Prenosimo odeljak iz prvog dela trotomne biografije Lenjina, marksističkog autora i osnivača Internacionalne socijalističke tendencije, Tonija Klifa. Knjigu Building the Party ćemo od februara prevoditi i jednom sedmično postavljati, poglavlje po poglavlje, na naš veb sajt marks21.info. Odeljak koji smo ovde odabrali da prenesemo tiče se pitanja strategije i taktike i veoma je koristan ne samo za razbijanje predrasude o marksizmu kao o skupu dogmi uklesanih u kamen, već kao praktičan vodič za sve revolucionare.
Za dvadeset godina, između 1894. i 1914, radnički pokret u Rusiji sazreo je u velikoj meri. Taj razvitak bio je živa škola taktike i strategije. Lenjin, njen najveći učenik, razvijao se sa pokretom, uticao na njega i bio predmet njegovog uticaja. Ove dve decenije bile su velika priprema njemu i čitavoj radničkoj klasi, za najveći test i taktike i strategije – užasni pakao rata i njegovo okončanje revolucijom. Najintenzivnije lekcije ovog pripremnog perioda potiču iz revolucije 1905. i njenog epiloga.
Marksizam – Nauka i umeće
Kao što smo već primetili, kada je 1905. izbila revolucija, Lenjin se bacio na proučavanje ratnih spisa Karla fon Klausevica. Ti spisi su u velikoj meri uticali na formulisanje njegovih političkih taktika i strategije.
Klausevic, veliki filozof rata inspirisan Napoleonom, odredio je taktiku kao „teoriju o upotrebi vojnih snaga u borbi”, a strategiju kao „teoriju o upotrebi borbe za ciljeve rata”. Lenjin je odnos između revolucionarne taktike i revolucionarne strategije odredio na način veoma sličan Klausevicu. Koncept taktike odnosi se na mere koje vode ispunjenju ciljeva jednog zadatka ili jedne oblasti klasne borbe. Lenjin, stoga, govori o taktikama neophodnim, primera radi, tokom januarskih dana 1905, ili u odnosu na Gapona1. On ovde govori i o sindikalnoj taktici, parlamentarnoj taktici itd. Revolucionarna strategija obuhvata niz taktika koje, svojim udruživanjem i rastom, vode do osvajanja vlasti od strane radničke klase.
Druga internacionala, koja je nastajala tokom perioda sporog, organskog i sistematskog napretka kapitalizma i radničkog pokreta, u praksi je sebe ograničavala na taktička pitanja: na zadatke svakodnevne borbe za reforme unutar sindikata, parlamenata, organa lokalne samouprave, kooperativa itd. Ruski revolucionarni pokret, koji se razvijao u veoma burnim vremenima, tokom kojih se pravac dešavanja često brzo menjao, morao je da reši ozbiljniji problem strategije i njenog odnosa prema taktikama. Niko nije bio sposobniji za razvijanje ovog pitanja od Lenjina, koji je bolje od bilo koga drugog umeo da marksizam uzdigne sa nivoa nauke na nivo umeća.
O marksizmu se stalno govori kao o nauci, ali on kao vodič prakse, mora ujedno biti i umeće. Nauka se bavi onime što postoji, dok nas umeće uči tome kako delati. Lenjinov glavni doprinos leži u razvitku marksizma kao umeća. Da je Marks umro bez da je učestvovao u osnivanju Prve internacionale i dalje bi bio Marks. Da je Lenjin umro bez utemeljenja Boljševičke partije, bez preuzimanja vođstva 1905. i, kasnije, 1917. i bez osnivanja Komunističke internacionale, on ne bi bio Lenjin.
Da bi napredovao od teorije do prakse, od nauke do umeća, Lenjin je morao da pokaže dijalektičku vezu između te dve stvari – šta im je zajedničko i šta ih razlikuje.
