Trenutno najusijanije evropsko pitanje jeste pitanje otcepljenja Katalonije od Španije. Sve uzdrmanija Evropska unija, kao i uvek kada nastoji da očuva svoj sve krhkiji legitimitet, isti dodatno potkopava žmureći na represiju španske države nad Kataloncima i Katalonkama i uprezanje fašističkih snaga u „odbrani jedinstva“ Španije. Umesto skeptičnih reakcija s levice koje bez naročito produbljene analize katalonski referendum vide tek kao opasno jačanje nacionalizma, pokret za nezavisnost Katalonije trebalo bi oceniti uzimajući u obzir značaj koji katalonska levica u njemu igra i ukazati na izazove s kojima se levica najpre u Kataloniji, ali i u Španiji suočava – izazove čije bi savladavanje moglo da izmeni političku i ekonomsku sliku Evrope kakvu danas znamo.
Oči cele Evrope uprte su ka najistočnijoj oblasti Iberijskog poluostrva – Kataloniji. Budućnost ove španske autonomne pokrajine preko noći je postala glavno političko pitanje Evrope. Pored toga, za (zapadno)evropske standarde u poslednjih tridesetak godina neuobičajeno usijan i brz razvoj situacije – na katalonskim ulicama, kao i u velikom broju lokalnih i svetskih medija – jasno pokazuje koliko opasnosti za opstanak Evropske unije i njenog doskora neupitnog neoliberalnog uređenja potencijalno leži u nezavisnoj Kataloniji.
Nova Španija, nova pravila
Trenutno uređenje Španije definisano je Ustavom iz 1978. godine, donetom tri godine nakon smrti Franciska Franka – fašističkog diktatora koji je vladao od kraja Španskog građanskog rata 1939. godine. Usvajanje novog ustava trebalo je da označi transformaciju frankističke države u parlamentarnu liberalnu demokratiju zapadnog tipa. Međutim, nalik procesima denacifikacije nemačkog i drugih režima (naročito austrijskog) nakon poraza Trećeg rajha u Drugom svetskom ratu trideset godina ranije, i u Španiji se može uočiti prelazak značajnog dela frankističkog državnog aparata u aparat sadašnje parlamentarne monarhije Španije.
Struktura buduće države bila je naročito važna stavka pri izradi Ustava iz 1978. godine. Duga tradicija borbe za autonomiju i nezavisnost kulturno i istorijski specifičnih krajeva poput Baskije i Katalonije predstavljala je potencijalnu pretnju po njenu stabilnost. Rešenje koje je predloženo, usvojeno i potom potvrđeno referendumom često se naziva „federalizmom bez federacije“: Španija je podeljena na 17 autonomnih pokrajina i dva autonomna grada, a Ustavom je definisana kao unitarna država.
Katalonija ima svoje organe autonomne vlasti, uključujući vladu (Generalitat), parlament i predsednika. Od usvajanja Ustava pa do pre desetak godina, partije levog i desnog centra koje su predstavljale interese katalonske buržoazije i koje su kroz pomenute institucije vodile Kataloniju protivile su se ideji katalonske nezavisnosti. Pa ipak, poznato nam je da su upravo ove institucije i partije trenutno u žiži javnosti kao nosioci borbe za nezavisnost. Šta se desilo u međuvremenu?
Buđenje pokreta
Karakteristika koju dele države doskora redovno obeležavane akronimom PIIGS („prasići“ – Portugal, Irska, Italija, Grčka, Španija), uz činjenicu da se nalaze na periferiji EU i duboko u dužničkoj krizi, jeste i istorijska uloga koju je levica u svima njima, sem u Irskoj, odigrala u borbi protiv lokalnih vladajućih varijanti fašizma. Zahvaljujući toj karakteristici, levica u ovim državama nalazi se, uopšteno gledano, u plićem jarku u odnosu na levicu u drugim delovima Evrope i sveta. Levica u Španiji beležila je čak i određene uspehe koji su inspirisali njene sličnomišljenike širom Evrope. U dobroj meri, uspesi levice u Španiji bili su uspesi levice u Kataloniji (npr., trenutna gradonačelnica Barselone, Ada Kolau, dugogodišnja je aktivistkinja radikalno leve platforme Barcelona en Comú).
