Danilo Kiš (1935-1989) se ubraja među najkontroverznije jugoslovenske autore. Nije preterano reći da on zauzima centralnu poziciju kako u književnom kanonu 20. veka tako i u raspravi o bitnim odlikama moderne književnosti, kao što su pitanja intertekstualnosti, pozicije autoreferencijalne umetnosti u društvu, odnos umetničke slobode i autorske odgvoronosti, odnos fikcije i istorije.
Ono što je Kiša učinilo kolosalnom figurom jugoslovenske kulture jeste spoj srednjoevropskih, kosmopolitskih tradicija i balkanskog senzibiliteta. Da je reč o organskoj a ne eklektičnoj sintezi, garantuje autentična emocija koju on naziva svojim jevrejskim bićem. Status disidenta, dobrovoljnog izgnanika od kraja sedamdesetih, te jedna patrilinearna vizija književnosti kao naknadna teoretizacija autobiografski obojenog, fundamentalnog lajtmotiva Kišovog stvaralaštva – odsustva oca – neizmerno su doprineli posthumnoj, filistarskoj mitologizaciji Kišovog lika i dela.
Za nas, on je autor obeležen dubokom ambivalentnošću: s jedne strane, Kiš je tvorac impozantne literarne arhitektonike u delima kao što su tzv. Porodični ciklus (Rani jadi, Bašta, pepeo, Peščanik) i Grobnica za Borisa Davidoviča, a s druge strane autor iznenađujuće suveren i samouveren u carstvu banalnosti, npr. kada piše o nacionalizmu ili u slučaju rodne stereotipije koja donekle fundira njegov opus.
Dalje, Kiš je borac protiv nacionalizma, antisemitizma; on je internacionalista, humanista i beskrajno hrabar autor u želji da svoju književnost učini poetskim spomenikom žrtvama nacističkog i staljinističkog terora.
No, on je istovremeno baštinik jedne krajnje jednostrane i plošne koncepcije individualizma, koja mu služi kao ključ za istorijski neutemeljeno izjednačavanje komunizma i nacionalizma. Tako se rađa i suštinska kontradiktornost u okvirima Kišove poetike – s jedne strane, književnost ima moć da se prepoznavanjem i atrikulacijom istorijske nepravde istoj suprotstavlja, a druge strane, pisac predstavlja nadistorijski i nadideološki entitet, koji osebujnošću svoje individualnosti prkosi svakoj društvenoj determinisanosti.
Ograničenost liberalne interpretacije individualiteta vidljiva je i u Kišovom savetu mladom piscu da “ne uskače u vozove istorije”, budući da sam Kiš nije pisac vizionar, već stvaralac koji svoju internacionalnu slavu i priznanje duguje upravo sposobnosti da uhvati voz istorije tj. da podilazi kulturnoj klimi koja jedno skučeno shvatanje lične slobode ispostavlja kao krunsku vrednost.
Svesni smo da prevod koji objavljujemo ne naznačuje ni širinu ni dubinu problema koji se otvaraju analizom ideoloških pozicija unutar Kišovog opusa, ali ga prenosimo jer na primeru Enciklopedije mrtvih osvetljava limitiranost i patrijarhalnu intoniranost liberalnog shvatanja individualizma, koje prožima celinu Kišovog esejističkog i fikcionalnog dela.
Jelena Lalatović
Jugoslovenski pisac Danilo Kiš slavljen je zbog svog otpora autoritarijanizmu, no, kako piše Dominik Aleksender, njegove politike individualiteta ne uspevaju da pruže stvarno oslobođenje.
Danilo Kiš bio je jugoslovenski pisac koji je iznedrio vrlo specifičnu vrstu priče; takav tip priče koji istupa iz uobičajenog okvira u koji se književnost može smestiti. Neke priče govore o pripovedanju samom, bez obzira na mešavinu ozbiljnih i zabavnih nauma. Druge se više bave likovima kao takvim i često podrazumevaju pokušaj da se precizno ili iskreno predstavi stvarnost u pisanoj formi. Čini se da Kišova priča ovaploćuje drukčiju nameru. Ova vrsta priče je junak sopstvene radnje.