„Naša teorija nije dogma, već vodič za akciju”, uvek bi govorili Marks i Engels, ismevajući bubanje i ponavljanje „formula”, koje su u najboljem slučaju pogodne za isticanje opštih zadataka koji se nužno moraju modifikovati konkretnim ekonomskim i političkim okolnostima svakog posebnog perioda istorijskog procesa.
Razlika između opštih zakona društvenog kretanja i aktuelnih konkretnih istorijskih okolnosti je ogromna, jer je život beskonačno složeniji od bilo koje apstraktne teorije. Sa toliko činilaca stavljenih u uzajamne odnose, sâmo knjiško znanje ne može biti osnova poznavanja stvarnosti. Lenjin je voleo da ponavlja: „Teorija je, prijatelju, siva, ali je večno drvo života zeleno.” Živa stvarnost je uvek bogatija u razvoju, u verovatnoćama, komplikacijama, od bilo koje teorijske ideje ili prognoze. Lenjin je zato ismevao one koji su marksizam pretvarali u ikonu: „Ikona je nešto čemu se moliš, pred čime se krstiš, nešto čemu se klanjaš; ali ikona ne vrši uticaj na praktični život i praktičnu politiku.” U ogorčenom pismu Inesi Arman napisao je: „Većina ljudi (99 odsto buržuja, 98 odsto likvidatora i oko 60-70 odsto boljševika) ne znaju kako da misle, već samo uče reči napamet.”
Glavna prepreka nedogmatskom razumevanju marksizma, odnosno njegovom korišćenju kao vodiča za akciju, jeste sklonost da se apstraktno uzima za konkretno. Ovo je jedna od najopasnijih grešaka, naročito u predrevolucionarnoj ili revolucionarnoj situaciji, kada je istorijski razvoj nepredvidiv i obiluje skokovima, padovima i oštrim zaokretima.
Ne postoji nešto što je apstraktna istina. Istina je uvek konkretna.
…bilo koja apstraktna istina postaje prazna fraza ako je primenimo na bilo koju konkretnu situaciju. Nesporno je da „svaki štrajk u sebi krije hidru revolucije”. Međutim, glupost je misliti da možemo sa štrajka neposredno preći na revoluciju.
…svaki opšti istorijski iskaz primenjen na pojedinačan slučaj bez posebne analize uslova tog pojedinačnog slučaja postaje prazna fraza.
U isto vreme, jasno naučno shvatanje opštih obrisa istorijskog razvoja klasne borbe revolucionarnom vođi je od suštinskog značaja. On neće biti u stanju da očuva svoje držanje i samopouzdanje kroz plimu i oseku borbe ukoliko nema opšte poznavanje ekonomije i politike. Lenjin je zato mnogo puta ponovio da strategija i taktika moraju biti zasnovane na „egzaktnoj proceni objektivne situacije”, dok u isto vreme moraju biti „oblikovane nakon analize klasnih odnosa u njihovoj celosti.” Drugim rečima, moraju se temeljiti na jasnoj, sigurnoj teorijskoj analizi – na nauci.
Teorijski skepticizam nije kompatibilan sa revolucionarnim delovanjem. „Važno je biti uveren da je izabrani put onaj pravi – ova uverenost umnožava revolucionarnu energiju i entuzijazam stotinu puta i može činiti čuda.”
Bez razumevanja zakona istorijskog razvoja, ne možemo istrajati u borbi. Tokom godina teškog rada i razočaranja, izolovanosti i patnje, revolucionari ne mogu preživeti bez ubeđenja da njihova dela odgovaraju preduslovima istorijskog napretka. Kako se ne bismo izgubili u usponima i padovima na ovom dugom putu, moramo biti ideološki čvrsti. Teorijski skepticizam i revolucionarna istrajnost su nepomirljivi. Lenjinova snaga bila je u tome što je uvek povezivao teoriju sa procesima ljudskog razvoja. Važnost svake teorijske ideje procenjivao je u odnosu na potrebe prakse. Isto tako, isprobavao je da li se svaki praktičan korak podudara sa marksističkom teorijom – uklapao je teoriju i praksu do savršenstva. Boljševički istoričar M. N. Pokrovski teško da preteruje kada piše: „Kod Lenjina nećete naći nijedno čisto teorijsko delo; svako ima propagandni aspekat.”
