Marks21 nastavlja sa objavljivanjem novog feljtona. U pitanju je pamflet američkog revolucionarnog socijaliste Hala Drejpera napisan 1966. i dopunjen 1970. godine. Ovo značajno delo, sada prvi put prevedeno na srpskohrvatski jezik, bavi se ključnom razlikom između dve struje koje postoje u socijalističkoj misli od samog njenog začetka – „socijalizma odozgo“ i socijalizma odozdo. Prva od njih, koja smatra da socijalizam može nastupiti kroz akciju prosvetljene manjine, istorijski ne samo što je redovno završavala u tiraniji, već se pokazuje da je diktatura manjine duboko ukorenjena u njenom idejnom sistemu. Takvom viđenju suprotstavljena je druga ali zasenjena tradicija koja podrazumeva to da socijalizam mora biti osvojen kroz kolektivnu akciju ogromne većine čovečanstva – tradicija čiji je najpoznatiji i najveći predstavnik i sam Karl Marks.
Ovaj pamflet, ključan za svakoga ko želi da se bavi izgradnjom revolucionarne levice u XXI veku, objavljivaćemo, već tradicionalno, svakog četvrtka. Pred vama se nalazi četvrto poglavlje.
Linkovi ka ostalim poglavljima: U, 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9 i 10.
Preveo Pavle Ilić.
4. MIT O ANARHISTIČKOM „SLOBODARSTVU“
Jedan od najokorelijih autoritaraca u istoriji radikalne misli je niko drugi do Prudon, „Otac anarhizma,“ čije se ime – zbog toga što je često koristio reč sloboda i pozivao na „revoluciju odozdo“ – s vremena na vreme diže iz mrtvih kao veliki primer „slobodarstva.“
Neko bi možda bio voljan da pređe preko njegovog gotovo hitlerovskog antisemitizma („Jevrejin je neprijatelj čovečanstva. Nužno je ovu rasu odagnati nazad u Aziju ili je istrebiti […]“); Ili preko njegovog koherentnog rasizma uopšte (smatrao je da američki Jug ima pravo da drži crnce kao robove, budući da su oni bili najniža od nižih rasa); Ili preko divljenja ratu radi rata samog (na istovetan način kao što će to raditi Musolini); Ili preko njegovog stava da žene nemaju nikakva prava („Poričem joj sva politička prava i svaku delatnost. Za ženu sloboda i dobrobit leže isključivo u braku, u majčinstvu, u dužnostima oko domaćinstva […]“) – odnosno zagovaranja nacističkog „Kinder-Küche-Kirche“.[1]
Međutim, ono preko čega se ne može preći je njegovo nasilno protivljenje ne samo sindikalizmu i pravu na štrajk (koje je išlo do podrške policijskom rasterivanju štrajkača), već i bilo kom vidu glasanja, univerzalnom pravu glasa, narodnom suverenitetu i samoj ideji ustava („Sva ova demokratija mi se gadi […] Sve bih dao da uletim u tu rulju stisnutih pesnica!“). Među njegovim beleškama za idealno društvo, ističu se one u kojima zagovara ukidanje svih drugih političkih grupa, bilo kakvih javnih skupova koji bi brojali više od 20 ljudi, bilo kakve slobodne štampe i svih vrsta izbora. U istim tim beleškama on se radosno iščekuje „opštu inkviziciju“ i osuđivanje „više miliona ljudi“ na prinudan rad – „kad dođe Revolucija.“
U temelju ovih stavova ležao je žestok prezir prema širokim narodnim masama – nužan sastojak „socijalizma odozgo“, budući da se marksizam temeljio na njegovoj suprotnosti. Mase su korumpirane i beznadežne („Divim se čovečanstvu, ali po ljudima pljujem!“). Njih čine „samo divljaci […] koje mi imamo dužnost da civilizujemo, ne načinivši ih pritom sopstvenim vladarima,“ napisaće Prudon prijatelju koga će ogorčeno prekoriti rekavši mu: „Ti još uvek veruješ u ljude.“ Napredak je moguć samo na osnovu gospodarenja elite koja vodi računa da narodu ne da nikakav suverenitet.
S vremena na vreme, on bi se zagledao u određenog vladara kao u osobu čija će diktatura doneti Revoluciju: prvo je to bio Luj Bonaparta (1852. godine, napisao je čitavu knjigu u kojoj ga veliča kao nosioca Revolucije), potom princ Žerom Bonaparta, i na kraju car Aleksandar II („Nemojte zaboraviti da je carev despotizam neophodan za civilizaciju“).