Nju čini više grupa, među kojima je najistaknutija CUP – Candidatura d’Unitat Popular – mreža lokalnih levih inicijativa u Kataloniji koja trenutno ima 10 od 135 poslanika u parlamentu Katalonije.
Ako govorimo o levičarima i levičarkama izvan Španije koji se protive katalonskoj nezavisnosti, njihovi najčešće uprezani argumenti svode se na to da bi nezavisnost Katalonije išla na ruku isključivo katalonskoj buržoaziji i ideologiji katalonskog nacionalizma. U Srbiji, kolektivna trauma oko raspada SFRJ i oko kosovskog pitanja, kao i nespremnost dela levice da se ozbiljno pozabavi analizom nacionalnog pitanja u Evropi XXI veka, doveli su do toga da se pozicija podrške nezavisnosti Katalonije svodi na parodični LSV-ovski slogan „Di su naši novci?“, ili na povlačenje aistorijske paralele između pozicije vođstva SK Slovenije u drugoj polovini osamdesetih godina prošlog veka i bloka koji se bori za katalonsku nezavisnost.
Međutim, u intervjuu koji je dao za levičarski časopis Jacobin, Luk Salelas, levi aktivista iz redova CUP-a, pobija ovaj argument i upoznaje nas sa situacijom na terenu. Salelas naglašava da je jačanje levih snaga u Kataloniji tokom poslednjih godina dovelo do preorijentacije lokalnih vlasti ka bavljenju određenim pitanjima vezanim za socijalnu pravdu. Reakcija Madrida – gde je na vlasti konzervativna Partido Popular premijera Marijana Rahoja – na ove pokušaje regionalne političke autonomije bila je predvidiva i kruta: Ustavni sud Španije oborio je poslednjih petnaest zakona koje je katalonski parlament usvojio. Obaranje tih zakona, koji su mahom usvajani s ciljem poboljšanja životnog standarda običnih stanovnika i stanovnica Katalonije, kod njih je ozbiljno uzdrmalo veru u to da u okviru španske države imaju mogućnost da ostvare ustavom garantovano pravo na samoupravljanje. Podrška nezavisnosti rasla je u obrnutoj srazmeri sa gušenjem demokratije u Kataloniji – ovo je centralna dinamika pokreta za nezavisnost Katalonije.
Referendumsko pitanje
Još otkako su 2012. godine, posle izbora za katalonski parlament, političke opcije koje se otvoreno zalažu za nezavisnost dobile većinu u parlamentu, sukob između centralnih i katalonskih vlasti nije jenjavao. Dok se katalonski politički vrh trudio da se izbori za svoje pravo na referendum, vladajuća klasa u Španiji činila je sve da obesmisli postojeće demokratske mehanizme kako bi onemogućila da do referenduma uopšte dođe. Sam referendum koji je u Kataloniji sazvala vladajuća partija ANC odlukom Ustavnog suda proglašen je nelegalnim.
Međutim, čini se da je ovo bila samo kap koja je prelila čašu, i da je španska politička elita suzbijanjem katalonskih demokratskih prava i odbijanjem dijaloga sa Kataloncima dovela do toga da oni, uprkos odluci Ustavnog suda, održe referendum. Nije se, dakle, radilo o ishitrenosti – Katalonija je prosto odgovorila na stalnu represiju i suzbijanje demokratije koje je Madrid vršio zarad sopstvenih interesa.
Pokušaji zastrašivanja koje je preduzimala centralna vlast postajali su sve učestaliji već u danima neposredno pred referendum, koji je bio zakazan za prvi oktobar. Slanje policijskih brigada iz Madrida na dan referenduma, kako bi se isti sprečio, bio je očit znak koliko daleko su Vlada i njen predsednik Rahoj spremni da idu kako bi zaštitili sopstvene interese i interese španske buržoazije.
