Diskriminacija žena i seksualno zlostavljanje bili su sastavni deo mejnstrima egipatske kulture. To se shvata kao šala. Gde god da odemo suočene smo sa verbalnim maltretiranjem.
Tako nešto bi mi se desilo na putu do prodavnice ili dok putujem ka fakultetu. To su iskusile sve žene, bez obzira na njihove godine i šta god obukle.
Ali od početka revolucije, i kroz 18 dana koje sam provela na Trgu oslobođenja, nijednom nisam doživela seksualno uznemiravanje.
Na hiljade nas je spavalo u šatorima, pored potpunih stranaca. Ipak bilo je kao da smo svi prijatelji ili porodica.
Osećala sam se potpuno bezbedno.
Delili smo hranu i vodu, poštovali smo jedni druge. Sve je delovalo potpuno drugačije nego ranije.
I kada bi pogledali oko sebe na trgu, tu je bilo ljudi sa svih strana – siromašni, srednja klasa, muškarci, žene, pokrivene i nepokrivene, muslimani i hrišćani.
Zajedno smo tražili ispunjenje naših zahteva koji su ujedinili ceo pokret.
Tokom revolucije žene su igrale ulogu jednaku muškarcima – mi smo, zapravo, igrale središnju ulogu.
Žene su bile deo svakodnevnog organizovanja života na trgu. Marširale smo i borile se sa policijom i suočavale se sa suzavcem i mecima. Ja sam pogođena gumenim metkom u leđa.
Kada su nas Mubarakovi plaćenici napali na kamilama i konjima bilo je užasno.
Ipak, mnoge žene su učestvovale u borbi za odbranu Trga oslobođenja i revolucije. Jedne su pomagale pri lečenju ranjenika u mobilnim bolnicama, druge su prenosile poruke između ulaza na trg i upozoravale protestante na to odakle dolaze napadi.
Treće su igrale neposredniju ulogu u odbrani od plaćenika. Čupale su pločnik, lomile ga na kamenice kojima su gađani plaćenici naoružani Molotovljevim koktelima i mašinkama.
To je bio rat.
Aktivne
Ovo nije bio prvi put da su Egipćanke politički aktivne. Igrale smo ključnu ulogu u štrajkovima i protestima koji su se odigrali u godinama pred revoluciju – uključujući i predvođenje nekih štrajkova.
Policija je hapsila i prebijala žene isto kao i muškarce.
Ipak, neke podele u društvu su toliko duboko ukorenjene da ih nije lako prevazići. Čak i u takozvanim naprednim zemljama, poput SAD i Britanije, žene nisu jednake sa muškarcima.
Budući da smo živele pod autoritarnim režimom koji je tu podelu ohrabrivao toliko dugo, nama u Egiptu je bilo još teže da joj se suprotstavimo.
Revolucija pokazuje koliko toga možemo da promenimo ako se narod kolektivno organizuje. Ipak, borba za jednakost je daleko od svog kraja.
Na Međunarodni dan žena, grupa muškaraca se pojavila na trgu i skandirala demonstrantima: „Narod zahteva uklanjanje žena”. Mnogi veruju da su ovi muškarci bili deo državne bezbednosti.
Od početka revolucije, prerušeni policajci koristili su svaku priliku da pokušaju da razbiju jedinstvo pokreta i okrenu nas jedne protiv drugih.
Čak i da ovi muškarci nisu bili iz državne bezbednosti, takav incident nas iz mnogo razloga ne čudi.
To je podsetnik da u Egiptu i dalje postoji mnogo ljudi koji nisu prošli kroz iskustvo Trga oslobođenja, iskustvo borbe i zajedničkog organizovanja. To je iskustvo borbe koje menja ljude.
Napad na ženski protest odražava ideje o ženama koje su u zemlji duboko usađene.
Na primer, privremeni komitet koji radi na novom ustavu nema u svojim redovima nijednu ženu.
Biće nam potrebno više od 18 dana da bismo otklonile tlačenje žena u Egiptu. Ali nećemo se vraćati na staro. Mi možemo da se borimo i osvojimo sopstveno oslobođenje.
Revolucija je proces koji se svakim danom nastavlja novim štrajkovima i protestima.
Moramo da nastavimo sa borbom i osiguramo da žene ostanu u prvim redovima.