našao pod rastućim političkim pritiskom. Iako je zadržao značajnu ličnu popularnost, GERB (Građani za evropski razvoj Bugarske), oformljen u suštini oko njegove ličnosti 2006, značajno kaska na istraživanjima javnog mnenja. Bugarska, koja nije članica evrozone, u velikoj je meri izbegla oštre „mere štednje” koje uništavaju južnu Evropu, iako su dubuke seče pojedinih budžeta prouzrokovale nezadovoljstvo. Ipak, rastući životni troškovi u najsiromašnijoj zemlji EU ozbiljno su podrili njenu desničarsku vlast, a nezaposlenost je dosegla 11%.
Nemirima su doprinela i nedavna otkrića o prošlosti Borisova i njegovih bliskih saradnika. Nekadašnji instruktor karatea i telohranitelj pretendenta na bugarski tron, Simeona Sakse-Koburga, Borisov se u javnosti istakao kao uticajni zvaničnik Ministarstva unutrašnjih poslova, nakon pobede Sakse-Koburga na parlamentarnim izborima 2001. Stekao je reputaciju ozbiljnog borca protiv korupcije, uspešno se kandidovao na izborima za gradonačelnika Sofije 2005. i to iskoristio kao polazište za osnivanje GERB-a 2006, nakon što se Sakse-Koburgova politička zvezda ugasila.
Uprkos njegovom ozbiljnom imidžu – ili baš zbog njega – karijeru Bojka Borisova prate neprestane optužbe za korupciju i veze s mafijom. Poverljivi izveštaj ambasade SAD iz 2006, koji je 2011. obelodanio Vikiliks, Borisova je povezao s „skandalima vezanim za trgovinu naftom, nezakonitim dilovima s LUKoilom i masovnim rasturanjem metamfetamina”, od kojih su se on i njegovi bliski saradnici zaštitili njegovom pozicijom šefa bugarske policije.
Američki Congressional Quarterly je 2007. objavio da je poverljiva istraga švajcarske banke o Borisovu došla do dokaza o 30 nerešenih „atentata i mafijaških ubistava osoba povezanih s kriminalnim grupacijama u Bugarskoj”. To se dešavalo pod njegovim rukovodstvom u Ministarstvu unutrašnjih poslova. „Mnogi slučajevi kojima je navodno rukovodio sam Borisov zatvoreni su bez rezultata i objašnjenja”, dodaje se. Njegova privatna firma za obezbeđenje, „Ipon”, takođe ima „dosije debeo tri inča” koji je povezuje s mafijaškom organizacijom iz Sofije, SIK.
Konačno, u februaru ove godine, bivol.bg sproveo je istragu koja je ukazala na to da je bar od kasnih 1990-tih Borisov bio „Agent Buda” – plaćeni doušnik anti-korupcijske policije, koji se koristio svojim bogatim vezama s bugarskim podzemljem.
Saveznik SAD
Borisov i njegova partija odbacili su sve optužbe kao pokušaje blaćenja. Njegovi međunarodni saveznici nastavili su da verno podržavaju njegovu vladu. Najvažnije od njih svakako su Sjedinjene Američke Države. Borisov je bio prvi šef neke strane države koji je dobio prijem kod predsednika Obame, nakon njegovog reizbora 2012. Obama ga je nahvalio kao „veoma efikasnog vođu”, dok je Bugarsku opisao kao „jednu od naših najboljih NATO saveznica”. EU je pohvalama pristupila s nešto manje preterivanja, iako su uzastopni monitoring izveštaji (na snazi kao jedan od uslova članstva u EU) istakli trud Borisova da se obračuna s korupcijom.