Svakako, postojao je i mnogo bliži kandidat za posao diktatora – sam Prudon. On je razradio detaljan plan za „mutualističko“ poslovanje, koje bi imalo zadrugarsku formu, i koje bi preuzelo čitavu ekonomiju, a potom i državu. U svojim beleškama, Prudon za sebe namenjuje ulogu glavnog menadžera koji, naravno, ne bi bio podložan omraženoj demokratskoj kontroli. Unapred se pozabavio detaljima: „Napraviti tajni plan za sve menadžere: neopozivo ukidanje plemstva, demokratije, vlasnika, religije [i tako dalje].“ „Menadžeri su prirodni predstavnici zemlje. Ministri su samo vrhovni menadžeri ili glavni direktori, što ću jednog dana biti i ja… […] Kada mi budemo vladali, Religija će biti ono što mi budemo želeli da ona bude; isto važi i za obrazovanje, filozofiju, pravo, upravu i vlast.“
Čitalac ili čitateljka ovih redova koji gaje uobičajene iluzije o anarhističkom „slobodarstvu“ se mogu pitati – Da li je Prudon onda bio neiskren kada je pričao o svojoj velikoj ljubavi prema slobodi?
Ni najmanje. Međutim, bitno je znati šta znači anarhistička „sloboda“. Prudon je napisao: „Princip slobode je princip telemitske opatije [po Rableu][2]: čini što ti je volja!“ – a taj princip znači da: „svaki čovek koji ne može činiti ono što želi i sve ono što želi ima pravo na pobunu protiv vlasti, čak i sam za sebe, i čak i kada bi ta vlast bili svi ostali ljudi.“ Jedini čovek koji uživa ovoliku slobodu je despot, kao što nam to ilustruje genijalni uvid Dostojevskijevog Šigaljeva: „Polazeći od neograničene slobode, završio sam neograničenim despotizmom.“[3]
Slična je priča i Bakunjina, drugog „Oca anarhizma,“ čije su sheme za diktaturu i suzbijanje demokratske kontrole kudikamo poznatije od Prudonovih.
Osnovni razlog je isti: anarhizam se ne bavi stvaranjem demokratske kontrole odozdo, već samo uništenjem „autoriteta“ nad pojedincem, uključujući i autoritet najdemokratskijeg društvenog uređenja koje bi se moglo zamisliti. Uvaženi anarhistički autori su nanovo i nanovo ovu zauzimali ovu poziciju. Na primer, Džordž Vudkok piše: „čak i kad bi demokratija bila moguća, anarhista je svejedno ne bi podržao […] Anarhisti ne zagovaraju političke slobode. Ono što zagovaraju je sloboda od politike […]“ Anarhizam je u principu žestoko antidemokratski nastrojen, budući da je i idealno demokratski autoritet svejedno autoritet. Međutim, budući da odbacuje demokratiju i da nema nikakav drugi metod razrešenja nezaobilaznih neslaganja i razlika među stanovnicima Teleme, njegova neograničena sloboda za svakog nesputanog pojedinca se ni u teoriji ni u praksi ne može razlikovati od despotizma takvog pojedinca.
Veliki zadatak našeg doba je uspostavljanje demokratske kontrole nad ogromnom moći autoriteta u modernom društvu odozdo. Anarhizam koji se najslobodnije razbacuje frazeologijom o „nečemu odozdo“ odbacuje ovaj zadatak. On je samo druga strana medalje birokratskog despotizma – strana koja sve njegove vrednosti izvrće naglavačke – a ne lek ili alternativa za njega.
[1] Kinder-Küche-Kirche – Deca-kuhinja-crkva, nemački slogan, iz XIX veka koji postaje deo zvanične nacističke ideologije kao moto koji sažima ulogu žene u nacističkom društvu (op. prev.).
[2] Telema je duhovni zakon koji se može svesti na „Čini što ti je volja!“ koji su tokom istorije pratile različite religijske organizacije, među kojima je možda najpoznatija Telema engleskog mistika i okultiste Alistera Kroulija. Rable koji se pominje u ovom kontekstu je bio francuski benediktanski sveštenik iz XVI veka koji je na osnovu zakona Teleme zamislio telemitsku opatiju kao religijsko-društvenu komunu (op. prev.).
[3] Iz romana Zli dusi u prevodu Kosare Cvetković iz 1975. godine (op. prev.).