Doduše, iako je katalonska kriza prevashodno kriza političkog sistema i legitimiteta španske države, ona ima i ekonomsku dimenziju. U prilog tome govori i podatak da je Vlada u Madridu, kako bi se ekonomski osigurala, pet dana nakon referenduma donela uredbu po kojoj sve kompanije sa sedištem u Kataloniji mogu da premeste svoje sedište u druge delove Španije, uz određene olakšice. Takođe, tezi da katalonska nezavisnost ide na ruku krupnim kapitalistima iz Katalonije protivreči činjenica da je Sabadel, druga najveća katalonska banka, prihvatila ovu podršku i preselila svoje sedište iz Barselone.
Vratimo se, međutim, na referendum. Uprkos konstantnom zastrašivanju, na njemu se izjasnilo preko 40% građana i građanki s pravom glasa, što za date okolnosti nije bio mali broj. Scene iz katalonskih gradova na dan referenduma evocirale su uspomene među svima onima koji su na svojim plećima osetili šta znači fašistička diktatura. Čak i oni koji se ne sećaju Frankovog režima a žive u Kataloniji, razumeli su opasnost koju nosi sirova snaga konzervativne vlasti u Madridu: policijski pendreci i gumeni meci ranili su preko 800 ljudi. Koliko lako moderne države mogu da gaze po idealu demokratije u koji se toliko kunu onda kada im demokratija ne ide na ruku – diktatura kapitala pokazala se prvog oktobra 2017. godine u svom punom sjaju! Međutim, uprkos tome, katalonski narod je pobedio sa 90% SI, odnosno DA – za nezavisnost Katalonije!
Dan posle
Nakon objavljivanja konačnih rezultata, katalonski predsednik Puđdemon najavio je proglašenje nezavisnosti u narednim danima. Reakcija na pokušaj suzbijanja njihovih demokratskih prava među većinom stanovništva Katalonije bila je borbena: usledili su i masovni štrajkovi, kao i jedan generalni štrajk koji je blokirao čitavu regiju. Štrajkovi i protesti uspeli su da pokrenu mnoge ljude koji ranije nisu imali želju da učestvuju u referendumu, što je dokaz da pobuna protiv represije koja je sve više vezana za pokret za nezavisnost uživa ogromnu podršku najširih slojeva katalonskog društva i da se konzervativna španska država hvata ukoštac sa snažnim neprijateljem koji joj može ozbiljno nauditi.
S druge strane, rečima britanskog novinara i revolucionarnog socijaliste Kevina Ovendena, EU je svojom reakcijom još jednom dokazala da predstavlja reakcionarni savez nacionalnih država i njihovih elita, a ne demokratsku uniju evropskih naroda. Dakle, EU je i na ovom ispitu pala. Bolje rečeno, njena reakcija potvrđuje da bi, ukoliko bi u budućnosti došlo do većih društvenih promena u okvirima njenih država-članica, temelji Unije počeli da se urušavaju. Svest briselske elite o ovoj činjenici je i omogućila da se istorija ponovi – ovaj put kao farsa, kako bi to Marks rekao; naime, kao i za vreme Španskog građanskog rata, Zapad okreće leđa na gušenje demokratije i tvrdi kako se radi o „unutrašnjem pitanju Španije“ koje se mora rešiti tako da se poštuje ustavni poredak. Licemerno, ali krajnje očekivano od čelnika unije posvećene zaštiti interesa najkrupnijih evropskih ekonomija.
Ne treba zaboraviti ni to da su oni koji danas na sav glas brane „jedinstvo“ Španije pre svega dve godine bili vodeće ličnosti u hajci protiv grčkog naroda i njegove borbe protiv nametnutog nelegitimnog duga i brutalnih mera štednje. I Rahoj i Junker tada su strogim ekonomskim merama i sankcijama pretili Grcima i Grkinjama ako budu glasali sa OXI (ne) na referendumu o prihvatanju novog talasa mera štednje. Ako odemo dalje u prošlost, možemo videti jasan obrazac – EU ima običaj da se služi različitim sredstvima zastrašivanja ljudi kada se održavanje potencijalnih referenduma u njenim članicama kosi sa njenim interesima. Reakcija EU na održane referendume čiji rezultati joj nisu bili po volji mahom je bila ili da ih ignoriše, ili da vrši pritisak na države da ih ponove.
