Tridesetog novembra očekuje se da će sindikati javnog sektora u Britaniji učestvovati u onome što će biti najveći dan štrajkačke akcije još od generalnog štrajka 1926. Tri miliona radnika će učestvovati u štrajkovima uključujući učitelje (i direktore), zdravstvene radnike, radnike gradske čistoće i javne službenike.
Okidač štrajkova je napad na penzije. Od radnica i radnika očekivaće se da doprinose više, rade duže i onda na osnovu penzijskog plana dobiju manje. Ovo su, zapravo, štrajkovi protiv celog vladinog paketa štednje. Zamrzavanje plata i inflacija poješće oko 15% radničke plate, bolnice se zatvaraju (štednja u zdravstvu uključuje i neke lekove protiv bolova za obolele od neizlečivih bolesti), a školarine su utrostručene – i sve to u ime smanjenja deficita.
Uvođenje mera štednje širom Evrope je poslednji stadijum ekonomske krize koja je počela 2008. Spašavanjem banaka i preuzimanjem njihovih dugova, vlade su prebacile krizu iz privatnog u javni sektor. Mere štednje primoravaju radničku klasu da otplaćuje te dugove. To je ujedno i pokušaj podizanja „konkurentnosti” putem smanjivanja dela bogatstva koji odlazi radnicama i radnicima, i povećavanjem dela koji ide gazdama.
Doduše, za neke u torijevskoj vladi kriza je bila izgovor za mere koje su odavno želeli da uvedu. Oni bi da završe posao koji je započela Margaret Tačer. Tačer, premijerka iz redova torijevaca od 1979. do 1991. nemilosrdno je uvela neoliberalizam u Britaniju, borila se protiv sindikata i slomila ih, zatvorila cele grane industrije i liberalizovala finansijski sektor.
Pre Tačer, Britanija je (u kapitalističkim krugovima) bila poznata kao „bolesnik Evrope” zbog njenih jakih sindikata. Šezdesetih i sedamdesetih godina bio je visok stepen industrijske borbe. Kada je 1974. izbio štrajk rudara, konzervativni premijer Edvard Hit sazvao je izbore pod sloganom „ko vodi zemlju: ja ili sindikati?” – laburisti su pobedili na izborima.
Ipak, tokom protekle generacije, od kako je Tačer porazila sindikate, posebno nakon što je celogodišnji štrajk rudara 1984-1985 ugušen, borba radničke klase je na veoma niskom nivou u Britaniji.
Vlada Dejvida Kamerona, napadom na sve radnice i radnike javnog sektora odjednom (nešto što je Tačer pazila da ne uradi) uzda se u to da se sindikati još uvek nisu oporavili od poraza iz osamdesetih. Pre godinu dana delovalo je kao da su u pravu. Prošlog septembra federacija sindikata (TUC) je čak pozvala Kamerona da govori na njenom kongresu. Jedine proteste organizovala je radikalna levica.
Protekla godina je, međutim, za globalnu vladajuću klasu bila burna – od Egipta, preko Grčke do SAD. Videli smo uspon globalne borbe i rastuću ideološku radikalizaciju, što su 15. oktobra pokazali i globalni antikapitalistički protesti. U Britaniji se tokom prošle godine radničko organizovanje pomerilo još bliže centru zbivanja.
Zato Socijalistička radnička partija (SWP) ove štrajkove vidi kao bitan razvoj unutar pokreta protiv vladinih mera štednje. Njihov ishod mogao bi da odredi rezultat celokupne borbe. Radnička borba je možda još uvek na najnižoj tački u istoriji, ali se kreće rastućom putanjom.
Masovni i borbeni studentski protesti tokom prošle jeseni pokrenuli su otpor merama štednje, šaljući signal da seča budžeta neće proći bez otpora. Dva tipa pritiska, opšti narodni bes usmeren protiv mera štednje, i organizovan pritisak socijalista unutar sindikata, naterali su TUC da stupi u akciju.
U martu su održane jedne od najvećih sindikalnih demonstracija u istoriji Britanije, sa preko pola miliona ljudi na ulicama. Neki od manjih sindikata, u kojima je levica uticajnija, počeli su pripreme za preduzimanje štrajkačkih aktivnosti. Neki od zaposlenih u opštinama, mahom iz grana u kojima SWP ima članove, počele su sa štrajkačkim aktivnostima na lokalu – uključujući i značajni grad, Birmingem.
Tridesetog juna 800,000 radnica i radnika, uključujući nastavnike, predavače i javne službenike, ušlo je u štrajk. Raspoloženje je bilo pozitivno i borbeno, i do deset posto štrajkača učestvovalo je u demonstracijama, i nekim (malim ali bitnim) primerima drugih radnica i radnika koji su odlučili da ne pređu liniju štrajkačke straže.
Pritisak odozdo na veće sindikate da nešto preduzmu postajao je neizdrživ. Istovremeno odoleva i pritisak odozgo, vlada odbija da napravi značajnije koncesije po pitanju penzija. Stoga, sada se nadamo da ćemo 30. novembra videti najveći štrajk u poslednje tri generacije.