Jugoslavija je iznedrila više književnih ličnosti koje su stekle priznanje na Zapadu, uključujući, na primer, Iva Andrića za roman „Na Drini ćuprija“ i Milorada Pavića za „Hazarski rečnik: roman-leksikon“. Oba ova romana su, pre svega, promišljanja o značenju duge istorije zemlje, te, stoga, i o njenim mogućnostima i tragedijama. Prvi je duboko realistički, a drugi vrlo eksperimentalan „roman“, sjajna alegorija smeštena u stepu Hazarskog carstva devetoga veka. Oba dela su, premda na veoma različite načine, smeštena u određena mesta i u zamišljene – ali, bez obzira na to, vrlo realistične – istorije. Priče u „Enciklopediji mrtvih“ u potpunosti su lišene tog doživljaja utemeljenosti u istoriji određene zemlje, uprkos tome što se najčešće smatra da odslikavaju srednjoevropski kontekst. Priče su daleko apstraktnije, pa ipak, istovremeno, i daleko ličnije negoli one prethodno pomenutih pisaca. One su, na neki način, pobunjeničke priče, no, pitanje nije samo protiv čega se zapravo bune, već i s kojim ciljem.
Čin književne ikonoklastije otvara zbirku, kroz preradu hrišćanske legende o Simonu Čudotvorcu, apokrifnom magu iz rimskog doba koji je pokušao da kupi čudesne moći apostola („simonija“ je postala greh kupovine crkvenog položaja). U svim verzijama priče, u centru zbivanja je nadmetanje između Simona Maga i predvodnika apostola, Svetog Petra, oko tog ko je imao izvornu vezu sa božanskom moći. Rimski car nalaže nadmetanje čudotvoraca, te Simon Mag pokazuje svoju sposobnost da leti. Sveti Petar odgovara molitvom Bogu i demoni koji održavaju maga u vazduhu bivaju, u skladu s propisom, izgnani. Obmanuti krivovernik survava se na zemlju i umire, a hrišćanstvo biva opravdano.
Kiš dovitljivo preokreće legendu, načinivši Simona Maga junakom, čiji klevetnički govor o „užasu našeg [ovo]zemaljskog postojanja“ nagoni istog da se s tla uzdigne ka nebu – iako tek nakon komičnog klepetanja po zemlji. Petar, koji „nije verovao u čuda, do čuda vere“, nalazi svoje pouzdanje u hrišćanstvo kao jedinu istinu poljuljanim: „onda je svet bio misterija a vera iluzija, onda je njegov život izgubio svoje temelje“. Ovaj izazov dogmatskoj veri je herojsko delo priče, no, Simon Mag ne biva pošteđen svoje prvobitne sudbine. Njegov let ka oblacima je „nošen sumnjom i ljudskom radoznalošću“, i Petrova molitva Bogu još jedared Simona Maga survava na tle.
Kiš se ne samo izruguje zvaničnom hrišćanstvu, već i referira na drevnu jeres gnosticizma, za koji se u mnogim krugovima smatra da predstavlja primamljiv put kojim konvencionalno hrišćanstvo nije pošlo. Gnosticizam se može razumevati kao manje hijerarhijski i manje patrijarhalno ustrojen no ijedna od zvaničnih crkava. Magova pratilja je prostitutka alegorijski nazvana „Sofija“ – ime predstavlja gnostičku personifikaciju Božje mudrosti. Kiš ne odobrava u potpunosti ovu istinu alternativnu zvaničnoj religiji; Sofija, jadikujući, beži u pustinju nakon smrti svog ljubavnika, odnosno, u drugoj verziji svršetka (jer legende postoje u brojnim verzijama), „njeno se smrtno telo vrati u lupanar, a njen duh se useli u neku novu iluziju“. Kiš ne prihvata iluziju da je išta postignuto. Junak je napušten, a čin ikonoklastije, razbijanje iluzija, ne postiže ništa trajno.
