Čarls Darvin i Alfred Valas formulisali su teoriju evolucije i borili se za njeno prihvatanje širom naučne zajednice, piše Džon Parington
Nedavno sam otišao u hodočašće do Vestminsterske opatije. No, tamo nisam išao iz religioznih pobuda ili estetskih razloga, već da bih odao počast Čarlsu Darvinu, koji je rođen pre tačno 200 godina.
Uvek mi se činilo prilično ironičnim to što je Darvin sahranjen u tako važnoj religijskoj instituciji, budući da su njegove teorije obezbedile prvu naučnu teoriju prema kojoj je život na zemlji nastao čisto prirodnim procesom, a ne prema nacrtu nekakvog natprirodnog bića. Time je uklonjeno jedno od glavnih opravdanja postojanja Boga. Ali, kako je bio stožer britanskog establišmenta i prijatelj mnogih crkvenih velikodostojnika, Darvin je živeo život prepun takvih kontradikcija.
Bio je toliko nervozan zbog revolucionarne prirode svojih ideja da ih je mnogo godina držao u tajnosti. Štaviše, verovatno nikada ni ne bi objavio svoje čuveno delo O poreklu vrsta, da nije bilo izvesnog Alfreda Rasela Valasa. Upravo je Valas potpuno samostalno došao do slične ideje – o evoluciji kao o prirodnoj selekcji. Svoj rukopis je poslao Darvinu i time ga naterao da svoje teorije konačno i objavi.
I iako je Valasova uloga ispoštovana malom plaketom u Vestminsterskoj opatiji, za Darvina znaju gotovo svi, dok je malo ko čuo za Valasa. Za razliku od poznatijeg kolege, Valas je bio socijalista koji se borio protiv kapitalizma i imperijalizma. Zato je u interesu svih socijalista da ove godine, uz proslavu Darvinovog uspeha, malo više saznaju i o Valasu, da se upoznaju sa slavom koju je uživao kao koautor teorije o prirodnoj selekciji, s njegovim potonjim padanjem u zaborav i s načinima na koje je to uticalo na razvoj evolucionističkih teorija i njenih uticaja na društvo.
Čarls Darvin je rođen 12. februara 1809. u bogatoj i uticajnoj porodici. Njegov deda s očeve strane bio je Erazmo Darvin, čuveni naučnik koji je stvorio sopstvenu teoriju evolucije, dok je deda s majčine strane bio Džozija Vedžvud, slavni grnčar. I pored toga, Darvin je tokom prvih decenija svog života ostajao neprimećen i neostvaren – prvo je napustio studiranje medicine u Edinburgu zato što nije podnosio krv, da bi potom u Kembridžu studirao za sveštenika, što mu je bila druga opcija.
Darvin se, ipak, usavršavao kao prirodnjak-amater, što mu je i omogućilo ponudu za neplaćeni rad na brodu Bigl, gde su ga primili kao naučnika. Bigl je bio istraživački brod koji je išao na najzabačenija mesta na svetu. Upravo je to petogodišnje putovanje oformilo Darvina i podarilo mu obilje prirodnog sveta za posmatranje, zbog čega će kasnije i postati jedan od najpriznatijih naučnika svog doba; u tom obilju je pronašao pregršt sirovog materijala za svoju revolucionarnu teoriju.
Međutim, i pored toga što je ideju o prirodnoj selekciji razradio već 30-tih godina XIX veka, Darvin ju je više od dve decenije držao podalje od očiju javnosti. Suštinski, ideja o prirodnoj evoluciji smatrana je subverzivnom i opasnom u ranom viktorijanskom društvu. U vreme u kom je radnički pokret Čartista uznemirivao britanski poredak i u kom se revolucija širila po kontinentalnoj Evropi, bilo bi odveć opasno za društveno dobro situiranog Darvina da se na bilo koji način poveže s tako radikalnim idejama. Ipak, 1958. godine, primio je Valasov rukopis.
Valas je daleko manje brinuo o tome da li će uvrediti poštovano viktorijansko društvo, budući da je već imao posve radikalne poglede. Rođen 8. januara 1923. kao osmo dete u jednoj siromašnoj porodici, morao je da zarađuje za život od samih početaka, a gotovo celokupno obrazovanje stekao je na večernjim časovima koje je organizovao Mehaničarski institut za radnike. Upravo na tom mestu susreo se sa idejama radikalnih mislilaca poput Tomasa Pejna i Roberta Ovena.
