Vladimir Unkovski-Korica piše o zaoštravanju proratne retorike na Balkanu i povodom Balkana, kao i o potencijalno opasnijim posledicama nezaustavljanja imperijalističkog rata u Ukrajini.
Ruska invazija na Ukrajinu je najnovije i za sada najopasnije zaoštravanje novog hladnog rata, koje se spremalo već nekoliko godina. Nužno je osuditi ruski napad, ali ne možemo razumeti Putinovu odluku da pošalje vojsku preko granice ukoliko ne uzmemo u obzir širenje NATO-a na istok. Godine 1989, NATO je bio na 1000 milja od Sankt Peterburga, dok je danas, zahvaljujući ulasku 14 novih zemalja u Alijansu od 1999. godine, na samo 100.
NATO na Balkanu
Na svom putu na istok, NATO je vojno intervenisao u ratovima koji su zahvatili prostor bivše Jugoslavije tokom devedesetih godina prošlog veka. Njegova glavna meta bili su ruski saveznici u Srbiji, zbog čega je pomogao Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini da poraze teritorije naseljene srpskim stanovništvom koje su pokušale da se otcepe. Potom je, tokom rata na Kosovu, 78 dana bez mandata Ujedinjenih nacija bombardovao krnju SR Jugoslaviju.
NATO je koristio ideju humanitarne intervencije kao opravdanje za svoje ratove, tvrdeći da će zaustaviti činjenične ratne zločine koje su srpske snage vršile. Međutim, NATO je bez problema nadgledao revanšističko etničko čišćenje koje su nad srpskim stanovništvom vršile pobedničke države. Pored toga, on je uspostavio dva nedemokratska međunarodna protektorata u Bosni i Hercegovini i na Kosovu.
Povratak ruske sile
Rusija, koja se devedesetih nalazila u dubokoj ekonomskoj krizi, nije mogla da pomogne svojim saveznicima na Balkanu, iako je bila duboko uznemirena akcijama NATO-a. U trenutku kada je NATO otpočeo kampanju bombardovanja Srbije i Crne Gore, tadašnji ruski premijer Jevgenij Primakov okrenuo je avion kojim je putovao u posetu SAD i vratio se u Rusiju.
Neposredno nakon kraja rata na Kosovu, Vladimir Putin postao je novi premijer Rusije. Nekoliko meseci kasnije, nakon što je Boris Jeljcin dramatično podneo ostavku, on će preći na mesto predsednika. Putinova strategija svodila se na korišćenje položaja Rusije kao izvoznika nafte i gasa da obnovi silu ruske države i počne da je projektuje u inostranstvu.
Putin se 2007. godine pobunio protiv daljeg širenja NATO-a na istok, tvrdeći da je to bilo kršenje obećanja datih Rusiji pred kraj Hladnog rata. Godinu dana kasnije, nakon što je Kosovo proglasilo nezavisnost, Rusija je blokirala njegov ulazak u Ujedinjene nacije i druge međunarodne institucije. Kasnije iste godine, Putin je besno reagovao na poziv Džordža Buša Gruziji i Ukrajini da se učlane u NATO, izrečen za vreme samita članica Alijanse. Naposletku, Rusija je vojno ponizila Gruziju u četvorodnevnom oružanom sukobu oko otcepljenja separatističke i proruski orijentisane oblasti Južne Osetije.
Takmičenje na Balkanu
Povratak ruske sile omogućio je Srbiji da se odupre pritisku da uđe u NATO, iako se većina okolnih država, jedna po jedna, učlanila u taj savez. Rusija i Srbija takođe rade protiv pokušaja NATO-a da centralizuje Bosnu i Hercegovinu i uvuče je u Alijansu.
Poput Ukrajine, i BiH je duboko podeljena između prozapadne Federacije i proruske Republike Srpske. Republika Srpska je često pretila otcepljenjem, održavši čak i referendum o zasebnom Danu državnosti 2016. godine kako bi pokazala podršku svog stanovništva za takav potez.
Pobeda Džoa Bajdena, jednog od najžešćih podržavalaca rata u Jugoslaviji tokom devedesetih godina, na predsedničkim izborima u SAD, podigla je očekivanja u Federaciji da će Zapad ugušiti secesionističke pretnje. I zaista, Valentin Incko, visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu između 2009. i 2021. godine, uz podršku Zapada zauzeo je daleko oštriji stav pred kraj mandata i proglasio da je negiranje masakra u Srebrenici kao genocida krivično delo.
Pretnja rata
Republika Srpska je potom zapretila povlačenjem iz brojnih državnih institucija, uključujući i vojsku krajem prošle godine, što je povećalo strahove od novog rata na Balkanu. Nakon početka rata u Ukrajini, EUFOR, vojna misija NATO-a i EU u BiH, najavio je da će duplirati svoje snage u toj zemlji, dok je Kosovo pozvalo na uspostavljanje stalne NATO baze na svojoj teritoriji i zatražilo hitan prijem u Alijansu.
S druge strane, Srbija je odbila da nametne EU sankcije Rusiji, iako je u Generalnoj skupštini UN glasala za rezoluciju kojom se osuđuje ruska invazija na Ukrajinu. Istovremeno, u zemlji je održano i nekoliko proruskih demonstracija, koje se oslanjaju na duboku ogorčenost koja i dalje vlada u stanovništvu zbog NATO bombardovanja 1999. godine.
Sve ovo ne znači da je rat nezaobilazan. Međutim, kao i u Ukrajini, Zapad uporno gurka BiH u NATO, iako se Srbi, kao jedan od njenih konstitutivnih naroda, tome oštro protive. Rusija, stoga, može pokušati da parira NATO-ovim manevrima u regionu tako što bi podržala raspad Bosne i Hercegovine ili otcepljenje severa Kosova. Takvi potezi sigurno bi naišli na podršku i u samoj Srbiji.
Pored toga, sve ove zemlje još su užasno siromašne. U Bosni je 2014. godine izbio masovni ustanak protiv neoliberalne politike, dok ju je krajem prošle godine potresao ozbiljan štrajk rudara. Lokalne vladajuće klase i njihovi međunarodni nalogodavci često su umeli da kanališu socijalno nezadovoljstvo u nacionalističke sukobe, što znači da je nemoguće otpisati rat.
Upravo zbog toga je ključno da se levica širom sveta bori za deeskalaciju međunarodnih tenzija i kraj novog hladnog rata.