Moglo bi se posumnjati da crkva – ma kog varijeteta – nije prava meta ove priče. To što su apostoli uvedeni u priču kao propovednici „savršenstva sveta“ očigledno upućuje na alegoriju o komunistima – no, ni komunistički režimi ovde nisu pravi predmet satire. Namesto toga, samo verovanje u spasenje – bilo ono [ovo]zemaljsko ili duhovno – jeste ono što se dovodi u pitanje. Simon nudi „znanje i pustinju“ umesto iluzija. Jedino što se odobrava kao pozitivna vrednost jeste heteroseksualni seks; „žena je urna blaženstva“, izjavljuje Simon Mag. Stoga, kada su sva verovanja i izvesnosti razvejani, jedina istina koja ostaje jeste, kako se čini, seksualna želja protagoniste.
Nesumnjivo, ovo je napisano sa značajnim stilskim darom i prepoznatljivom bujnošću, no, „pouka“ je očigledno problematična. Ona postaje manje ustanak protiv autoritarnih sistema verovanja, a više naglašeno muški urlik beznadežnosti postojanja. Postoji sloj metafore u pogledu Sofijinog lupanara, ali, bez obzira na to, teško je ne shvatiti ga kao itekako uvredljivu ocenu žene. Ona je izvor jedine utehe za muškarca–heroja, koji živi bez ijednog lažnog verovanja, kakva šire oni poput Svetog Petra.
Kiš nije pisac kog bi trebalo doslovno shvatati, te je moguće da bi čitalac trebalo da se okrene protiv nihilizma Simona Maga na osnovu nemile uloge poverene Sofiji. Ipak, slična tema pojavljuje se i u jednoj od narednih priča, koja, takođe, preokreće drevnu hrišćansku legendu. Ta priča je o Sedam efeskih Spavača koji, u vreme progona hrišćana, čudom bivaju uspavani u jednoj pećini, da bi se probudili gotovo dva veka kasnije i saznali da je njihov grad sada hrišćanski. Nakon što je čudu posvedočeno, Spavači umiru. Kišova verzija priče istovremeno je poput sna, a i uspeva da, na trenutke, čudesno načini prizemno fizičkim, zadržavajući ambivalentni monolog koji može (premda i ne mora) biti san umirućeg.
Činjenica je da se Kišov spavač ne budi. Ipak, on predočava manje svetačko bavljenje svojim ovozemaljskim životom, budući da se misao pripovedača iznova vraća na njegove voljene; „setio se slatkog Priskinog imena i, najednom, njegovo telo preplavi blaženstvo, a vazduh zamirisa ružama“. Još jednom, pitanje se svodi na iluzije stvarnosti; „ko može razdvojiti san od jave, dan od noći, noć od zore, sećanje od privida“. Isto tako, njegova Priska je zapravo „slika dveju žena vremenom i sećanjem stopljenih u jednu“. Jedina istina, baš kao i u „Simonu Čudotvorcu“, postaje pripovedačeva očito fizička želja, ovoga puta – za ženom toliko dvoznačnom, da je reč možda o dvema ženama. Jasno, nijedna nema realitet izvan svog imena i muškarčevog telesnog odgovora na sećanje o njoj.
Kao i u „Simonu Čudotvorcu“, ustanovljeni autoritet crkvene legende doveden je u pitanje kroz egzistencijalni skepticizam, no, vredi primetiti da je u oba slučaja jedini oslonac sigurnosti individualni splet telesnosti i svesnosti. Ovde takođe izniče dokaz upitne seksualne politike; žene u prve dve priče u zbirci su prostitutke (i kao takve se suštinski cene), dok u „Legendi o spavačima“ žena izmiče izvan domašaja prepoznatljivosti. Čini se da kritika autoriteta koju pokreće Kiš, kao „onaj koji personifikuje liberalne pluralističke vrednosti“, kako nam je saopšteno, svršava u krizi (ne)mogućnosti (sa)znanja, jednom kada je prihvaćena tradicija ili dogma opovrgnuta. Štaviše, unutar tog epistemološkog beznađa, jedini pouzdan izvor značenja jeste solipsistička tvrdnja Simona Maga da „istinsko saglasje nastupa iz spajanja muškarca i žene“.