Očaran prirodnim svetom, Valas je putovao koliko i Darvin – prvo do basena Amazona, a potom do Indonezije. Ali, dok je Darvin putovao kao gospodin, nezabrinut za novčana sredstva, Valasova putovanja su u potpunosti zavisila od prodaje knjiga u kojima je opisivao svoje putešestvije i biljne i životinjske primerke na koje je nailazio i koje je prikupljao. Bio je to nesiguran život, često obeležen raznim tropskim bolestima koje su Valasa znale dovesti do same ivice smrti. Upravo u vreme dok je bolovao od jedne vrste malarije, došao je do teorije prirodne selekcije.
Uobičajeno shvatanje nauke pretpostavlja da nove teorije nastaju strpljivim sakupljanjem činjenica. Naučnicima je, međutim, potreban i neki početni intelektualni okvir kako bi mogli te činjenice mogle da dobiju smisao. Napipavajući put ka konceptu prirodne selekcije, i Darvin i Valas su postali svesni da u okviru svake vrste postoji veliki broj varijacija. Tek im je, međutim, čitanje knjige Tomasa Maltusa, Esej o principu populacije, pomoglo da shvate da do evolucije može doći ukoliko su neke varijacije snalažljivije u borbi za opstanak od ostalih.
Populacija
Maltus je tvrdio da je siromaštvo neizbežno, budući da se populacija povećava eksponencijalno, a zalihe hrane samo aritmetički. Ova je intelektualna glupost prigodno izignorisala činjenicu da ljudsko društvo poseduje načine za stalno poboljšavanje sredstava za proizvodnju hrane.
I pored toga, imala je svoju svrhu kao veoma korisno opravdanje čitavog niza reakcionarnih mera iz sredine XIX veka, poput ukidanja socijalne pomoći siromašnima i njihovog zatvaranja u radionice koje su ličile na zatvore. Darvin je Maltusovu knjigu čitao nakon što se vratio s putovanja, a Valas je se setio dok je bio u delirijumu pod malarijom. Obojici je, ipak, značila kao intelektualna stimulacija – uvideli su da je borba za oskudne zalihe hrane ta koja će odlučiti koje će vrste podariti potomstvo, a koje će nestati.
Valasovo pismo je za Darvina bilo poziv na buđenje. Kako je rekao svom prijatelju, geologu Čarlsu Lajelu: „Da je Valas imao moj rukopis, ne bi mogao da napiše bolji sažetak! …Stoga bi sva moja originalnost, kolika god bila, bila uništena.“ Bio je gotovo spreman da Valasu prepusti prvenstvo.
Ipak, nakon „džentlmenskog dogovora“ koji su im ugovorili Darvinovi prijatelji, Valasov rad i Darvinov neobjavljeni esej napisan 1844. u kom je izložio svoje osnovne ideje, zajedno su bili predstavljeni u Linejskom društvu, 1. jula 1858. Pa opet, danas teoriju prirodne selekcije nazivamo darvinističkom, a ne valasističkom.
Zašto je, onda, Darvinova slava sve više rasla nakon njegove smrti, dok se Valasovo ime danas jedva i pominje? Ključni faktor je to što Darvin nije samo uspostavio teoriju prirodne selekcije, već je pokrenuo i globalni pokret koji je objavljivao i promovisao njegove ideje, čime je poveo revoluciju koja je oborila sve prethodne koncepcije prirodnog sveta.
Publikacija rada O poreklu vrsta igrala je ključnu ulogu u ovom procesu. Ove godine se takođe obeležava i 150-ta godišnjica od nastanka ovog važnog naučnog dela, koje je prvi put objavljeno 24. novembra 1859. I dok je sastanak u Linejskom društvu prošao gotovo nezapaženo od strane javnosti, Darvinova knjiga je postala književna senzacija, gotovo odmah se rasprodala i postala internacionalni bestseler. Ključ njene popularnosti krio se u činjenici da je pisana veoma prostim, gotovo govornim jezikom i čitljivim stilom, ali i u velikom bogatstvu opažanja sveta prirode, koja je Darvin izneo kako bi podržala njegovu teoriju.