Šta sve ovo znači za socijaliste? Odigrali smo važnu ulogu u ostvarenju štrajkova i zato ne treba da mislimo da smo premali da bismo uticali na dešavanja, ili da se ovim štrajkovima pridružimo prosto sa apstraktnom propagandom ili kao pasivni posmatrači.
Prvo, treba da omogućimo da se ovi štrajkovi dese. Uspavanom džinu treba vremena da se probudi. Sindikalne mašine nisu naviknute na borbu za glas u prilog štrajku na tako velikom glasanju. Socijalisti moraju da se izbore za pozitivan glas, da organizuju masovne sastanke na svojim radnim mestima, velika javna deljenja letaka itd. Ako nismo najbolji u zagovaranju štrajkova ne možemo da očekujemo da će bilo ko hteti da sluša naše ostale argumente.
Drugo, moramo da razumemo potencijal koji ovi štrajkovi imaju. Oni mogu trajati samo jedan dan i biti mahom pod kontrolom sindikatske birokratije, ali i dalje će omogućiti to da tri miliona radnica i radnika oseti ukus svoje moći i mnogim drugima pokaže snagu radničke klase. Sve to u kontekstu globalne krize, antikapitalističke radikalizacije, regionalnih revolucija i masovnog otpora širom Evrope.
Treće, moramo da mislimo na to kako da štrajkovi pobede. Teško je predvideti kako će se štrajkovi završiti dogovorom kad je vladi, koja se upustila u to da se bori sa svim sindikatima odjednom, ostalo veoma malo manevarskog prostora. Zato će gotovo sigurno biti rasprava o daljem toku štrajkova u kojima socijalisti mogu imati publiku. Mi smo za potpunu obustavu rada do daljnjeg (all out, stay out) kao metod koji vodi ka pobedi. Ne želimo da vidimo štrajkove kako pucaju na više frakcija, jer to uništava politički smisao jedinstva. pokaže Svesni smo i toga da je vlada u stanju da istrpi seriju jednodnevnih štrajkova.
Četvrto, i možda najbitnije, moramo biti sposobni da dobijemo te rasprave – moramo pronaći način da veliki broj radnica i radnika pridobijemo da shvate i sopstvenu snagu i to kako štrajkovi mogu da pobede. Ako SWP i radnice i radnike u štrajku zamislite kao dva različita zupčanika, jasno je da su oni po veličini u ogromnoj nesrazmeri. Mali zupčanik od nekoliko hiljada revolucionara ne može da okrene veći od tri miliona radnica i radnika. Mora postojati i neka vrsta posrednog zupčanika, možda merenog i desetinama hiljada radnica i radnika koji unutar klase imaju veliku publiku, ali na koje uticaj mogu da vrše i revolucionarni argumenti.
Tokom ’70-tih srednji zupčanik bio je pokret sindikalnih poverenika, na nivou cele zemlje. Ko god da je držao prevlast među 300,000 vodećih radničkih boraca mogao je da očekuje da će uticati na čitavu radničku klasu. Nažalost, reformisti iz laburističke levice i Komunističke partije uspeli su da urade baš to i na taj način obuzdaju klasu.
Sada je manje jasno ko čini ovaj srednji zupčanik. Organizacije na radnim mestima su atrofirale i štrajkovi su na istorijski najnižem nivou. SWP se suočava sa zadatkom u kom pokušava da istovremeno stvori srednji zupčanik i pokrene ga. Svuda gde možemo da vršimo uticaj sazivamo zajedničke sastanke različitih radnih mesta, javne tribine itd, pokušavajući da stvorimo kulturu klasnog otpora.
Radimo zajedno sa vodećim sindikalcima koji su van naših redova, kako bismo sredinom novembra organizovali konferenciju „Ujedinimo otpor”. Nadamo se da će je podržati stotine različitih sindikalnih ogranaka i da će privući preko hiljadu radnica i radnika. To bi trebalo da pomogne da sindikalni zvaničnici osete pritisak od strane sindikalnih boraca da ne otkažu štrajk i ujedno bi obezbedilo publiku za revolucionarne argumente u vidu vodećih sindikalaca.
30. novembar će, u najgorem slučaju, pomoći da se nova generacija antikapitalista pridobije za razumevanje uloge radničke klase. Milionima radnica i radnika pružiće ukus njihove kolektivne snage. Ako socijalistički argumenti o nastavku i produbljivanju štrajkova prevagnu, 30. novembar mogao bi da bude početak kraja torijevskih mera štednje. Ako radnice i radnici shvate da mogu da osvoje svoje penzije, boriće se i za druga pitanja. Mogli bismo da svedočimo istorijskom preokretu uticaja koji je ostavio poraz rudara. Stavljena u globalni kontekst krize i revolucije, takva pobeda bila bi tim pre eksplozivnija.
Den Mejer je član Centralnog komiteta Socijalističke radničke partije