Džozef Čunara: Oprezni optimizam levice u Britaniji[9 min. za čitanje]

Na ovogodišnjem Marx is’ Muss kongresu u Berlinu, razgovarali smo sa britanskim socijalistom Džozefom Čunarom, autorom knjige „Razotkrivanje kapitalizma“, članom Socijalističke radničke partije (SWP) u Britaniji i članom redakcije časopisa International Socialism.
Razgovor vodila: Anja Ilić.

Anja Ilić: U poslednjih godinu dana bilo je dosta značajnih političkih događanja u Britaniji: od Bregzita do parlamentarnih izbora, koji će biti održani 8. juna. Kako ocenjuješ tok predizborne kampanje Džeremija Korbina? Misliš li da bi laburisti mogli da pobede torijevce?

Džozef Čunara: Tereza Mej je bila izrazito samouverena u trenutku kada je raspisala izbore. Torijevci su, prema istraživanjima javnog mnjenja, vodili za 20% u odnosu na laburiste – dakle, bili su uvereni da će ih dobiti. Međutim, ono što smo u međuvremenu mogli da vidimo jeste da su se laburisti neverovatno približili torijevcima. Više faktora je uticalo na to. Pre svega, još je u startu rečeno da Korbin ima najveće šanse da pobedi torijevce ukoliko bude vodio radikalnu kampanju, mobilisao svoju borbenu glasačku bazu, održavao velike mitinge, pričao o levim politikama… Uopšteno govoreći, rekao bih da se to i desilo.

Izborni manifest Laburističke partije je postao neviđeno popularan. Prema svim istraživanjima, ljudi podržavaju politike laburista – čak i oni koji će glasati za torijevce kažu da bi više voleli da se sprovodi politika laburista. Manifest sadrži tačke o nacionalizaciji železnica i pošte, o minimalcu od 10 funti po satu, ukidanju zero-hour ugovora^[1]… Ovaj manifest je postao veliki hit i to pomaže da se razume porast podrške laburistima koji je zabeležen u svim istraživanjima.

Drugi značajan faktor bio je katastrofalni izborni manifest Konzervativne partije. Torijevci su ionako zaostajali za laburistima među glasačkim telom mlađim od 40 godina – njihovo vođstvo zasnivalo se na podršci starije populacije. Centralno mesto u torijevskom Manifestu pripalo je politici koja u suštini kaže: „Ako vam bude potrebna socijalna zaštita kad ostarite, zaplenićemo vašu imovinu u vrednosti od preko 100.000 funti, uključujući vašu kuću.“ A u Londonu i sličnim mestima kuće generalno koštaju preko 100.000 funti. Dakle, oni govore o tome da će ljudi izgubiti svoj dom. Novine su to počele da nazivaju „porezom na demenciju“ – i ova mera je postala izrazito nepopularna, tako da se razlika između torijevaca i laburista prilično suzila.

A onda se desio napad u Mančesteru. I dalje nije sasvim jasno kako će ovo uticati na stvari. Reč je, naravno, o tragičnom događaju – ali to je i predizborne kampanje izbacilo iz dotadašnjeg koloseka. Postoji strah da će bombaški napad u Mančesteru loše uticati na rezultat laburista. No, prvo istraživanje koje je sprovedeno nakon napada pokazalo je da se razlika između laburista i torijevaca još više smanjila i došla na 5%, što je dobar znak. Korbin je povodom događaja u Mančesteru održao vrlo principijelan govor, u kom je rekao da spoljna politika Britanije podstiče terorizam. Rekao je i da nam je potrebno više policije – s čime se ne slažem, ali bez obzira na to, prilično je hrabro što je povezao pitanje terorizma sa intervencijama Britanije u Libiji, Iraku i drugde. Bio je izložen napadima zbog toga. Videćemo kako će se stvari odvijati u naredne dve nedelje.^[2]

Rekao bih da je razlika trenutno jako mala. Laburisti i dalje zaostaju za torijevcima, i trenutno mi ne deluje da će imati apsolutnu većinu – ali, što je najbitnije, nije isključena mogućnost njihove pobede.

