Večeras se u Tel Avivu održava finale Evrovizije – nakon što je BDS pokret (Pokret za bojkot, prestanak investicija i sankcije Izraelu) uspeo da se izbori za neodržavanje evrovizijskog takmičenja u Jerusalimu, koji je prošlogodišnjom odlukom Donalda Trampa proglašen glavnim gradom Izraela. Bez obzira na činjenicu da Izrael već sedam decenija sprovodi okupaciju nad palestinskim narodom, ova aparthejd država domaćin je jednog od najpopularnijih muzičkih takmičenja, koje navodno slavi različitost, slobodu i povezivanje. Večeras ne pristajte na legitimizaciju aparthejda i isključite TV. Svih drugih dana, pridružite nam se u organizovanju pritiska na državu da prekine ekonomske i političke odnose sa Izraelom, kao i u pružanju podrške BDS pokretu. Pravda za Palestinu!
Hajde da krenemo od suštine, ne bi li smo izbegli vrdanja i klevete. Izrael je aparthejd država. Tačka. Nešto što se godinama priča od strane mirovnih aktivista/kinja, antirasista/kinja i Palestinki i Palestinaca dobilo je pravno uobličenje u izveštaju UN. Premda je izveštaj povučen usled navodnih formalnih nedostataka, a pod pritiskom Izraela i SAD, isti je ostao zabeležen i predstavlja vredan izvor informacija za svakoga.[1]
Dokument nije dugačak, i fokusira se na pravnu sadržinu aparthejda, pozivajući se na osnovne međunarodne pravne instrumente, poput Međunarodne konvencije o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije (1965), Međunarodne konvencije o suzbijanju i kažnjavanju zločina aparthejda (1973), te Rimskog statuta, i danas predstavlja normu koju je nemoguće izbeći, jer predstavlja ius cogens međunarodnog običajnog prava. Definicija glasi:
„Za potrebe ove konvencije izraz ’zločin aparthejda’, u koji spada i slična politika i praksa rasne segregacije i diskriminacije kao ona koja se sprovodi na jugu Afrike, upotrebljava se da označi sledeće nehumane postupke počinjene u cilju uspostavljanja i održavanja dominacije grupe lica jedne rase nad grupom lica druge rase i njihovog sistematskog ugnjetavanja […]“[2]
A može li se šta lakše pripisati izraelskoj državi i njenim zvaničnicima?
No, vratimo se nakratko u istoriju. Već 1917. godine, u formi pisma, pojavljuje se tzv. Balfurska deklaracija, koja kao cilj proklamuje uspostavljanje nacionalnog doma za sve Jevreje na Bliskom istoku. Već tokom britanskog mandata nad palestinskom teritorijom, dolazi do kolonizacije jevrejskih doseljenika, usled čega se menja demografska struktura stanovništva. Dalje, nakon Drugog svetskog rata – tačnije, 1947. godine – rezolucijom UN br. 181 dolazi do podele britanske mandatne teritorije na dva dela – jevrejski i arapski, dok je Jerusalim bio corpus separatum i definisan kao međunarodna zona. Nakon toga, 1948. godine, Izrael proglašava državnu nezavisnost.
Naravno, ono što je za cioniste dan nezavisnosti, za Palestinke i Palestince je Nakba, što znači „katastrofa“ – ona je simbol egzodusa i stradanja jednog naroda. Dugi proces stvaranja države Izrael podrazumevao je menjanje etničkog sastava stanovništva, uz britansku podršku jevrejskoj imigraciji i razbijanje arapskih ustanika. Cionističke milicije iseljavale su i ubijale stanovništvo koje je vekovima živelo u svojoj domovini. Samo u ratu 1948. godine došlo je do iseljavanja preko 700.000 Palestinki i Palestinaca iz njihovih domova. Danas u Libanu, Jordanu, Siriji, na Zapadnoj obali, u Gazi i unutar Izraela živi oko 7 miliona izbeglica ili potomaka izbeglica.
Takva politika nastavlja se i dan-danas, nadovezujući se na period britanskog kolonijalizma. Izrael na okupiranim teritorijama veštački menja demografsku strukturu stanovništva, kršeći humanitarno pravo (4. Ženevska konvencija), dok s druge strane krši pravo na povratak arapskog življa u njihove domove u Izraelu i u palestinskim teritorijama pod okupacijom – sve pod izgovorom da predstavljaju „demografsku pretnju“, kako ranije pomenuti izveštaj kaže. Takođe, napadi na palestinska naselja i mirne demonstracije, najčešće brutalni i krvavi, predstavljaju svakodnevicu.
Izveštaj navodi i da od 1967. godine Palestinke i Palestinci žive u četiri različita pravna sistema uz različit pravni tretman, a uz zajedničku karakteristiku opresije, od kojih jedan „domen“ predstavlja vojno pravo, što je jasan indikator da vlasti žele da dovedu do podele i fragmentacije potlačenog stanovništva. Kroz razdvajanje ustanova „državljanstva“ i „nacionalnosti“, Arapkinjama i Arapima uskraćuje se „nacionalnost“, po osnovu koje se stiču prava rezervisana samo za Jevreje. Izraelska preduzeća upravljaju državnom zemljom koja je svim ne-Jevrejima nedostupna za posedovanje ili upotrebu. Ako nekome i dalje nije jasno šta su segregacija i aparthejd, može da baci pogled na savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde od 2004. godine u vezi sa izgradnjom zida, čime Izrael ugrožava pravo na rad, slobodu kretanja, pravo naroda na samoopredeljenje, zdravlje, adekvatan standard života Palestinki i Palestinaca… Ili može da pogleda novi Osnovni zakon Izraela (tj. ustav), koji praktično privatizuje pravo na samoopredeljenje za Jevreje (čitaj: politički podobne jevreje-cioniste), uzdiže hebrejski na nivo oficijelnog jezika, tako degradirajući arapski, i veliča jevrejske naseobine.