Problem istine o sebi i svesnosti nadalje se komplikuje u naslovnoj priči zbirke – „Enciklopedija mrtvih“. Ova priča zapravo ima ženskog pripovedača, koji nimalo nije seksualni objekat; no, da se ne bi pomislilo da Kiš ovim prolazi nekakav oblik Bekdel testa – čitava priča je, u stvari, o ženinom ocu, dok je njen lik u potpunosti zasenjen [pod]sećanjem na njegov život. Bez obzira na to, ovo je zasluženo priznat spis, koji preuzima epistemološki skepticizam ostalih priča i podiže ga na nov nivo oštroumnosti.
Ključna metafora je da je pripovedačica uvedena u neverovatnu biblioteku, o kojoj je negde, nekada, čula, a čije knjige u celosti beleže živote svih onih ljudi čije biografije inače nisu znane niti zabeležene. Po svemu sudeći, urednik fikcije u Njujorkeru smatrao je da bi završetak priče – u kom se otkriva da je [pripovedačicino] iskustvo san – trebalo da bude izmenjen kako bi se stvorila mogućnost da bude stvaran; premda je savršeno jasno da naum priče zahteva da u pitanju bude san. Uistinu, to je nagovešteno od samog početka, gde, po Kišu, pripovedačica kaže da je danima nakon svog iskustva u biblioteci „i dalje živela u tom dalekom svetu, kao u snu“.
Pripovedačica provodi vreme u ovoj biblioteci čitajući priču očevog života, no, pokazuje se da se naše znanje o njegovoj biografiji od samog početka promalja putem procesa prisećanja. Ona [pripovedačica] „počela je da preleće preko pasusa “, plašeći se da neće imati vremena da pročita sve pre isteka dostupnog vremena. Uz to, „odlučila je da prepiše nekoliko najbitnijih pasusa i napravi neku vrstu sažetka očevog života“. Time je, istog trenutka, ova fantazija mogućnosti [postizanja] potpunog znanja o nečijem životu podrivena praktičnim ograničenjima osobnog vremena i osobnog suda o tom šta pažljivo pročitati, šta zabeležiti, te šta izostaviti kao manje bitno. Priča nije ispunjenje želje [postizanja] potpunog znanja, već pre prikaz njegove nemogućnosti. Ispod površine, narativ prati logiku anksioznog sna; nešto što se čini dostupnim, izmiče još dalje izvan domašaja onog ko sanja.
Dok nam pripovedačica pripoveda o očevom životu, čitajući enciklopediju, perspektiva se menja na nepredvidiv način. U nekim trenucima, nudi delove onoga što bi se moglo shvatiti kao objektivan, nesređen zapis svih činjenica muškarčevog života. U nekim drugim, predstavlja ono što bi moglo biti očevo vlastito sećanje na svoj život; slike iz detinjstva „svedene su, takoreći, na ideograme“. U ostalim, pak, pasusima, čini se da su nam predstavljena pre ženina sopstvena sećanja ili njena tumačenja očevog života. Sve ovo može biti uzeto za tehnički neuspeh s piščeve strane – kao da nije bio sposoban za konzistentnost u vlastitom predstavljanju tona ili stila Enciklopedije.
Ipak, Kiš je vrlo odmeren i promišljen pisac, te se nenajavljene promene perspektive moraju uzeti za potpuno nameravane, čak kao činilac nepouzdane prirode pripovedačicinog sna. Šta onda činiti po pitanju „Enciklopedije mrtvih“? U predgovoru se navodi još jedan jugoslovenski pisac, Aleksandar Hemon, koji za priču kaže da pokazuje da je „vrhunska vrednost individualiteta ključna premisa kako Kišove poetike, tako i njegove politike“. Dakako, u priči postoji melanholično slavljenje ljudskog života, no, jasno je da je ono što se zapravo nagoveštava: trijumf smrtnosti nad znanjem i sećanjem. Čak i za individuu, život je nešto što odlazi izvan domašaja, tako da je stvarnost detinjstva smenjena „ideogramima“; ili: [pod]sećanje na nezanimljivo, repetitivno vreme može se izbeći, čak i od strane sveznajuće Enciklopedije, opisom „monotonih godina“.