Lenjin je verovao u improvizaciju. Međutim, da se to ne bi pretvorilo u skup promenljivih svakodnevnih utisaka, moralo je da postane deo opšte perspektive zasnovane na dobro promišljenoj teoriji. Praksa bez teorije uvek odvodi u neizvesnosti i greške. S druge strane, baviti se marksizmom van borbe znači odvojiti marksizam od njegove glavne osovine – delovanja – i stvoriti beskorisne knjiške moljce. Revolucionarna teorija rasvetljava praksu, dok praksa verifikuje teoriju. Tradicije marksizma se u glavama i srcima ljudi stapaju jedino kroz borbu.
Teorija je generalizacija prošlih praksi. Stoga, kako je Gramši to dobro rekao, „ideje ne nastaju iz drugih ideja, niti filozofije iz drugih filozofija; one su večito obnavljani izraz stvarnog istorijskog razvoja.” Da bismo se prilagodili svakoj novoj situaciji, a da pritom ne izgubimo sopstveni identitet, potrebno nam je jedinstvo teorije i prakse.
Lenjin je znao da revolucionarna organizacija ne može opstati bez konstantno uposlene kreativne ideološke laboratorije. Celog života je pokušavao da pronađe neku političku svrhu za svoja istraživanja. Ipak, dok se zapravo njima i bavio, nije oklevao da se na nekoliko meseci povuče iz praktične politike kako bi se udubio u inventar Britanskog muzeja ili Nacionalne biblioteke.2
Partijski program – njeni osnovni principi – polazi od istorijskih potencijala radničke klase, tj. izveden je iz materijalnih uslova društva uopšte, a posebno iz položaja radničke klase u njemu. Strategija i taktika, međutim, ne polaze od materijalnog sveta kao takvog, već od svesti radnica i radnika. Ako bi svest – ono što je Marks nazivao ideološkom nadgradnjom – neposredno odslikavala materijalnu bazu, onda bi se taktike i strategije mogle izvesti neposredno iz partijskog programa. Pa ipak, ovo izvođenje je posredno, složeno, pod uticajem tradicija i iskustva radnica i radnika, uključujući tu i aktivnosti same partije. Revolucionarna partija se u principu protivi sistemu nadnica, ali taktički nije nimalo ravnodušna prema borbi radnika za veća primanja.
Revolucionarnom vođstvu nije dovoljno da borbu razume samo u njenoj celosti, već mora imati i sposobnost da ispostavi prave parole u svakom ključnom trenutku. Parole se ne izvode prosto iz partijskog programa, već moraju odgovarati okolnostima, pre svega raspoloženju i atmosferi koja vlada među masom naroda, tako da bi mogle da služe daljem napretku radnica i radnika. Parole moraju biti primerene ne samo opštem pravcu kretanja revolucionarnog pokreta, već i nivou osvešćenosti masa. Stvarna vrednost opšte partijske linije dolazi do izražaja samo kroz njenu primenu. Organsko jedinstvo opšte teorije i pojedinačnih taktika bilo je u središtu Lenjinove borbe i načina rada.
Bez programa partija ne može biti integralni politički organizam sposoban za ostvarivanje svoje linije nezavisno od različitih preokreta u dešavanjima. Bez taktičke linije, zasnovane na proceni trenutne političke situacije i sposobnosti da ponudi jasne odgovore na „strašne probleme” našeg vremena, možemo imati kružok teoretičara, ali ne i funkcionalno političko telo.