Ovde je ključna njegova veza s NATO-om. Pad Berlinskog zida 1989. pokrenuo je dve decenije stabilne, ali uporne, ekspanzije NATO-a u prostor nekadašnjeg Varšavskog pakta. Komunistička partija Bugarske smaknuta je s vlasti 1990. godine, samo da bi se pretvorila u Socijalističku partiju i u junu iste godine pobedila na izborima. Proces transformacije političke u ekonomsku moć otpočeo je tako što su partijski rukovodioci postali vodeći biznismeni. „Šok terapija” je, po preporuci Svetske banke, otpočela 1992. godine, a Savez demokratskih snaga pokušao je da privatizuje većinu bugarske industrije i poljoprivrede, izazvavši time masovnu nezaposlenost. Ova dva procesa omogućila su da korupcija i mafijaške strukture postanu sastavni deo bugarskog političkog života. Pa ipak, bazične konture post-komunističke ekonomske politike bile su fiksirane, a Socijalistička partija – kakvom god retorikom da se koristila – sve brže je napuštala pokušaje preokretanja neoliberalnog kursa.
Nepopularnost obe glavne partije dostigla je vrhunac ranih 2000-tih, što je nakon gotovo šest decenija egzila omogućilo povratak Sakse-Koburga, ili „Simeona II”, u njegovu rodnu zemlju. Njegov Nacionalni pokret Simeona II (NDSV) ubedljivo je pobedio na izborima 2001, obećavajući nacionalni preporod kroz čvrstu pro-zapadnu spoljnu politiku vezanu za proširenje neoliberalnog upravljanja privredom. Članstvo u NATO-u obezbeđeno je 2004. godine, dok je – u savezu sa Socijalističkom partijom – 2007. obezbeđeno i članstvo u EU (iako uz neke rezerve Brisela).
Podrška američkom ratu protiv terorizma od 2001. nadalje nesumnjivo je pomogla da se utaba put na Zapad – Bugarska je poslala trupe u Avganistan i Irak. NSDV je 2006. potpisao „Sporazum o saradnji pri odbrani”, što je trupama SAD omogućilo korišćenje bugarskih vojnih postrojenja za potrebe vežbi. Aero baza Bezmer sada je među najvažnijim bazama SAD van njene teritorije. Časopis Foreign Policy tvrdi da bi Bugarska teže odbila njenu upotrebu za potrebe ratovanja nego „stara Evropa”. Depeše SAD koje je objavio Vikiliks potvrđuju da je Bugarska u tom periodu postala ključna saveznica SAD, koje su kao prioritet za Bugarsku izdvojile poboljšanje njene sposobnosti „postavljanja trupa i zajedničke borbe sa snagama SAD i NATO-a”. Ministar spoljnih poslova Bugarske je 2011. godine ponudio da se njegova država iskoristi za postavljanje raketnih sistema SAD, u slučaju da Turska to odbije da dopusti.
Pa ipak, finansijska kriza iz 2008-9 slomila je kičmu koalicione vlade, što je Borisovljevom GERB-u omogućilo dolazak na vlast jula te godine. Iako se tempo neoliberalnih reformi kod kuće smanjio – planovi prethodne vlade za uvođenje „proporcionalnog poreza” od 10% odloženi su na policu, a pokušana je i nacionalizacija penzionih fondova – pozicija Bugarske u inostranstvu ostala je nepromenjena, što pokazuje i topli prijem Borisova u SAD. Eksplozija bombe u autobusu, jula te godine u popularnom odmaralištu Burgas, pri čemu su poginuli pet Izraelaca i bugarski vozač – za šta je Izrael momentalno okrivio Hezbolah – mora se razumeti u tom svetlu. U međuvremenu, prema izvorima bliskim bugarskoj vojsci, bugarski ministar odbrane je u decembru prošle godine obavio razgovore o otvaranju stalne baze SAD u Novom Selu.
Balansiranje
Pretvaranje Bugarske u ključnu kariku evropske strategije SAD tokom protekle decenije nije prošlo neprimećeno u Moskvi. Rusija ovde ipak ima kritične strateške prednosti. Bugarska se za preko 90% svog gasa oslanja na ruski „Gasprom”, što je čini neposredno ranjivom na zavrtanje slavine – priliv gasa već je bio prekinut u januaru 2009. tokom energetskog spora između Rusije i Ukrajine. „LUKoil”, koji se nalazi u ruskom vlasništvu, rafinira 70% bugarske nafte. Nakon što je bugarski parlament zabranio vađenje gasnih škriljaca miniranje, SAD su upozorile Bugarsku da smanji svoju zavisnost od ruskih izvora energije. Do tada se uveliko očekivalo da će američke kompanije dobiti ključne ugovore za gasne škriljce, a naftnoj kompaniji iz SAD, „Ševron”, povučena je licenca za traganje za izvorima gasa.
