Zamisao da biologija podrazumeva temeljne razlike u ponašanju muškaraca i žena postala je zdravorazumska. Šan Rudik je razgovarala sa Kordelijom Fajn o tome gde ova pseudo-nauka greši i na koji način opravdava tlačenje žena.
Redovno nam govore da žene i muškarci usled fundamentalnih bioloških razlika imaju različite uloge u društvu. Često se pretpostavlja da žene nisu toliko sposobne da logički razmišljaju zato što je ženski mozak manje strukturno prilagođen za razmišljanje od muškog, dok se za muškarce kaže da su bolji u veštinama koje se koriste logikom, kao što su prirodne nauke ili matematika, ali da im komunikacija, saosećanje ili izvršavanje više poslova istovremeno ne idu od ruke.
Ovi mitovi, zapravo, prikrivaju sistem koji neprestano diskriminiše žene.
Ljudski mozak je mnogo prilagodljiviji nego što nam to stereotipi poručuju; razlike u ponašanju žena i muškaraca nisu biološki predodređene, već su proizvod društva.
Kordelija Fajn, naučnica koja se bavi izučavanjem mozga, napisala je novu knjigu pod nazivom Varke o polovima – Istinska nauka iza polnih razlika.
Za Socialist Worker kaže: „Zaista sam zapanjena krivotvorenjem podataka u knjigama poput Muškarci su sa Marsa, a žene sa Venere. Kada sam se udubila u naučnu literaturu shvatila sam da je ono što mi je nekada delovalo kao čvrsta struktura zapravo prepuno rupa.
Zato sam odlučila da napišem knjigu u kojoj ću objasniti na koji način ove popularne knjige pogrešno predstavljaju i tumače ono što neuronauka može da nam kaže o razlikama između muškaraca i žena.
Htela sam da uzmem sva ta fascinantna naučna istraživanja koja iznose mnogo složeniju i zanimljiviju priču o pitanju pola i roda, a da ih istovremeno učinim dostupnima za sve.“
Fajn upućuje na istraživanja koja obaraju neke od mitova o ponašanju muškaraca i žena, i razotkriva uticaj samih predrasuda na ljudsko delanje.
Potcenjivanje
Jedna studija bavila se dvema grupama studenata u Francuskoj. Od prve grupe se tražilo da oceni tačnost predrasuda o rodnim razlikama vezanim za bavljenje matematikom i umetnošću.
Potom se od njih tražilo da ocene sopstvene sposobnosti na ovim poljima, nakon čega su priložili svoje ocene na testovima iz matematike i umetničkih predmeta od pre par godina.
Žene su navele da su bolje prolazile na testovima iz umetnosti nego što zaista jesu, ali su umanjile rezultate iz matematike – dok su ih muškarci uvećali.
Od druge grupe se nije tražilo da se pre navođenja svojih ocena izjasni o rodnim predrasudama. Njihovi rezultati su se poklapali sa ocenama testova. Fajn kaže da je na procenu sposobnosti kod prve grupe uticalo upravo to što su na umu imali prvenstveno ove predrasude.
Ona se takođe poziva na studije rađene u školama i na univerzitetima koje sugerišu da predrasude i očekivanja ne samo što utiču na to kako ljudi posmatraju same sebe, već mogu da utiču i na njihov uspeh.
Zadaci rotiranja geometrijskih oblika se često koriste za merenje kognitivnih razlika među polovima i 75 procenata onih koji imaju natprosečan rezulat su muškarci. Ovo se koristi kao opravdanje za to što su muškarci nadprosečno zastupljeni u nauci i matematičkim disciplinama.
Očekivanja od određenog pola, međutim, igraju bitnu ulogu u krajnjem rezultatu. Fajn tvrdi kako su, kada je grupi studenata rečeno da je zadatak u vezi sa rešavanjem problema u avio-inženjeringu i nuklearnim pogonskim sistemima, „muškarci bili itekako uspešniji“.
Ipak, kada je test bio „feminiziran“ – pošto je studentima rečeno da je zadatak provera sposobnosti za dizajn odeće i enterijera i cvetni aranžman – rezultati se izokrenuli.
U narednom istraživanju različite grupe su radile iste testove. Jednoj grupi je rečeno da zbog genetike muškarci test rade bolje, dok je drugoj rečeno da su iz istog razloga žene bolje. Uspeh žena se razlikovao u dve grupe – bile su dobre isto koliko i muškarci u „žene-to-rade-bolje“ grupi.