Ako su Kišove politike o centralnom značaju individue, nasuprot silama koje bi ju kontrolisale ili srušile, konačna poruka je poruka očaja nad stvarnošću te ključne individue, koja neizbežno mora podleći nemogućnosti (sa)znanja i smrti. Kao filozofsko stanovište, ovakva pozicija je sama po sebi možda i validna. A ipak se u ovim pričama [ta pozicija] održava isključivo kroz efektno ekskluzivan fokus na jednu vrstu individue: muškarca. Pozicija žena često je marginalna, ili je podvedena pod muškarčevu seksualnu želju, kao u slučaju Sofije, prostitutke nalik Mariji Magdaleni u „[Simonu] Čudotvorcu“, kao u „[Legendi o] spavačima“, ili u „Posmrtnim počastima“, gde je ženski lik, mrtav već u drugom pasusu, slavljen stoga što je „ona bila jedinstvena, neponovljiva, bila je lučka kurva“. Seksualno nasilje je motiv koji se iznova ponavlja, kao u „Ogledalu nepoznatog“ i „Priči o majstoru i učeniku“, gde označava jedino žensko prisustvo. Pobornik pluralizma pre se ispostavlja glasnogovornikom određene vrste muškog monizma.
Ovakva mana nije slučajni ili nenameravani seksizam, već odslikava samu individualističku metodologiju. Ako je početna pozicija ekskluzivno individualistička perspektiva, tada nužno postoji verovatnoća da će stvarnost drugih biti poreknuta ili zamagljena. Iz društvenih razloga, ovo je stanovište koje će mnogo verovatnije zauzeti muški pisci, tako da ovde prikazana seksistička perspektiva sledi kao prirodna posledica, baš kao i beznadežnost postojanja usled iščezavanja ega. Kada bi se, pak, osobno postojanje smatralo društvenom činjenicom, a individua tvorevinom drugih – kroz tkanje društvenih veza, ovi problemi bili bi, ako ne iskorenjeni, a ono preoblikovani na umnogome drugačijem polju postojanja.
Na kraju, ipak, nije moguće od pisca tražiti da kroči tamo kud nije spreman da pođe, te Kiš ostaje individualistički pobunjenik. Takvo stanovište postavlja stroga ograničenja mogućoj politici ovih priča. Kiš se svesno upušta u elitizam u „Priči o majstoru i učeniku“, gde se čini da postoji piščevo odobravanje argumenta da je „razlika između pojave supstancije i supstancije same toliko nesaglediva da je samo najmudriji mogu opaziti“. Gnosticizam „Simona Čudotvorca“ ponovo se pojavljuje, sada na još eksplicitniji način. Javlja se naporedo s crtom prezira prema masi ljudi, najotvorenije u priči „Slavno je za otadžbinu mreti“, gde iskrsava odlučno antidemokratska slika: „Gomila je slavila carsku pravdu, jer rulja uvek slavi pobednika“.
Bez obzira na to što se Kiš suočio s opresivnom vlašću u obliku posleratnog jugoslovenskog komunističkog režima, ne čini se da ovde [u zbirci] postoji ikakva stvarna alternativa staljinizmu ili ma kom drugom autoritarijanizmu. Kiš se takođe mogao suprotstaviti opsegu državnih dogmi budući da je „ideologija nacionalizma, kao i ideologija komunizma, priča o kolektivu, nikada o individui“. Uprkos tome, čini se da je – kao što je Mag pružao otpor Petru – i njegov otpor počivao na pukom kontrastu autoriteta i elitističkog junaka koji može da živi bez iluzija dogme i mita. Tek, politika individualiteta – čiji je zaključak da podržava muški ego, njegovu seksualnost i njegovo ekskluzivno (sa)znanje – jeste da se slavi vrlo određen i ne naročito privlačan koncept slobode. Ovakvo stanovište ne može da uradi ništa drugo do skandalizacije autoriteta; čin pobune može samo da zaglibi u sopstvenim egoističkim ograničenjima, i svakako ne čini temelj istinske politike oslobođenja.
Prevele Anja Ilić i Jelena Lalatović.