Marks21 nastavlja sa objavljivanjem novog feljtona. U pitanju je pamflet američkog revolucionarnog socijaliste Hala Drejpera napisan 1966. i dopunjen 1970. godine. Ovo značajno delo, sada prvi put prevedeno na srpskohrvatski jezik, bavi se ključnom razlikom između dve struje koje postoje u socijalističkoj misli od samog njenog začetka – „socijalizma odozgo“ i socijalizma odozdo. Prva od njih, koja smatra da socijalizam može nastupiti kroz akciju prosvetljene manjine, istorijski ne samo što je redovno završavala u tiraniji, već se pokazuje da je diktatura manjine duboko ukorenjena u njenom idejnom sistemu. Takvom viđenju suprotstavljena je druga ali zasenjena tradicija koja podrazumeva to da socijalizam mora biti osvojen kroz kolektivnu akciju ogromne većine čovečanstva – tradicija čiji je najpoznatiji i najveći predstavnik i sam Karl Marks.

Ovaj pamflet, ključan za svakoga ko želi da se bavi izgradnjom revolucionarne levice u XXI veku, objavljivaćemo, već tradicionalno, svakog četvrtka. Pred vama se nalazi prvo poglavlje.

Linkovi ka ostalim poglavljima: U, 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9 i 10.

Preveo Pavle Ilić.

Beleška iz Dve duše socijalizma u „International Socialists“, Hajlend park, Mičigen, revidirano izdanje, četvrta ruka 1970. godine.

Ovo je u potpunosti izmenjena i proširena verzija studije koja je originalno objavljena u socijalističkom studentskom časopisu Nakovanj (Anvil) na zimu 1960. godine, a koja je potom dva ili tri puta objavljivana u drugim publikacijama. Zadržao sam okvir teksta, opšti sadržaj i neke od pasusa, ali sam iskoristio priliku koju mi je pružilo ovo novo izdanje kako bih načinio dubinsku reviziju originalnog teksta koji je bio napisan na brzinu.

Moj cilj nije da ukratko predstavim čitavu istoriju socijalističke misli, već samo da pružim ilustraciju jedne teze – teze o tome kako se socijalizam tumačio kroz istoriju i kako je dobio svoje današnje značenje. U tom cilju, i imajući na umu to da je ovo istraživanje usmereno ka izvorištima modernog socijalističkog pokreta, odabrao sam da pišem o nekolicini najbitnijih socijalističkih misaonih tradicija koje su se razvijale zaključno sa početkom XX veka. Postoje brojne tendencije u socijalizmu – poput deleonizma, sindikalizma, boljševizma, IWW-a^[1], kolektivističkih liberala, itd. – koje bi bilo teško ukratko opisati i o kojima, stoga, ovde neće biti reči. Međutim, verujem da bi izučavanje tih struja dovelo do istih zaključaka do kojih dolazi ova studija.

Glavni problem koji otežava proizvodnju kratkog prikaza ove teme je debeo sloj mitologije koji se nahvatao na pisanoj istoriji socijalizma. Na kraju ovog rada naveo sam veoma mali broj dela koja su izrazito korisna za shvatanje nekih od likova koji se u njemu obrađuju; ukoliko ih interesuju ličnosti koje tim delima nisu pokrivene radoznali/^e čitatelji/^ke će prosto morati da se vrate originalnim delima tih konkretnih ljudi. Do dana današnjeg ne postoji dostojan istorijski prikaz socijalističke misli, a teško je da će se on pojaviti sve dok veći broj socijalističkih naučnika i naučnica ne odradi posao nalik onome koji je E. P. Thompson sproveo osvetljujući lik i delo Viljema Morisa čiju uspomenu su mitovi bili iskrivili gotovo do neprepoznatljivosti.

