U ovom članku Maja Marković piše o anti-sistemskim korenim Gej prajd protesta i istoriji borbe za LGBT oslobođenje.
U noći 27. juna 1969. u Njujorku su se odigrali nemiri koji su zauvek promenili živote pripadnika LGBT populacije u SAD. Sve je počelo policijskom racijom u Stonvol In-u, u Grinvič Vilidžu (grad Njujork), andergraund baru koji su često posećivale lezbejke i gejevi iz radničke klase, mnogi od njih tranvestiti, prostitutke, Hispano- i Afro-Amerikanci.
Smatrani za „gore od najgoreg“, bili su naviknuti na takvu vrstu uznemiravanja i maltretiranja od strane policije. Ali te noći oni su stali u svoju odbranu.
Serija spontanih nasilnih demonstracija LGBT osoba protiv policijske racije ostala je poznata kao Stounvolska revolucija ili Stounvolska pobuna. Ona se često navodi kao prvi slučaj u američkoj istoriji kada su se gejevi, lezbejke, biseksualne i transrodne osobe suprotstavile progonu LGBT osoba od strane vlade. Ona se, takođe, često uzima i kao početak savremenog pokreta za borbu za prava LGBT populacije u SAD i u svetu.
Homoseksualnost u SAD
1779. godine, Tomas Džeferson je predložio zakon koji je zahtevao kastraciju gej muškaraca i sakaćenje nosa gej žena. Taj predlog Džefersona smatran je liberalnim! U to vreme, najčešće je kazna za homoseksualnost bila smrt. U XX veku homoseksualcima i homoseksualkama život nije bio ništa bolji nego u XVIII veku, budući da su tokom 1950-tih i 1960-tih FBI i policija pravili spiskove homoseksualnih osoba, njihovih omiljenih mesta okupljanja i prijatelja; a američka poštanska služba je imala posebne adrese na koje su slati materijali koji su se ticali homoseksualnosti.
Lokalne i državne vlasti su zatvarale barove koji su služili homoseksualne osobe, mušterije su hapšene i njihov identitet se obznanjivao u novinama. Gradovi su sprovodili „čistke“ u kvartovima, parkovima, barovima i na plažama gde su se homoseksualne osobe okupljale.
Hiljade LGBT osoba je zatvoreno, otpušteno s posla ili poslato u mentalne institucije. Mnogi su, iz tog razloga, vodili dvostruke živote i svoje privatne živote držali daleko od poslovnih.
Tokom 1950-tih i 1960-tih, gejevi i lezbejke koji su živeli u Americi suočavali su se sa pravnim sistemom koji je bio više antihomoseksualan nego što je to bio slučaj u državama potpisnicama Varšavskog pakta. Situacija u vreme Depresije podstakla je primenu opštih represivnih mera.
Restrikcije, racije barova i ostali oblici zvanične kontrole bili su toliko oštri da se stiče utisak da se činilo sve kako bi se gej muškarci i lezbejke učinili nevidljivim. Čonsijeva studija gej Njujorka pokazuje da su kvir osobe pre nego što su sredinom veka „izašle u javnost“, u nju zapravo bile uterane.
Tako je i godine 1952. Američka psihijatrijska asocijacija uvrstila homoseksualnost u listu mentalnih poremećaja (DSM) kao sociopatski poremećaj ličnosti, tako još više ugrožavajući njihov društveni položaj. Psihijatri su u tom perodu koristili kastraciju, emetike, hipnozu, terapije elekrtošokovima i lobotomiju kako bi „izlečili“ homoseksualne osobe od njihove bolesti.
Kao odgovor na ovakav društveni trend, osnovane su dve nezavisne organizacije koje su se zalagale za prava LGBT osoba i koje su kreirale društveni ambijent u kome je gejevima i lezbejkama bilo moguće da se socijalizuju bez straha od represije. U Los Anđelesu je 1951. godine organizovana grupa Društvo Matačin, koju je predvodio komunistički aktivista Hari Hej.