Glavni činilac koji je uticao na vođstvo torijevaca jeste taj što su povratili biračko telo koje im se svojevremeno prelilo ka UKIP-u (Stranci za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva), kao i činjenica da Liberalni demokrati nisu pokupili puno glasova. Dakle, još uvek je izvesno da će torijevci dobro proći na izborima, ali Korbin je postigao mnogo, mnogo veći uspeh nego što su njegovi kritičari predviđali.

A.I.: Šta nam možeš reći o skorašnjim aktivnostima koalicije Stop the War (Zaustavimo rat)? Kako su reagovali na bombaški napad u Mančesteru?

Dž.Č.: Ne znam šta su radili u poslednjih nekoliko dana, budući da sam bio van zemlje, ali pretpostavljam da su učestvovali u povorkama u čast žrtava. Koalicija zauzima dobru poziciju po ovom pitanju. To je značajna kampanja koja se angažovala oko intervencija u Siriji, Libiji i drugde. Nismo u 2003. ili 2004. godini, pa da mobilišemo milione ljudi oko Stop the War koalicije, ali ona ne odstupa od svoje principijelne pozicije.

A.I.: U kontekstu mogućih promena na nivou svetske ekonomije, šta misliš da će se desiti sa Britanijom i njenom ekonomijom? Kako na to utiče – ili će tek uticati – Bregzit?

Dž.Č.: Situacija oko Bregzita i njegovih posledica je vrlo neizvesna. U vreme referenduma se puno pričalo o momentalnom ekonomskom krahu, novom periodu recesije itd., ukoliko se izglasa izlazak Britanije iz EU. Tadašnji kancelar Džordž Ozborn tvrdio je da će nam biti potreban još jedan, hitan paket mera „štednje“. Nije bio u pravu. Mete mera „štednje“, odnosno smanjenja nacionalnog duga, u suštini su suptilno stavljene u drugi plan, a o deficitu se jedva raspravljalo u predizbornim kampanjama. Naravno, mere „štednje“ se i dalje sprovode, pa tako i napadi na radničku klasu. No, nije se desilo ono što su Ozborn i slični predviđali da će se desiti. Trenutno ima naznaka da britanska ekonomija počinje da stagnira. Ipak, Britanija još uvek nije zvanično istupila iz EU.

Mislim da će Bregzit izazvati niz problema za vladajuću klasu. Ne mislim da je adekvatan odgovor na to reći da „treba da opozovemo Bregzit, kako bi se održala britanska ekonomija“. Rešenje se sastoji u priznanju da Britanija, sa Bregzitom ili bez njega, ostaje jedna od najbogatijih zemalja sveta. Ukoliko laburisti zaista žele da pomognu radničkoj klasi, moraju početi da ograničavaju prihode onih koji su najbogatiji – kapitalista. To je pozicija koje se moramo držati, nezavisno od toga šta će se dešavati u pogledu ekonomije.

Interesantno je kako je Bregzit uticao na izbore. Dosta ljudi je imalo utisak da će ovo biti „izbori za Bregzit ili protiv njega“, gde bi se predizborne kampanje fokusirale na dodatno ubrzavanje ili na opozivanje Bregzita. Ovo nije bio slučaj. Sâm sam bio deo Legzita – leve kampanje da Britanija na referendumu izglasa izlazak iz EU. Korbin je, nasuprot tome, na kraju pozvao da se na referendumu glasa za ostanak. Uprkos tome, napadali su ga da nije bio dovoljno glasan u pozivanju na ostanak u EU. Jedan deo levice bio je toliko ogorčen zbog Korbinove pozicije po pitanju Bregzita da je počeo da ga napada.