Dve decenije koliko je Darvin radio na svojoj teoriji nisu bile potrošene uzalud. Darvin je uvek nešto opsesivno beležio i pisao – do te mere da je pomno upisivao rezultate svake partije trik-traka koju je ikada sa svojom ženom igrao, a to su radili gotovo svake noći njihovog braka. Jednom se u šali pohvalio svom prijatelju, botaničaru Džozefu Hukeru, kako je „potpuni pobednik kada je reč o čudnim i zanimljivim sitnim činjenicama“ koje se tiču prirodnog sveta. Međutim, njegova opsesija se pokazala kao dragocena kada je bilo potrebno ubediti druge u teoriju čija se prava vrednost krila upravo u detaljima.
Čini se da je Darvin takođe bio i veliki taktičar kada je bilo potrebno prisvojiti ljude za širenje njegovih ideja. Većinu života je proveo u svom domu u tihom seocetu Daun u Kentu, oslabljen misterioznom bolešću za koju neki veruju da je nastala usled tropske bolesti Čagas. Drugi smatraju da je u pitanju bio psihosomatski poremećaj, prouzrokovan Darvinovom nemogućnošću da izdrži teret iznošenja tako kontroverzne poruke svetu. Njegova izolacija je, međutim, bila obmana, budući da je svoju kuću pretvorio u središte društvene mreže koja je u jednom trenutku prodrla duboko u globalnu naučnu zajednicu. Darvin je, između ostalog, pasionirano pisao pisma – za života je razmenio njih 14,000 sa oko 2,000 različitih ljudi. Prepiskom je sakupljao informacije kojima bi podržao svoju teoriju, ali je tim putem takođe i regrutovao nove pristalice širom sveta.
Najbitnije je to što je Darvin oko sebe okupio grupu uglavnom mladih naučnika koji su vojevali intelektualne bitke u njegovo ime. Jedan od njih bio je i Tomas Haksli, mladić toliko strastven po pitanju Darvinove teorije da je priznao da je spreman da „ide na kolac“ ne bi li je odbranio. Upravo je Haksli, na pitanje biskupa Vilijama Vilberforsa da li preuzima majmunsko nasleđe svojih baba i deda, odgovorio, sada već čuvenim rečima: „Radije bih potekao od majmuna nego se koristio skupim darovima da bih prikrio istinu.“
Pokret okupljen oko Darvina je zapravio bio mnogo više od podržavanja naučne teorije – predstavljao je i izazov naučnom establišmentu. Pre izdavanja O poreklu vrsta, izučavanja prirodnog sveta vršili su mahom bogati amateri. Ljudi poput Hakslija predstavljali su novi soj srednjoklasnih profesionalaca, čiji je san bila naučna meritokratija, vrednovanje na osnovu naučnog rada i talenta, a ne na osnovu rođenja ili novca. Borba za potrvđivanje darvinizma omogućila je menjanje postojeće slike o nauci, zbacujući uticaj gospodskih naučnika. Činjenica da je tu borbu poveo seoski plemić koji je živeo lagodnim životom u izolaciji, tek je jedna od mnogih ironija Darvinovog života.
Valas nikada nije imao dovoljno novca da postane gospodin-amater, ali se takođe borio za mesto u novoj naučnoj hijerarhiji. U tome nikada nije uspeo – nije imao stalan položaj niti u muzeju, niti u univezitetu ili u kakvoj drugoj akademskoj instituciji. U njegovom stremljenju mu svakako nisu pomagali radikalni stavovi koje je negovao po pitanju nacionalizacije zemlje ili ženskih prava, kao ni njegovo protivljenje ratu i imperijalizmu. Na kraju se finansijski situirao najvećim delom zahvaljujući Darvinu, koji je uspeo da mu isposluje državnu penziju u ime priznanja njegovog doprinosa nauci.