Jedini način da se ispravnost strateškog plana, ili neke taktike, proveri jeste test prakse – upoređivanje nasuprot iskustva stvarnog razvoja klasne borbe:
…odluke donesene u odnosu na taktička pitanja moraju biti proveravane što je češće moguće u svetlu novih političkih događaja. Takva provera je neophodna sa stanovišta i teorije i prakse: sa stanovišta teorije, kako bi se zapravo odredilo da li su donesene odluke bile ispravne, kao i koje dopune ovim odlukama zahtevaju novi politički događaji; sa stanovišta prakse, kako bismo naučili kako da odluke koristimo kao odgovarajući vodič, na koji način da ih posmatramo kao smernice za praktičnu primenu.
Trocki je istu ideju vrlo poentno izrazio kada je rekao da se „osnovna boljševička predrasuda sastoji u zamisli da čovek može naučiti da jaše tek onda kada sedi čvrsto u sedlu”. Strategiju i taktiku možemo naučiti samo kroz borbu. Iznova i iznova Lenjin bi citirao Napoleona: „On s’engage et puis…on voit“. Ili, u slobodnom prevodu: „Prvo se upusti u ozbiljnu bitku, a potom vidi šta će se desiti”.
U ratu, a naročito u klasnom ratu koji se vodi u revolucionarnom periodu, postoji toliki broj nepoznatih, ne samo u neprijateljskom taboru, već i u našem, da trezvenu analizu mora pratiti odvažna improvizacija zasnovana dobrim delom na intuiciji, na aktivnoj i kreativnoj mašti.
Marksizam se od svih drugih socijalističkih teorija razlikuje u tome što na izvanredan način kombinuje potpunu naučnu trezvenost u analizi objektivnog stanja stvari i objektivnog toka evolucije, sa najdubljim prepoznavanjem važnosti revolucionarne energije, revolucionarnog stvaralačkog genija i revolucionarne inicijative masa – i, naravno, onih pojedinaca, grupa, organizacija i partija koje su sposobne da uspostave aktivni kontakt sa ovom ili onom klasom.
Lenjin je neprestano isticao da je nužno biti svestan misli i osećanja masa, u čemu se i sâm učio do savršenstva. Trockijevim rečima: „Umeće revolucionarnog vođstva u najkritičnijim trenucima sastoji se 90 odsto u poznavanju raspoloženja masa. Neprevaziđena sposobnost da prepozna raspoloženje mase bila je Lenjinova najveća snaga.”
Upravo kroz samu borbu partija može da otkrije šta mase zaista misle i šta su sposobne da postignu. Marksizam ne prihvata ni mehanicistički determinizam, ni fatalizam, ni voluntarističku samovolju. Njegov temelj je materijalistička dijalektika i načelo da mase svoje sposobnosti otkrivaju kroz delovanje. Između Lenjinovog realizma i spore, pasivne realpolitike nema ničeg zajedničkog. Ovom drugom moramo suprotstaviti, kako je to Lenjin rekao, „revolucionarnu dijalektiku marksističkog realizma, koja ističe hitne zadatke napredne klase i u postojećem stanju stvari otkriva elemente koji će dovesti do njegovog ukidanja.” Bio je sasvim svestan neophodnosti trezvene procene realnih snaga i da je sama revolucionarna partija središnji činilac u odnosu snaga. Smelost partije radnicama i radnicima pruža samopouzdanje, a neodlučnost može odvesti mase u pasivnost i depresiju. Jedini način za određivanje odnosa snaga i spremnosti masa na borbu, jesu aktivnosti u kojima partija pruža vođstvo.