Kada je već reč o Viljemu Morisu, imao sam prilike da ponovo pročitam Jedan san Džona Bala i opet sam naleteo na jedan često citirani redak o… Pa, hajde, citirajmo ga još jedared, koristeći ga kao kredo za stranice koje slede „[…] premišljah o svim ovim stvarima, kako se ljudi bore i u boju izgube, pa opet do toga za šta su se borili dođe uprkos njihovom porazu, kako potom to što dođe nije ono šta su oni hteli, dok se drugi ljudi moraju boriti za ono što žele nazivajući ga drugim imenom… “

H.D. 

Dve duše socijalizma

Kriza u kojoj se socijalizam nalazi danas je kriza značenja socijalizma. Prvi put u istoriji čovečanstva, izvesno je da se većina stanovnika/^ca planete smatra „socijalistima/^tkinjama“ u nekom smislu; ali ovaj naziv nikada do sada nije bio toliko nejasan. Ono što ujedinjuje različite „socijalizme“ je negativna odrednica antikapitalizma^[2]. Sa pozitivne strane, spektar sukobljenih i nekompatibilnih ideja koje se smatraju socijalističkim je širi od svog buržoaskog pandana.

Čak je i antikapitalizam sve ređe zajednički faktor. Veliki broj socijaldemokratskih partija, koje čine čitav jedan deo socijalističkog spektra, je praktično ukinuo bilo kakve specifično socijalističke zahteve iz svojih programa, obećavajući da će održavati privatno preduzetništvo gde god da je to moguće. Najočigledniji primer toga je nemačka socijaldemokratija. („Socijalizam, kao ideju, filozofiju i socijalni pokret, u Nemačkoj više ne zastupa ni jedna politička partija.“ Ovo je zaključak do kojeg dolazi D. A. Čalmers u svojoj skorašnjoj knjizi Socijaldemokratska partija Nemačke.) U definicijama ovakvih partija socijalizam ne postoji, ali tendencija koju oni predstavljaju obuhvata čitavu reformističku socijaldemokratiju. U kom smislu su onda ove partije još uvek „socijalističke“?

U drugom delu slike sveta, nalaze se komunističke države, čija se tvrdnja o sopstvenom „socijalističkom“ uređenju takođe zasniva na negativnoj odrednici: ukidanje kapitalističkog sistema privatnog vlasništva i profita^[3], kao i činjenice da se vladajuća klasa ne sastoji od vlasnika privatnog kapitala. Srećom, socioekonomski sistem koji je u tim državama zamenio kapitalizam bio bi potpuno neprepoznatljiv Karlu Marksu. Država poseduje sredstva za proizvodnju – ali ko „poseduje“ državu? Sigurno ne mase radništva koje je eksploatisano, neslobodno i odvojeno od svih mehanizama socijalne i političke kontrole. Nova klasa vlada – klasa birokratskih šefova; ona vlada nad kolektivističkim sistemom – sistemom birokratskog kolektivizma. Na koji način možemo ova društva smatrati „socijalističkim“ sem ako pretvaranje imovine u državnu mehanički ne nazovemo „socijalizmom“?

Ova dva samozvana socijalizma se drastično razlikuju, međutim, oni imaju više toga zajedničkog nego što misle. Socijaldemokratija je vazda sanjala o tome da „socijalizmuje“ kapitalizam odozgo. Njena ideja je uvek bila to da je povećana državna intervencija u društvo i ekonomiju per se socijalistička politika. To je čini fatalno srodnom sa staljinizmom i njegovom idejom o nametanju proklamovanog socijalizma odozgo i izjednačavanjem podržavljenja imovine sa socijalizmom. Oba imaju svoje korene u višeznačnoj istoriji ideje socijalizma.

Povratak korenima: na stranicama koje slede predložićemo novi način istraživanja istorijskog značenja socijalizma. Večito su postojale različite „vrste socijalizma“, koje su se uobičajeno delile na reformistički i revolucionarni, miroljubivi ili nasilni, demokratski ili autoritarni, itd. Iako su ove razlike stvarne, podela koja se nalazi u korenu socijalizma je nešto drukčija. Kroz čitavu istoriju socijalističkih pokreta i ideja, osnovna podela jeste ona između „socijalizma odozgo“ i „socijalizma odozdo“.