Pseudo-nauka koja tvrdi da su razlike u ponašanju ukorenjene u biologiji poziva se i na razlike u veličini i obliku mozga.
Međutim, kao što Fajn piše: „Ukoliko se ne zadovoljimo upoređivanjem orijentacionih ili empatičkih sposobnosti glavatih muškaraca i žena sa onima manjeg promera glave, morali bismo i da odbacimo ideju da odgovori za psihološke rodne razlike leže u veličini sive materije, bele materije ili tvrde moždanice, ili u bilo kojoj drugoj navodnoj razlici u građi mozga za koju ispada da je više stvar veličine nego pola.“
Vakuum
U svakom slučaju, kao što Fajn pokazuje u istraživanju navedenom u njenoj knjizi, nemoguće je odvojiti način na koji naš mozak funkcioniše od društva koje nas okružuje.
Fajn upućuje na još jedan propust ovog koncepta – naučnici ne mogu proučavati pol i rod u vakuumu. „Niko nije samo muško ili samo žensko. Mi smo i mnogo toga drugog, što se tiče našeg klasnog ili etničkog porekla itd. Pol je u interakciji sa svim tim drugim društvenim identitetima i stoga neće na svakog uticati isto.“
Mitovi o muškoj i ženskoj biologiji nisu novi, ali su otporni.
Suštinska razlika – knjiga kembričkog psihologa Sajmona Baron-Koena – predstavlja iritantni podsetnik na to koliko daleko moramo da idemo u pobijanju ovih stvari. On i dalje zastupa teoriju da je „ženski mozak predominantno osposobljen za saosećanje, dok je muški opremljen za shvatanje i izgradnju sistema“.
Stvarne promene u našem načinu života su, ipak, uticale i na nauku.
Fajn ističe da transformacija života i žena i muškaraca potkopava tvrdnje o biologiji koja određuje naše ponašanje. Ako su žene „prirodno“ majčinski nastrojene i opremljene za rađanje dece, na primer, zašto onda sve više žena odlučuje da ne krene tim putem?
„Razlike koje sugerišu teorije o ’predodređenom mozgu’ postaju sve neznatnije“, kaže Fajn. „Danas niko ne bi izneo neurološku teoriju koja objašnjava zašto žene nisu sposobne da glasaju na izborima – zato što ne samo da su dokazale da su za to sposobne, već su sposobne i da budu birane.“
Popularnost
Zašto onda takve teorije opstaju i postaju toliko popularne?
„Naučnici su pod uticajem društva u kom žive i nejednakosti polova koja je svuda oko njih“, tvrdi Fajn.
„Naše društvo je do te mere rodno stratifikovano da se čini da je ta podela vrlo bitna. To ima svog uticaja na nauku – stoga, kada naučnici ispituju muški i ženski mozak, oni će po automatizmu tražiti razlike, a svaka razlika koju pronađu delovaće bitno. Tu studiju će potom preneti mediji, koji su takođe zaokupljeni rodnim razlikama, i uneti je u popularnu kulturu.“
Uprkos promenama koje su se odigrale u životima žena i, sledstveno tome, promenama u shvatanjima, Fajn tvrdi da te promene nisu mehaničke i naglašava potrebu za borbom protiv ideja koje i žene i muškarce pretvaraju u karikature.
„Ne možemo prosto da očekujemo da će rodna nejednakost nastaviti da se smanjuje“, kaže ona. „To samo umanjuje našu motivaciju da se borimo za jednakost.“
„Mišljenje da je nauka definitivno dokazala da smo ’predodređeni’ na takav način da je borba za jednakost besmislena i uzaludna je popularno i široko rasprostranjeno. Veoma je važno da imamo na umu da nauka to ipak nije dokazala.“
Uticaj rodnih predrasuda nije ograničen samo na školske učionice. Muškarci i žene se konstantno bombarduju porukama o tome kako „treba“ da se ponašaju i koje su im uloge „primerene“. Ženama se najčešće poručuje da su im horizonti ograničeni.
Zastupljenost pseudo-nauke koja to potpomaže, uprkos dokazima o suprotnom, samo nas podseća na to koliko još moramo da se borimo.