Ubrzo zatim, nekoliko žena u San Francisku takođe se organizovalo u grupu pod imenom Ćerke Bilitisa, kao prvu lezbejsku grupu.
Rane homofilne grupe pokušavale su da dokažu da se gejevi i lezbejke mogu asimilovati u društvo i nudile su nekonfrontirajuću edukaciju o njihovim pravima. Međutim, poslednje godine 1960-tih bile su vreme kada se pojavilo mnogo grupa i pokreta za ljudska prava poput afro-američkog pokreta za građanska prava, protivkultura 1960-tih i antiratnih demonstracija čije metode su uključivale direktnu akciju.
Tako je u nedostatku aktivnog pokreta oslobođenje homoseksualaca počelo spontano tamo gde su se LGBT osobe ujedinjene, kao i ostali pokreti, borile za osnovna ljudska prava koja su im godinama bila ustkraćivana u beloj, patrijarhalnoj Americi.
Uspeh borbe pokreta za manjinska prava kao i liberalno okruženje Grinvič Vilidža uticali su na ispunjenje uslova potrebnih da se desi Stounvolska revolucija.
Život u Grinvič Vilidžu
Njujorška naselja, Grinvič Vilidž i Harlem bila su dom velikom broju LGBT osoba posle Prvog svetskog rata, kada su mnoge osobe koje su služile u vojsci iskoristile priliku da se presele u veliki grad.
„Getoi“ gejeva i lezbejki tokom naredne dve decenije razvili su prepoznatljivu supkulturu. Prohibicija je donela koristi LGBT zajednici, jer je alkohol, zajedno sa drugim oblicima ponašanja koja su se smatrala nemoralnim, bio gurnut u podzemlje. Grad Njujork je doneo zabranu okupljanja homoseksualnih osoba, ali zbog popularnosti alkohola koji se tajno služio u nekim barovima i zbog velikog broja tih barova, policija nije mogla da drži sve pod kontrolom.
Socijalna represija 1950-tih podstakla je socijalnu revoluciju u Grinvič Vilidžu. Grupa pesnika, kasnije nazvanih Bitnik generacijom pisala je o anarhiji, drogama i hedonističkom uživanju. Među njima, Alen Ginsberg i Vilijam S. Borouz, obojica stanovnici Vilidža, pisali su o homoseksualnosti. Njihovo pisanje naišlo je na simpatije među liberalnom publikom, kao i među gej populacijom, kojoj je bio potreban osećaj zajednice.
Početkom 1960-tih kampanja gradonačelnika Roberta F. Vagnera Mlađeg kojom je trebalo pročistiti grad od gej klubova, bila je u punom jeku. Gradonačelnik je bio zabrinut za imidž grada pred nastupajuću Svetsku izložbu, 1964. godine.
Maskirani policajci su neprestano radili sa ciljem da uhapse što je više gejeva moguće. Društvo Matačin uspelo je da kod novog gradonačelnika Džona Lindzija, koji je već imao previše posla oko kontrole točenje alkohola, izdejstvuje stopiranje ove kampanje.
Uprkos velikom broju gejeva i lezbejki u Grinvič Vilidžu, bilo je malo lokala gde su mogli slobodno da se okupljaju. Stounvol In je bio jedan od barova koji je primao LGBT osobe, ali kao i većina drugih gej barova, nije bio u vlasništvu LGBT osoba, već pripadnika mafije koji su plaćali reket policiji, kako bi sprečili stalne racije.
Uslovi u klubu su bili očajni, od nepostojeće tekuće vode, do toaleta koji je stalno bio poplavljen i nepostojanja izlaza za slučaj požara. Ipak, ovo je bio jedini gej klub u kom je bilo dozvoljeno igranje.