Kako se revolucionarna borba razvija i menja, moramo se paziti privrženosti taktikama čiji je rok trajanja prošao. Najopasnija i najrazornija greška koju revolucionarni vođa može da napravi jeste da postane zarobljenik onih svojih formula koje su bile odgovarajuće juče, ali ne i danas, pri promenjenom odnosu snaga. Previše se često dešava da, kada dođe do oštrog istorijskog zaokreta, čak i progresivne partije neko vreme ne mogu da se prilagode novonastaloj situaciji i ponavljaju parole koje su ranije bile dobre, ali su sada izgubile svo značenje – izgubivši ga „iznenadno”, baš kao što je i istorijski zaokret bio „iznenadan”.
U životu revolucionara, tajming je od presudnog značaja. Moramo biti u stanju da što preciznije odredimo tempo kojim se revolucija razvija. Bez toga ne ostaje nam prostor za realistične taktike. Naša perspektiva o tempu razvoja događaja, zapravo, nikada neće biti apsolutno precizna i moraćemo da, brže-bolje, uvodimo nužne prepravke tajminga.
Da bi se taktike i strategija partije uklopile u njene opšte principe, one moraju biti jasne i razgovetne. Kako bi mase razumele politiku revolucionarne partije, taktike i strategija ne smeju biti preopterećene detaljima koji odvlače pažnju sa jezgra partijske politike. Politika partije mora biti izražena u malom broju prostih i jasnih parola. „Direktna politika je najbolja politika. Politika utemeljena na principima je najpraktičnija politika.”
U konačnoj analizi, široka i principijelna politika je jedina realna i praktična politika… Svako ko se pre razumevanja opštih problema uhvati u koštac sa pojedinačnim problemima neizbežno će i na svakom koraku „zapinjati” za one opšte probleme, a da i sam to ne shvata. Slepo se saplitati o njih u svakom pojedinačnom slučaju je proklinjanje sopstvene politike na najgora kolebanja i nedostatak principa.
Praktična linija može i mora biti zasnovana na teoriji, na istorijskim referencama, na analizi celokupne političke situacije itd. Međutim, u svim ovim diskusijama, partija klase koja je uključena u borbu nikada ne bi trebalo da izgubi iz vida potrebu za potpuno jasnim odgovorima – koji ne pružaju mogućnost višestruke interpretacije – na konkretna pitanja našeg političkog postupanja: „da” ili „ne”? Da li bi ovo ili ono trebalo uraditi sada, u nekom drugom trenutku, ili nikada?
Odnos snaga se mora sagledati izuzetno trezveno i onda, kada se odluka donese, postupiti odlučno. „Nema čoveka slabijeg srca od mene kada razrađujem vojni plan”, pisao je Napoleon generalu Bertijeu. „Precenjujem sve opasnosti i sve moguće nezgode… Jednom kada donesem odluku, zaboravljam sve osim onoga što će osigurati njeno ispunjenje.”
Nakon citiranja ove izjave, Trocki komentariše:
Izuzev držanja uključenog u neodgovarajuću upotrebu izraza „slabog srca”, suština ove misli može se savršeno primeniti na Lenjina. Prilikom definisanja strateškog problema, počinjao bi tako što bi neprijatelju pripisao sopstvenu odlučnost i dalekovidost. Lenjinove taktičke greške su mahom bile nusproizvodi njegove strateške snage.
Formulisanje odlučnog plana na osnovu najnepovoljnijih premisa bilo je karakteristično za Lenjina.
1. Otac Gapon je predvodio radničke demonstracije koje su u januaru 1905. ruskom caru odnele peticiju. Vojska je otvorila vatru na mirne demonstracije i poginulo je oko 4,000 radnika. Taj dan je poznat kao Krvava nedelja i bio je prekretnica u odnosu ruskih radnika prema caru. Gapon je u više navrata sarađivao i sa ruskom tajnom policijom. (prim. prev.)
2. U svojim prisećanjima, M. N. Pokrovski piše o tome kako su boljševici 1908. Lenjinu poslali delegaciju, čiji je i Pokrovski bio član, sa ciljem da ga ubede da odustane od svojih filozofskih istraživanja i vrati se praktičnoj politici. Lenjin je, međutim, odbio.