Izrael, na sve to, protiv Palestinki i Palestinaca koristi zabranjeno oružje, poput belog fosfora; drži stanovništvo pod opsadom, bez struje i vode, ubijajući svaku volju za životom stanovnika i stanovnica Gaze; ubija palestinske ribare i nezavisne novinare koji hoće da prenesu istinu o zbivanjima u Palestini; truje palestinsku zemlju otrovnim supstancama, uništavajući ljudima zdravlje i zemljoradnju.
Kada čak i međunarodni organi poput UN – organizacije koja je i dovela do etničke podele Palestine – govore u prilog palestinskom narodu, red je da i mi kažemo nekoliko reči po pitanju Evrovizije. Najmanje što mi, obični ljudi, možemo da uradimo u vezi sa pomenutim nedaćama Arapkinja i Arapa, jeste da bojkotujemo ovo takmičenje koje se održava u „jedinoj demokratiji na Bliskom istoku“, jer cionistička država pokušava da učini ono što je svojevremeno pokušavala Južna Afrika – da iskoristi događanja iz sfere kulture kako bi oprala ruke. Rodžer Voters pozvao je Madonu i Katerin Duska da bojkotuju Evroviziju u Tel Avivu. LGBT+ organizacija iz Barselone otkazala je žurku u znak solidarnosti sa palestinskim narodom. Kristi Mur, irski muzičar, takođe se pridružio svojim koleginicama i kolegama, te ostalim javnim ličnostima u pozivu na bojkot. Koliko god sve to bilo malo i nedovoljno, pokazalo se da je moguće uticati na određene odluke Izraela – makar to bilo odstupanje od ideja Miri Regev, izraelske ministarke nadležne za poslove kulture, koja smatra da ukoliko manifestacija ne može da se održi u Jerusalimu, Izrael ni ne treba da bude domaćin.
Naravno, borba za bojkot Evrovizije – tog spektakla kapitalističkog kiča – svakako nije dovoljna, ali ona predstavlja dobro sredstvo da se skrene pažnja na borbu palestinskog naroda, da joj se pruži podrška i da se ta borba generalizuje. Potreban je mnogo veći pritisak na Izrael da se odrekne svojih politika, a to mora da uključi ne samo obustavljanje kontakata drugih država sa Izraelom, već i učešće radničkih, jevrejskih, te antirasističkih i antifašističkih organizacija u tom poduhvatu. Ovo podrazumeva potpuni bojkot i na ostalim poljima – u sportskim takmičenjima, na polju investicija, diplomatskih kontakata, privrednih odnosa i ostalih aktivnosti (npr. označavanje robe iz Izraela), barem dok se ne postignu minimalni ciljevi:
- Potpuno ukidanje okupacije i povlačenje svih organa cionističke države, uz demontiranje ilegalnih naselja i povratak kolonizatora bez ikakve kompenzacije;
- Obustavljanje blokade pojasa Gaze i rušenje zida, kao i demilitarizacija pograničnih područja;
- Naknada štete Palestinkama i Palestincima, žrtvama i porodicama žrtava, repatrijacija raseljenih lica i izbeglica uz potpunu slobodu kretanja i izbora prebivališta, kao i ostvarenje prava na povratak;
- Potpuna ravnopravnost Arapa i Jevreja u svim aspektima ljudskih prava (pravo na rad, zdravstvo, obrazovanje; voda, struja, osnovne potrebe, životna sredina, itd.), odnosno, efektivno i formalnopravno ukidanje rasističkih propisa i politika;
- Potpuno priznavanje prava palestinskom narodu na samoopredeljenje, kao preduslova za uživanje svih ostalih prava.
Upravo se poslednji cilj – pravo na samoopredeljenje i nezavisnost palestinskog naroda, koje je centralno za uspeh njihove sveukupne borbe – mora staviti u prvi plan i dovesti u fokus međunarodnog javnog mnjenja. Srpska vladajuća klasa teško da će osuditi Izrael – ne samo zbog stranih investicija, već i zbog toga što domaćoj buržoaziji odgovara konflikt Izraela i Palestine, s obzirom na učešće Srbije u svetskim lancima trgovine oružjem. Dužnost levice u Srbiji je da vrši pritisak na državu da obustavi kontakte sa Izraelom, povezujući ovo pitanje sa ostalim – sindikalnim, socijalnim, feminističkim i antirasističkim – inicijativama i pokretima. Neka nam borba palestinskog naroda bude za nauk – kako jedan mali narod može da se uspravi i opstaje u borbi za slobodu, te da inspiriše ceo svet!
[2] Međunarodna konvencija o suzbijanju i kažnjavanju zločina aparthejda, čl. 2, st. 1.