Nakon referenduma, Korbin je zauzeo poziciju koja je, zapravo, jako slična poziciji SWP-a (Socialist Workers Party), a koja se sastoji u sledećem: moramo pokušati da prevaziđemo podele koje je Bregzit stvorio i izboriti se, ukoliko možemo, za Bregzit koji će najviše pogodovati radničkoj klasi. A za nas to znači sledeće: najpre, borbu za Bregzit koji neće ugroziti migrante^/kinje i izbeglice, posebno ne novopridošlice; želimo da se nagodimo tako da im budu zagarantovana građanska prava, puna sloboda kretanja, da izbegnemo da oni stalno budu „žrtveni jaganjci“ za niz problema s kojima se Britanija suočava itd. Zatim, u pogledu zaštite životnog standarda radničke klase, sprečavali bismo svaku zakonsku promenu kojom bi se narušila radnička prava, i tome slično.

Tvrdnje da laburisti neće postići uspeh ukoliko ne pozovu na poništavanje referendumske odluke o Bregzitu osporava činjenica da partijama koje se zalažu za opoziv Bregzita ne ide baš najbolje. Liberalni demokrati se nisu povratili, iako stavljaju opoziv Bregzita u centar svoje politike. Zeleni, koji su levlje od njih, ali koji trenutno napadaju Korbina zdesna, takođe su pozvali na opoziv Bregzita; nije došlo do posebnog povećanja broja glasova za njih.

Ono što je problem za ove organizacije jeste da ne postoji želja radničke klase da se povuče odluka o Bregzitu. Većina radništva koje je glasalo za ostanak u EU ne misli da Bregzit može biti opozvan – ili da bi to uopšte trebalo da se radi – nakon referendumske odluke. Stoga je logična pozicija koju bi levica trebalo da zauzme: zalaganje za progresivni Bregzit, po najboljim mogućim uslovima za radničku klasu. Po tom pitanju se u dobroj meri slažemo s Korbinovim planovima. Mislim da je to razuman pristup.

Važno je razumeti i da deo samopouzdanja Tereze Mej dolazi od činjenice da pregovori o Bregzitu još uvek nisu zvanično otpočeli. Situacija po torijevce neće postati bolja nego što je sada.

Naime, kada otpočnu zvanični pregovori o Bregzitu, torijevci će se suočiti s velikim problemom. Oni tvrde da mogu da garantuju i opake restrikcije na migracije iz EU, i ono što nazivaju nesmetanim pristupom evropskim tržištima. Nemoguće je postići oba. Evropska unija je već rekla da će Britanija morati da plati sto milijardi evra da bi se odužila za svoje dosadašnje učešće u EU. Kada se Tereza Mej vrati u Parlament i saopšti svojim poslanicima^/ama i ostatku Konzervativne partije da će morati da plate sto milijardi evra samo za pokretanje pregovora, izbiće pobuna.

Torijevci su u protivrečnoj poziciji: s jedne strane, gomila britanskih korporacija želi najprisnije moguće odnose sa EU – čak i ako to podrazumeva povećanje migracija u zemlju. S druge strane, baza Konzervativne partije i silni UKIP-ovi glasači koji sada glasaju za torijevce žele „oštar“ Bregzit.

Ovo je duboko protivrečna pozicija. Iako je Terezi Mej išlo prilično dobro kada je tek raspisala izbore, to nije potrajalo. Pod pretpostavkom da uopšte prevaziđu problem plaćanja računa od sto milijardi evra – kada otpočnu zvanični pregovori, što će se desiti nakon saveznih izbora u Nemačkoj na jesen, biće im vrlo teško. Pregovori će stvoriti dodatne napetosti unutar vrha Konzervativne partije, dodatne raskole u Vladi… Dakle, čak i ako torijevci dobiju izbore, predstoji im težak period. Imamo razlog da budemo optimistični u pogledu mogućnosti u britanskoj politici.