U Španiji su, nekoliko dana nakon referenduma, u Barseloni i drugim većim gradovima organizovani skupovi podrške Vladi u Madridu koji su na ulice izveli nemali broj ljudi. Masovnost tih protesta može se objasniti kao posledica sve veće polarizacije španskog društva nastale usled iskustva političke krize u kojoj se nalazi najveći deo Evrope još od 2008. godine. Potezi koje Rahoj povlači suprotstavljaju Špance i Katalonce, čime on u igru ubacuje svoje poslednje i najopasnije oružje: španski nacionalizam. Na ulicama se jasno video povampireni fašizam naslednika španskih falangista koji je zasenio sve druge političke izraze podrške „jedinstvenoj Španiji“. Pored toga što je pokazao da nema problem s time da koristi otvorene fašiste za ostvarenje svog interesa, premijer Rahoj je zapretio da će, pozivajući se na taj famozni član 155. španskog Ustava, suspendovati organe lokalne vlasti i autonomiju u Kataloniji.
Jaka levica = jaka Katalonija
Katalonska kriza verovatno će se nastaviti tokom narednih meseci, jer će se Rahoj teško pomiriti sa političkim i ekonomskim porazom kakav bi predstavljala nezavisna Katalonija. Međutim, treba napomenuti da, bez obzira na njen rasplet, za budućnost Katalonije nije odsudno pitanje puke nezavisnosti – sama po sebi, ona ne sme biti cilj progresivnih snaga u Kataloniji, kao ni onih iz ostatka Evrope i sveta koje ih podržavaju. One moraju da nastave da se bore za bolje i čovečnije društvo, gde će garant demokratije biti radni narod, a ne elite. Jedina borba koja do toga može dovesti je revolucionarna borba za socijalizam.
Poznato je da se u periodima revolucionarnih promena i zbivanja istorija menja mnogo bržim tokom. Ovo omogućava snagama levice u Kataloniji da, potencijalno, ostvare daleko veće proboje nego što je doskora delovalo moguće. Levica se ne sme zadovoljiti time da vlast španskih elita zameni vlašću katalonskih. Njen zadatak je, dakle, veoma veliki, a njene snage, poput radikalno leve partije CUP, mogle bi da dobace „dalje“ nego što bi to bio slučaj u „mirnijim“ uslovima. Ovoga su svesni i najkonzervativniji komentatori.
Ne treba, takođe, potceniti ni ulogu koju će u narednom periodu igrati glavne snage španske levice – Podemos i Izquierda Unida. Iako su obe ove formacije načelno protiv katalonske nezavisnosti, one su kao glavnu pretnju identifikovale nasilje koje sprovodi Rahojeva vlada. Njihova podrška demokratiji u Kataloniji biće ključna ukoliko žele da ograniče rast fašizma u Španiji i da postave osnove za prevagu levih snaga i u ostatku Španije.
Primer toga kako bi ostatak levice u Evropi trebalo da se postavi nedavno je dao Džeremi Korbin, koji je svoju solidarnost iskazao rekavši (parafraziramo) da u bici za demokratiju Katalonci moraju istrajati. On je takođe osudio teror policije nad narodom.
Najnovija dešavanja i njihov značaj
Pišući ovaj tekst, saznali smo da je Puđdemon u svom poslednjem obraćanju katalonskom parlamentu odlučio da zauzme krajnje nejasnu poziciju spram najavljenog proglašenja nezavisnosti Katalonije. S jedne strane, on je, oslanjajući se na birokratski aparat Evropske unije, odlučio da zamoli parlament da „za nekoliko nedelja odloži sprovođenje referendumske odluke o nezavisnosti“ kako bi otvorio vrata za pregovore sa Madridom.