Valas je, verovatno delom iz zahvalnosti, na posletku prihvatio ulogu Darvinovog odanog pristalice, umesto da se prema njemu postavio kao rival. Izgleda, međutim, da je postojalo iskreno međusobno divljenje između dvojice naučnika koje je onemogućilo bilo kakav rivalitet. Darvin je zasigurno bio svestan da su Valasova naučna dostignuća bila daleko veća od koautorstva teorije o procesu prirodne selekcije. Uključivala su i priznavanje važnosti prirodnih ograničenja u formiranju vrsta, kao i prepoznavanje boje kao faktora pomoću kog neke životinje ometaju grabljivice.
Ostaje, međutim, jedna bitna razlika između Darvina i Valasa kada je reč o njihovim naučnim baštinama, a to su njihova shvatanja ljudske evolucije. U svojim prvim delima o evoluciji, i jedan i drugi su izbegavali pitanje o evoluciji same ljudske vrste. Darvin se prvi ustremio na taj problem 1871. godine, u knjizi Poreklo čoveka, u kojoj je tvrdio da su, uprkos očitoj jedinstvenosti ljudskog ponašanja i postojanja društva, ljudi takođe plod prirodne selekcije.
Neobično je da se po ovom pitanju seoski plemić pokazao revolucionarnijim od socijaliste. I pored svojih radikalnih shvatanja po drugim pitanjima, Valas nikako nije mogao da se pomiri s idejom da je kompleksnost ljudskog uma nastala kao rezultat procesa vođenog pukom slučajnošću. Namesto toga je tvrdio da su spiritualne sile pomogle evoluciju čoveka, na šta je Darvin, pomalo zgrožen, uzviknuo: „Nadam se da nisi u potpunosti ubio i tvoje i moje dete!“
Valas jeste prepoznao da su ljudska bića posve drugačija od bilo koje druge vrste, te da imamo sposobnost da učimo od prošlih generacija i razvijamo tehnologije pomoću kojih ćemo sve naprednije oblikovati sopstvenu sredinu. To nam je i omogućilo da razvijemo čuda moderne kulture – umetnost, književnost, muziku, kompjutere, genetski inženjering, svemirske rakete, da navedemo tek nekolicinu – i to u periodu u kom se naš biološki izgled veoma malo izmenio. Ono što Valas nije shvatao je da su takve sposobnosti mogle „nastati“ čisto materijalnom putanjom, tokom koje su se razvoj ljudske kulture i razvoj ljudskog mozga međusobno pomagali, bez ikakve potrebe za božanskom intervencijom.
Sam Darvin nikada nije pogodio precizan sled ljudske evolucije. To je učinio Fridrih Engels, koji je prvi shvatio da su ljudi isprva morali hodati uspravno i na taj način osloboditi ruke za alate i rad, pre no što im se mozak mogao razviti. Nauka je kasnije potvrdila Engelsovu pretpostavku, iako je izuzetno teško pronaći priznanje njegovih zaluga u ma kakvom udžbeniku.
U godini kada se obeležavaju Darvinovi uspesi, još mnogo toga imamo da naučimo od Alfreda Rasela Valasa. Od Darvinove smrti, njegove evolucionističke teorije bile su ključno oruđe u borbi protiv neznanja i sujeverja, zbog čega ih i danas mrze mnogi na religioznoj desnici. S druge strane, pak, ove teorije su često korišćene za opravdanje rasizma i imperijalizma, za napade na ženska prava, čak i za pravdanje kapitalistčke poslovne politike „barona pljačkaša“ kakav je bio J.D. Rokfeler.
Valas se glasno protivio takvim zloupotrebama ideje o prirodnoj selekciji. Za razliku od onih koji su opravdavali imperijalistička širenja pričom o disciplinovanju i obrazovanju „divljaka“, čak i za razliku od Darvina koji je umeo povremeno upasti u govor o „nižim rasama“, Valas je tvrdio da su sva ljudska bića u osnovi jednaka. Suprotstavio je etiku „primitivnih ljudi“ na koje je na putovanjima nailazio „društvenom varvarizmu“ viktorijanske Engleske, kao i harmoniju s prirodom u kojoj su ti ljudi živeli uništavanju životne sredine u jeku industrijske revolucije. U doba svetske ekonomske krize, rata i globalnog zagrevanja, Valasova poruka ostaje u potpunosti savremena.