Uprkos strepnjama koje su krajem 1990-tih kolale u američkim političkim krugovima, administracija Vladimira Putina bila je sasvim zadovoljna da dopusti proširenje NATO-a ako bi zauzvrat, makar implicitno, imala odrešene ruke u Centralnoj Aziji, koju Rusija vidi kao svoje dvorište. Dugotrajno prestrojavanje Bugarske prema SAD ostavilo ju je i dalje u praksi ozbiljno zavisnom od Rusije. Istorijske i trgovinske veze između dve zemlje ovde takođe igraju veliku ulogu. Sve dokle Moskva drži ruku nad gasnom slavinom, njena pozicija ostaće netaknuta. Ubrzo pre nego što će podneti ostavku, Borisov je, u utorak ujutro, obavio dugačak telefonski razgovor s Vladimirom Putinom, u kom su – prema izvorima iz Kremlja – diskutovali o pitanjima od „obostranog interesa”.
Zvanična politika u Bugarskoj je, kao i širom Balkana, obojena delikatnim balansiranjem između međusobno suprotstavljenih interesa. Tim interesima su tokom protekle decenije dominirala međunarodna prestrojavanja – put ka Zapadu je nastavljen, ali uprkos tome problemi kod kuće sve više izbijaju na površinu. Obećanja pogodnosti članstva u EU nisu u potpunosti ispunjena, značajni delovi države ostaju podrazvijeni, kao i stopa zaposlenosti van velikih gradova. Istovremeno, kombinovani efekti globalne krize i neoliberalizma nameću ozbiljno srozavanje životnog standarda. Uprkos tvrdnjama Borisovljeve vlade, državna korupcija i dalje je široko rasprostranjena. Međutim, uzastopni protestni pokreti od 2009. nisu uspeli da izrode alternativno političko vođstvo, što ih je ostavljalo podložnim političkoj manipulaciji, ili jednostavno – konfuziji.
Poslednja runda protesta delom je postala plen i jednog i drugog. Demonstracije su širom zemlje relativno velike, ali je prisustvo ultrasa – mešanih bandi fudbalskih huligana, neo-nacista i mafijaških elemenata – očigledno, kako je i sam bivši premijer primetio. Skloni plaćeničkoj manipulaciji, ultrasi su postali sastavni deo mračnijeg dela političkog života u Bugarskoj.
S druge strane, vodeće ličnosti protestnog pokreta zaklele su se da će se demonstracije nastaviti. Iznet je i zahtev za organizovanjem „Velike narodne skupštine”, po modelu Islanda, koja bi omogućila promene u bugarskom Ustavu. Pa ipak, kako su i sami organizatori protesta podeljeni oko toga šta je sledeći korak – pre par nedelja došlo je do javne pljuvačine oko navodnog dila s Borisovim – i dalje je nejasno kakav će odgovor uslediti.
Situacija ostaje otvorena i veoma dinamična. Glavne partije, kao i frakcije koje predstavljaju, nastaviće da se nadmeću za svoju poziciju u svemu ovome. Snažan odgovor sa ulica i radnih mesta mogao bi da slomi njihovu dosadašnju politiku balansiranja. Kao i u ostalim „eks-komunističkim” zemljama, godine nakon pada staljinističkih režima obeležene su nizom neispunjenih obećanja. Finansijska kriza prekinula je kratak period ekonomske i političke stabilnosti tokom sredine 2000-tih; u međuvremenu, sama EU više ne predstavlja neupitni put ka prosperitetu. Razvoj nezavisnog, narodnog anti-neoliberalnog pokreta biće ključan za slamanje vlasti korumpiranih političara i interesa velikih sila.
Objavljeno na Counterfire.org