Posetioce je primao izbacivač koji ih je proveravao kroz otvor na vratima kako bi izbegli neopaženi ulazak policajaca u civilu. U slučaju dolaska policije palilo se obično svetlo, što je signaliziralo posetiocima da moraju da prestanu sa igranjem ili dodirivanjem. U zadnjem delu kluba nalazila se mala prostorija u kojoj su se najčešće okupljali transvestiti. Stounvol In je bio jedan od dva bara u Njujorku u kome su feminizirani muškarci koji su nosili šminku i frizure (mada u muškoj odeći) mogli da se okupljaju. Bilo je poznato da je u to vreme Stounvol bio popularan među najmarginalizovanojim grupama u okviru LGBT zajednice: transvestitima, feminiziranim gejevima, muškim prostitutkama i beskućnicima, zbog čega je često bio na udaru policije.
Racija
Tokom 1960-tih policijske racije na gej klubove bile su uobičajene i česte. Period neposredno pre Stounvolske revolucije bio je obeležen čestim upadima u lokalne barove u Grinviču – uključujući i Stounvol, koji je imao raciju u utorak pre pobune.
U subotu, 28. juna, 1969. u 1:20 ujutru četvorica policajaca u tamnim odelima, dvojica uniformisanih policajaca, detektiv Čarls Smit i inspektor Simor Pajn došli su u bar i najavili svoje prisustvo: „Policija! Preuzimamo mesto!“
Dve policajke u civilu i dvojica policajaca u civilu ušli su u bar ranije, kako bi osmotrili atmosferu i prikupili dokaze. Te večeri se u baru nalazilo oko 200 ljudi, neki su bili zbunjeni dok su neki počeli su da trče prema izlaznim vratima. Policija je zatvorila vrata, što je dodatno unelo paniku.
Racija nije išla predviđenim tokom. Standardna procedura je bila to da se posetioci poređaju i da im se pregledaju legitimacije, nakon čega bi oni bez legitimacije i muškarci u ženskoj odeći bili uhapšeni. Međutim, posetioci su počeli da odbijaju da krenu u toalet (gde ih je policija vodila da bi im odredili pol), kao i da predaju legitimaciju. Policija je odlučila da sve prisutne odvede u policijsku stanicu, a transvestite su odveli u prostoriju u zadnjem delu kluba.
Patrolna kola su kasnila i policija je držala posetioce poređane u red skoro 15 minuta. Oni koji nisu bili uhapšeni, bili su pušteni da izađu, ali se nisu razišli kao obično. U svega nekoliko minuta broj ljudi ispred kluba narastao je na 100 do 150, od kojih su neki već bili u klubu, a drugi su se priključili kada su videli šta se dešava. Policija je na silu izbacivala neke osobe iz kluba, koje su ih pozdravljale ismevajući ih, na veliko oduševljenje okupljenih.
Kada je došla prva marica, inspektor Pajn se priseća da je masa, među kojima je bilo najviše LGBT osoba, narasla na broj deset puta veći od broja uhapšenih. Zbog zabune preko radija druga kola su kasnila.
Policija je počela da uvodi članove mafije u kola, što je izazvalo ovacije posmatrača. Jedan od posmatrača je uzviknuo „Gej snaga!“, a masa je reagovala sa oduševljenjem. Počeli su da bacaju kovanice, a zatim i pivske flaše na policijska kola kada se pronela vest da policija tuče one koji su još uvek u baru.
Tuča je otpočela kada je policija nekoliko puta odvodila i vraćala jednu ženu u kola. Uspela je da pobegne i počela je da psuje i viče na policajce, što je trajalo desetak minuta. Neki od posmatrača se sećaju da je žena, čiji je identitet ostao nepoznat, podstakla masu na tuču kada se okrenula prema njima i počela da viče: „Zašto ne uradite nešto?“ Kada ju je policajac ubacio u kola masa potpuno pobesnela.
Policija je pokušala da obuzda masu i oborila je nekoliko ljudi, što je samo još više razbesnelo ljude. Neki od onih, koji su bili vezani lisicama i nalazili se u kolima, počeli su da beže. Kada je masa pokušala da prevrne policijsku maricu dva policijska automobila i marica su se povukli.
Nemiri su privukli ljude koji su saznali šta se dešava. Kada je policija bila nadjačana brojem od nekih 500-600 ljudi, zgrabili su nekoliko ljudi iza kojih su pokušali da se sakriju i zabarikadirali su se u Stounvol zbog sopstvene sigurnosti.