Ono što je zajedničko raznim oblicima „socijalizma odozgo“ je ideja da vladajuća elita mora na jedan ili drugi način da socijalizam (ili neki njemu sličan sistem) odozgo uruči zahvalnim masama koje nemaju nikakvu kontrolu nad samim sistemom. Suština socijalizma odozdo je ideja da se socijalizam može ostvariti samo kroz samooslobođenje aktiviranih masa koje sopstvenim rukama posežu za slobodom i koje se „odozdo“ mobilišu u borbu kako bi preuzeli sopstvenu sudbinu u svoje ruke i postali akteri (ne samo subjekti) na istorijskoj pozornici. „Oslobođenje radničke klase mora biti delo same radničke klase“: ovo je prva rečenica koju je Marks napisao u Opštim pravilima Prve internacionale. Ta rečenica će postati osnova njegovog životnog dela.

Ideja „socijalizma odozgo“ je ono na čemu se zasniva prihvatanje komunističke diktature kao vida „socijalizma“. Ideja „socijalizma odozgo“ je, takođe, ono zbog čega socijaldemokratija svoju pažnju usmerava ka parlamentarnom aspektu društvene nadgradnje i na kontrolu nad „komandnim nivoom“ ekonomije i ono što je čini neprijateljski nastrojenom prema masovnoj akciji odozdo. Ideja socijalizma odozgo je dominantna tradicija u razvoju socijalizma.

Važno je primetiti da ovo nije karakteristično samo za socijalizam. Naprotiv, težnja ka oslobođenju odozgo je sveprožimajući princip tokom vekova postojanja klasnog društva i političkog tlačenja. Ona je konstantno obećanje koje svaka vladajuća sila nudi kako bi nagnala ljude da traže zaštitu odozgo, umesto da sami ujedinjeni rade na oslobođenju od potrebe za takvom zaštitom. Narodi su od kraljeva zahtevali da kazne nepravde koje su im naneli vlastelini, a od mesija da prekrate tiraniju kraljeva. Uvek je bilo sigurnije i pametnije naći „dobrog“ vladara koji će vladati za dobro celog naroda nego krenuti odvažnim putem masovne akcije odozdo. Šema oslobođenja odozgo provlači se kroz čitavu istoriju civilizacije, tako da je morala da se pojavi i u socijalističkoj ideji. Međutim, jedino u okviru modernog socijalističkog pokreta je oslobođenje odozdo moglo da postane realistična aspiracija; u okviru socijalizma ona je s vremena na vreme postajala vodeća ideja. Istorija socijalizma se može razumeti kao stalan, ali uglavnom neuspešan napor da se on oslobodi od stare tradicije – tradicije oslobođenja odozgo.

Ubeđeni da se trenutna kriza u kojoj se socijalizam nalazi može razumeti samo kroz prizmu ove velike podele u socijalističkoj tradiciji, prikazaćemo nekoliko primera dveju duša socijalizma.

[1] Sindikalna struja aktivna s početka XX veka u SAD po dimenom Međunarodni radnici sveta, poznati i po nadimku „voblizi“. (op. prev.)

[2] Kurziv je prevodiočev. (op. prev.)

[3] Pitanje koje se nameće je da li je ukidanje privatnog vlasništva jedini preduslov za ukidanje kapitalizma. Iako je Drejperova analiza aktuelna i dan danas, neophodno ju je dopuniti razumevanjem teorije državnog kapitalizma razvijanoj u teorijskoj tradiciji međunarodnog socijalizma i misli Tonija Klifa i njegovih saboraca/^kinja. Korisna literatura za razumevanje problematike državnog kapitalizma u zemljama „realsocijalizma“ su svakako tekst Tonija Klifa Trotskyism After Trotsky, njegova knjiga State Capitalism in Russia, knjiga Krisa Harmana Class Struggle in Eastern Europe, a od novijih analiza korisna je i knjiga Russia: Class and Power 1917-2000, autora Majka Hejnsa (op. prev.).