Istovremeno, on je bio i prvi potpisnik Deklaracije o nezavisnosti Katalonije – dokumenta koji treba da formalizuje otcepljenje Katalonije od Španije.
Ovakvu poziciju su radikalni elementi iz CUP-a već nazvali izdajom, što ona u suštini i jeste. Ukoliko našim čitaocima i čitateljkama treba naglasiti kako izgleda kada se institucije EU uključuju u pregovore između interesa krupnog kapitala jedne zemlje i demokratskih inicijativa koje te interese ugrožavaju, podsetićemo ih samo kako su izgledali pregovori Trojke sa Sirizom. U kontekstu u kom Madrid odbija bilo kakve pregovore i najavljuje ukidanje katalonske autonomije, u čemu uživa svesrdnu podršku Brisela, ovi pregovori ne mogu biti ništa više nego farsa.
Nekoliko lekcija umesto zaključka
Svetski kapitalizam možda više nije u akutnoj fazi ekonomske krize, ali jeste u veoma dubokoj političkoj i ideološkoj krizi legitimiteta. Evropska unija, kao glavni politički izraz krize kapitalizma – koja se očituje i u širem kontekstu, recimo, u odnosima između SAD i Rusije – sve je nestabilnija; o tome svedoče, između ostalog, iskustvo grčkog referenduma, Bregzit, te protesti protiv mera štednje.
Ova kriza dovodi do sve oštrije politizacije širom Evrope, koja je vidljiva u urušavanju partija levog i desnog centra i jačanju antisistemskih snaga na desnici i levici. U Španiji je ta politizacija najzaoštrenija oko (trenutno) ključnog pitanja Katalonije. Sve institucije konzervativne španske države – vlada, parlament, ustavni sud i monarhija – odlučile su se da slome i onemoguće izražavanje demokratske volje Katalonaca i Katalonki, a vlast je pokazala da je spremna da probudi fašističke elemente u državi koja je provela gotovo 40 godina pod fašističkom diktaturom kako bi izborila svoj interes. Stoga, borba za nezavisnu Kataloniju postaje borba za demokratiju i interes običnih, radnih ljudi nad kojima konzervativna država vrši represiju.
Kao što bi strategija izlaska iz evrozone i odbijanja otplate nelegitimnog duga, koju su predlagali revolucionari i revolucionarke i u Grčkoj, bila neizvesna, tako je i put katalonske nezavisnosti neizvestan i opasan. Međutim, to je jedini put koji može da inspiriše i motiviše mnoge druge pokrete i zajednice širom Evrope da preispitaju karakter EU i sopstvenu poziciju u okviru ili spram nje. U uslovima opšte krize, ovakvo preispitivanje može da se širi ogromnom brzinom i da ključnim snagama da značajan vetar u leđa.
Zbog toga levica mora da se trudi da razume značaj katalonske borbe za nezavisnost za blisku budućnost sopstvene borbe u Evropi. Jasno, levica u Kataloniji mora da nastavi da se bori za socijalizam i za moć i nakon što referendum uspe i Katalonija ostvari nezavisnost, i to u bliskoj saradnji sa levicom u Španiji. Ona takođe mora da se bori i protiv katalonske desnice koja će nastojati da što pre konsoliduje svoju vlast u novoj državi i da krene da guši levicu koja se pokazala kao glavna pokretačka snaga u pokretu za nezavisnost.
Katalonska kriza ima duboke implikacije po čitavu Evropu i po leve snage širom kontinenta, odnosno to hoće li one umeti da se snađu u novonastaloj političkoj situaciji. Stati na stranu konzervativne države Španije nepodržavanjem demokratske želje za nezavisnošću Katalonije danas je jasan znak političke kratkovidosti i bolne razvedenosti od stvarnosti. To je potez koji su do sada povukli svi predstavnici krupnog kapitala i snaga koje se bore za održavanje statusa kvo – odgovor na pitanje „Na čijoj si ti strani?” ne može biti jasniji.