Masa je upalila đubre i počela da ga ubacuje u bar kroz polomljene prozore. Kada su provalili u bar kroz prozore, policija je uzela pištolje. Sukob je trajao oko 45 minuta. Nakon toga su stigle specijalne snage policije da oslobode policajce zatvorene u Stounvol baru.
Specijalna policija je formirala falangu i pokušali su da očiste ulicu marširajući polako i gurajući masu pred sobom. Masa je otvoreno ismevala policiju pevajući provokativne pesme.
Oko četiri sata ujutru ulice su bile gotovo prazne. Mnogi ljudi su sedeli na stepeništu ili su bili okupljeni u obližnjem Kristofer Parku. Ukupno je uhapšeno trinaestoro ljudi, dok je ceo bar bio uništen, što od strane demonstranata, što od strane policije. Neki od učesnika su hospitalizovani, a ranjeno je četvoro policajaca. Situacija je postala još nategnutija naredne i nekoliko večeri kasnije.
Park Kristofer je postao mesto gde su se mnogi učesnci i učesnice demonsracija okupljali posle prve noći. Tokom opsade bara Stounvol, sve veće novinske stanice bile su obaveštene o dešavanjima. Vest o pobuni se brzo proširila zajedno sa glasinama o tome da su sukobe organizovale grupe Studenti za demokratsko društvo (Students for a Democratic Society), Crni panteri, ili neko treći.
Tokom cele subote 28. Juna, ljudi su dolazili da vide zapaljeni klub. Pojavili su se grafiti na baru koji su glasili: „Dreg snaga”, „Napali su naša prava”, „Podržite gej snagu”, „Legalizujte gej barove” i drugi.
Sledeće noći demonstranti su se ponovo okupili. Mnogi od prethodne noći su se vratili. Ispred Stounvola se okupilo na hiljade ljudi, kao i stotine policajaca. Kao i prethodne večeri, zapalili su kontejnere, gađali policiju i igrali, ismevajući ih.
Specijalne policijske jedinice ponovo su došle oko dva sata posle ponoći. One koje su uhapsili, masa je pokušavala da oslobodi. Ulična tuča je ponovo trajala do četiri sata ujutru.
U ponedeljak i utorak nije bilo većih sukoba, delom zbog kiše. Kreg Rodvel je iskoristio tu priliku da napiše i podeli hiljade pamfleta u kojima se zahtevalo da se policija i mafija proteraju iz gej klubova.
Zahtevalo se da gejevi sami vode svoje lokale, da se Stounvol i drugi lokali koje je vodila mafija bojkotuju i da se pritisak javnosti usmeri na gradonačelnika, sa zahtevom da preispita „situaciju koja se ne može tolerisati”.
U sredu je Vilidž Vojs (The Village Voice) objavio članak o pobuni, koji je sadržao negativne opise događaja i samih učesnika i učesnica. Masa demonstranata se ponovo okupila u ulici Kristofer i krenula ka prostorijama Vilidž Vojsa, s namerom da ih zapali.
Bilo je prisutno između 500 i 1000 ljudi. Ponovo je izbila tuča koja je za posledicu imala povređene i među policijom i među demonstrantima, kao i hapšenje petoro učesnika.
Ovaj sukob je trajao oko sat vremena, a jedan od učesnika ga je ovako opisao: „Vest se pročula. Ulica Kristofer će biti oslobođena. Pederima je više dosta represije.”
Pokret za oslobođenje gejeva
U roku od par nedelja stanovnici i stanovnice Grinvič Vilidža organizovali su se u aktivističke grupe koje su sada bile u stanju da koncentrišu napore za osnivanjem slobodnih mesta za okupljanje LGBT osoba, gde se ne bi plašili uhapšenja ukoliko bi ispoljili svoju seksualnu orijentaciju ili rodni identitet.
