Vučić je ponovo najavio uvođenje policijskog časa, nasilno zatvaranje svih građana na 60 sati – od petka do ponedeljka. Spontano okupljanje građana juče se pretvorilo u demonstracije. Scene koje su se videle na ulicama Beograda u noći između 7. i 8. jula nisu na našim ulicama viđene još od Petog oktobra: policija je bacala suzavac, na ulicu su izvedene konjica i specijalne antiterorističke jedinice, policija je ispaljivala gumene metke i brutalno prebijala demonstrante.
Kako je sve započelo? Tako što je grupa ekstremnih desničara, okupljena ispod zastave „Nema predaje“, pod vođstvom antiizbegličke grupe – tzv. „Narodnih patrola“ – i Srđana Noga, te uz pomoć ubačenih provokatora iz policijskih redova, za sobom povukla masu i krenula na Skupštinu. Nakon što je neko od tih ljudi bacio baklju na kordon, policija je krenula da ispaljuje suzavac.
Ekstremna desnica koristi sveprisutno nezadovoljstvo načinom na koji se vlast nosi sa epidemijom da taj gnev kanališe u proteste protiv priznanja nezavisnosti Kosova. Zahvaljujući otporu nekoliko hrabrih pojedinki, koje su na prošlonedeljnom protestu studenata protiv prinudnog iseljavanja iz studentskih domova tražile da se zastava „Nema predaje“ skloni, ekstremna desnica tada nije uspela da preuzme protest, ali ovog puta jeste. U odgovor na to, levica mora da zbije svoje redove i ispostavi zahteve koji se tiču kako svih radnica i radnika, tako i onih koji snose najveći teret krize − lekara i medicinskih sestara. Potpuno pucanje zdravstvenog sistema izazvala je katastrofalna strategija vlasti u borbi protiv epidemije.
Ta strategija vođena je samo jednim principom − izbori i Vučićev ostanak na vlasti važniji su od naših života.
Policijski čas u prvom naletu koronavirusa bio je najokrutnija aktivnost vlasti tokom predizborne kampanje. Njegova svrha bila je da se ograniči protok informacija o realnom stanju u bolnicama i da ljudi lakše poveruju u to da Vlada čini nešto da suzbije epidemiju. Jedini realan učinak vlasti bio je proganjanje i hapšenje novinarke Ane Lalić, te „kreativna statistika‟, na osnovu koje je broj zaraženih i umrlih upodobljen u predizborne svrhe. Da je policijski čas isključivo mera političke kontrole, najbolje pokazuje činjenica da su građevinski radnici tokom vanrednog stanja imali status esencijalnih radnika, te da neesencijalna proizvodnja i rad u sektoru koji donosi profit nisu bili podložni epidemiološkim merama ili privremenoj obustavi rada ni u jednom trenutku.
Predizborna kampanja direktno je uticala na rasplamsavanje epidemije. Nakon toga zdravstveni sistem je doslovno popucao po šavovima − PCR testova nema, bolnice ostaju bez kiseonika, koji je neophodan za tretman kovid pacijenata, a ne samo da nema maski, zaštitnih odela i rukavica već bolnice neretko mole da im se donira i posteljina.
To znači da se policijski čas sada, kada je broj zaraženih daleko veći nego što je to bio slučaj u martu ili u aprilu, uvodi isključivo da bi se informacije o pravom stanju u bolnicama lakše prikrivale, a nedostatak sredstava koja su istinski efikasna u borbi protiv koronavirusa zamenio policijskom brutalnošću. Privremene mere poput zatvaranja ugostiteljskih objekata, obustavljanja neesencijalnog rada, podvođenja kapaciteta privatnih bolnica pod javno zdravstvo sada bi bile daleko efektivnije nego sprečavanje ljudi da vikendom izađu iz kuće. Sindikalni organizatori u zdravstvu koji su ovih dana na meti Vučića i njegovih poslušnika biće u još gorem položaju kada se ponovo uvedu nepotrebno represivne mere.
Sada kada smo videli bezočno iživljavanje policije, jasno je da policija ne može biti deo rešenja u korist većine stanovništva. Policija je deo problema. Policijski čas ne uvode kako bi izdali direktivu privredi da proizvodi kiseonik ili testove na kovid, već kako bi zgazili svakog ko se usudi na protest i pobunu.
U ovakvoj situaciji, policijski čas znači i dodatno opterećenje sistema kovid bolnica, jer će ljudi u najmanju ruku biti demotivisani da se testiraju i traže hitnu medicinsku pomoć dok policijski čas traje. Smrt onih koji, zbog policijskog časa, ne dobiju blagovremenu medicinsku pomoć tretiraće se kao da ih je „udario autobus“. Ne manje važno, policijski čas otežaće svakodnevno funkcionisanje svim ljudima koji se svakodnevno, usled krize izazvane epidemijom, bore da prežive.
Za to vreme, ekstremna desnica koristi svaku priliku da socijalno nezadovoljstvo, zarad sopstvenih interesa, pretoči u nacionalističku pobunu. Jedino od nas, levičarki i levičara koji brane pravo na dom, koji učestvuju u sindikalnom organizovanju i radničkim borbama, zavisi hoće li im uspeti. Neophodna nam je brza i precizna koordinacija svih levih snaga ne samo da zaustavimo fašiste u preotimanju protesta već i kako bismo politički artikulisali zahteve za odbranu zdravstva.
Policijski čas je oblik najsurovije političke kontrole – a ne epidemiološka mera. Krvoločno nasilje koje smo sinoć mogli da vidimo jeste pokazna vežba kako će policija u budućnosti suzbijati radničke pobune i štrajkove. Da bismo uopšte mogli da se organizujemo u budućnosti, sada je neophodno jasno i glasno zahtevati obustavljanje policijskog časa. I umesto policijskog časa, sprovođenje adekvatnih mera karantina uz veće investicije u zdravstveni sistem.
Za razliku od ekstremnih desničara koji epidemiju objašnjavaju teorijama zavere, mi se moramo boriti za sigurna i adekvatno plaćena radna mesta svih zdravstvenih radnika, kao i za upošljavanje novih zdravstvenih radnika. Moramo se boriti za to da svi mogu da se testiraju na koronavirus, a ne samo oni koji za to mogu da izdvoje 50 evra, koliko ta „usluga“ – jer pravo očigledno nije – košta na Institutu za virusologiju Torlak.
Za razliku od predstavnika vlasti, koji imaju unapred rezervisane respiratore i najbolju negu, mi, kao i ogromna većina drugih ljudi, imamo samo svoje pravo da se borimo za veće investicije u zdravstveni sistem kako bi on bio dostupan svima, a ne samo privilegovanima.
Zato je neophodno da što pre ujedinimo sve svoje snage i uspostavimo borbeni front da sačuvamo zdravstvene radnike i zdravstveni sistem.