Transrodnost je oduvek bila siva zona kada je u pitanju seksualna orijentacija. Da li je muškarac zaista hetereoseksualan ukoliko ga privlači transrodna žena?
Razmišljala sam dosta o ovome kada je bio aktuelan sajber linč dve devojke koje su srpski mediji nazvali „kraljice silikona“ i koje su ljudi masovno ismevali, jer smatraju da nisu „prirodne“ i da nije u redu modifikovati svoje telo kako bismo se dopali sebi, ili pak drugima. Međutim, moderna ideja žene je sociološka skulptura oblikovana od strane društva, ili što bismo mi koji se bavimo rodnom teorijom rekli, rodna uloga.
Današnja žena je neprirodna modifikovana verzija originalne ženke u prirodi. Svaki put kada žena obrije noge zato što društvo smatra da ne sme da bude dlakava, ili ofarba izrastak, jer društvo smatra da ne sme da bude stara, ona modifikuje svoje telo da bi se više dopala samoj sebi, ili pak drugima.
Objektifikacija i modifikovanje našeg tela počinju u ranom detinjstvu, kada nam roditelji buše uši na rođenju, ili nas vode kod zubara da nam napravi protezu koja će učiniti naše drušveno neprihvatljive krive zube lepšim i učiniti nas lepim i društveno prihvatljivim.
Kada muškarci kažu da vole „prirodnu devojku“ oni misle na devojku u farmericama, koja ne nosi šminku, ali čak ni njeno telo nije prirodno. I ta devojka je prošla kroz razne modifikacije – depilacija nogu, depilacija ruku, depilacija intimne zone, depilacija pazuha, depilacija brkova… Primetićete da ima probušene uši, počupane obrve i izrastak koji nagoveštava da je ofarbala kosu, a ukoliko uspete i da je nasmejete shvatićete da ima pirsing na jeziku i protezu na zubima, što je takođe modifikovanje i objektifikacija ženskog tela, jer protezu uglavnom ne nosimo iz zdravstvenih razloga, već da bismo bili lepši.
Feminizam se gotovo po pravilu protivi objektifikaciji ženskog tela, što transrodne žene krše samim svojim postojanjem, jer transrodne osobe ideju da imaju dušu stavljaju na policu i svoje telo posmatraju kao ležeću formu mase (objekat) i zaključuju da žive u pogrešnom telu, koje moraju fizički promeniti da bi se dopale sebi samima.
Prirodna devojka bi bila maljava i imala bi miris koji bi moderno društvo okarakterisalo kao neprijatan, iako je to zapravo prirodan miris ženke koji bi u prirodi trebalo da privuče mužjaka iste vrste na parenje.
S obzirom na to da je uloga žene neprirodna, biološki muškarac može je preuzeti na sebe (trans žena). Iz tog razloga transrodnost nije samo medicinski poremećaj, već je propraćen i socijalnom dismorfijom, jer pored potrebe organizma za estrogenom, trans žene takođe žele da nose odeću i koriste kozmetiku namenjenu ženama, budući da te stvari takođe ne postoje u prirodi.
Moderna heteroseksualnost kod muškaraca ne predstavlja privlačnost mužjaka prema ženki. Ona je kompleksan pojam muške želje za reprezentacijom ženskog tela koje ne postoji u prirodi, što je čak čini manje prirodnom od muške homoseksualnosti, jer homoseksualne muškarce privlače prirodna muška tela, a ne njihova socijalna reprezentacija.
Mnogi heteroseksuani muškarci smatraju da ne bi mogli da imaju seks sa transrodnom ženom, jer ne shvataju da je transrodna žena podjednako neprirodna pojava kao i cisrodna žena. Heteroseksualne muškarce privlače glatka koža, mekane usne, glatke noge i slično, a ne XX hromozom koji je jedina razlika između transrodne i cisrodne žene.
Takođe postoji i nešto što se zove „zadovoljstvo potvrđivanja“, koje, za razliku od bukvalne privlačnosti ka nečemu kao definitivnom cilju, predstavlja privlačnost ka nečemu što nije definitivni cilj, nego čini da se osetimo na određeni način, jer je taj osećaj definitivni cilj. Mnoge heteroseksualne trans žene privlače visoki, maljavi, mišićavi, „muževni“ muškarci, ne zato što im se dopadaju oni, već zato što im se dopada to što će se pored njih osetiti nežno, krhko i „ženstveno“.
Pri susretu sa trans ženom, ili muškarcem koji se oblači kao žena i koji je prihvatio društvenu ulogu žene, muškarci ne moraju neophodno percipirati takvu individuu isključivo kao „ženu“, već kao „vrlo malo muževnu individuu“, što činjenicu da je on „muževniji“ čini jako očiglednom, a to heteroseksualnim muškarcima uglavnom prija, jer i oni osećaju zadovoljstvo potvrđivanja.
Postiđivanje muškaraca koje privlaće trans žene je transfobija, jer ne ismevamo samo muškarca već karakterišemo status trans žene kao sraman, što je direktna diskriminacija. Lično smatram da je cela diskusija o tome da li je privlačnost muškaraca ka trans ženama heteroseksualna ili homoseksualna, zapravo bespotrebna ukoliko se ne plašite homofobije.
Ali čak i ukoliko niste saglasni sa mnom i smatrate da je muškarac kog seksualno privlači trans žena homoseksualan, i dalje nema razloga za društvenim postiđivanjem takvog muškarca, jer u homoseksualnosti nema ničeg sramnog. I ukoliko bismo pokušali da postidimo muškarca zato što smatramo da je homoseksualan, to onda više nije samo transfobija, već i homofobija. I direktna diskriminacija.
Međutim, niko ne želi da bude žrtva homofobije. Zato je, nažalost, celu ovu diskusiju potrebno voditi.