Posle Stounvolske revolucije gejevi i lezbejke u Njujorku uspeli su da prevaziđu rodne, klasne i generacijske razlike sa ciljem da postanu povezana zajednica. Tokom narednih šest meseci osnovane su dve LGBT organizacije koje su svoje delovanje ostvarivale kroz direktnu akciju.
Pokrenuta su i tri lista koja su promovisala prava LGBT osoba. U narednih par godina osnovan je veliki broj novih organizacija u SAD i u svetu.
Tako je „Stounvolski protest” označio početak pokreta za oslobođenje gejeva, jednog od najkontraverznijih izazova tradicionalnim vrednostima i postavci tog vremena. Nove organizacije, među njima Front za oslobođenje gejeva (Gay Liberation Front), osnovan u Njujorku 1969. godine, nicale su širom zemlje.
Javne diskusije i medijska zastupljenost pokreta homoseksualaca brzo i dramatično su se povećale. Gej aktivisti su imali uspeha u tome da promene dugoopstajuću predrasudu da je homoseksualnost abnormalan vid ponašanja i tvrdili su da nijedna seksualna opredeljenost nije „normalnija” od neke druge.
Ipak, iznad svega, pokret za oslobođenje gejeva transformisao je odnos gej muškaraca i žena prema sebi samima. Pomogao im je da se autuju, da izraze svoju seksualnost otvoreno i apologetično i da zahtevaju od društva da prizna i prihvati gej veze kao značajne i vredne poštovanja isto koliko i heteroseksualne.
Neki gejevi su zagovarali ne samo prihvatanje homoseksualnosti kao validnog i „normalnog” seksualnog opredeljenja, već i dalje promene u celom društvu: redefinisanje ličnog identiteta da bi se dao veći značaj erotskim impulsima.
Te promene se nisu brzo desile. Ipak, do ranih 80-tih godina, pokret za oslobođenje gejeva napravio je izvanredan iskorak. Čak i pošast epidemije side, koja je u Americi pogodila prvo gej populaciju, neko vreme drastičnije nego bilo koju drugu grupu ljudi, nije uspela da zaustavi rast borbe za prava gejeva. Na mnogo načina ju je i učvrstila.
Do ranih 90-tih, homoseksualci i lezbejke postizali su važne uspehe koje su druge represovane manjine pokušale da ostvare u ranijim dekadama. Neki javno deklarisani gejevi dobili su izbore za lokalne kancelarije. Univerziteti su uspostavili gej i lezbejske programe studija.
Zakoni koji zabranjuju diskriminaciju na bazi seksualne opredeljenosti su sporim procesom uspostavljani na lokalnom nivou. Ipak, gej oslobođenje je izazvalo i snažan zazor, što je postalo očigledno kada je pokušaj predsednika Bila Klintona 1993. da stavi zabranu gejevima da služe vojsku pao u vodu, uz snažne optužbe i kritike iz redova Kongresa i vojske.
U spomen na događaj u Stounvolu i njegov značaj za LGBT zajednicu, ali i celo američko društvo, na godišnjicu ovog događaja 1970. godine održane su prve parade ponosa u Njujorku i Los Anđelesu. Slični marševi i parade organizuju se i u drugim gradovima, obično krajem juna, kako bi se obeležila godišnjica Stounvolske revolucije.
Od tih dana do danas, zamiranje radikalnog duha omladine i širih pokreta neminovno su izvršili uticaj i na LGBT pokret. Parade ponosa su u gotovo svim većim svetskim gradovima postale mesto za sticanje profita onih koji su u popularizovanom gej pokretu uvideli novo, još nepokriveno tržište. Zato danas na Zapadu LGBT prajdovi više liče na karnevale nego na proteste. Ali, ovo stanje se menja.
Kriza i novi rast desnice koji rezultuju novim talasom napada na LGBT prava otvaraju prostor levici da vrati LGBT pokret na borbenu stazu sa koje je u nedostatku alternative skrenuo – na zajedničku borbu sa radničkom klasom i drugim potlačenim grupama za rušenje kapitalizma i izgradnju društva u kom će diskriminacija i sve nejednakosti postati stvar istorije.