Kuda dalje, nakon Sirize? Pogled sleva u Jugoistočnoj Evropi (feljton): Treće poglavlje[13 min. za čitanje]

Nakon više decenija na marginama, radikalna levica u Evropi vraća se na scenu. Prošle godine je, po prvi put nakon pada Berlinskog zida, na vlast stigla partija iz komunističke tradicije – Siriza u Grčkoj. Njeno kratko iskustvo na vlasti uzdrmalo je redove radikalne levice širom sveta. Ali ona je nastavila da raste. Podrška ukazana Berniju Sendersu prvi put je stavila socijalizam na političku mapu SAD. U Britaniji je dolazak antiimperijaliste, Džeremija Korbina, na kormilo Laburističke partije uzdrmao političku scenu te zemlje. U Španiji je koalicija Podemosa i Ujedinjene levice uzela više od petine glasova. Svuda se postavljaju slična pitanja: kako do vlasti i šta na vlasti? Zato smo odlučili da prevedemo i objavimo tekst našeg člana Vladimira Unkovskog-Korice, izvorno objavljen na sajtu Counterfire kao pamflet. Tekst se bavi specifičnim okolnostima u Istočnoj Evropi i lekcijama zapadne levice za levicu u našem regionu. Ovde će biti serijalizovan svakog četvrtka. Primerak celog pamfleta biće uskoro dostupan na našem sajtu u PDF formatu.

Linkovi ka ostalim poglavljima: P, U, 1, 2, 3 i Z.

Levica gleda ka Istoku: obnova levog reformizma istočno od Rajha?

Iako je podeljena, Evropska levica polako počinje da osmišljava strategiju za Istočnu Evropu. Ona uključuje stvaranje levih partija u Istočnoj Evropi koje bi mogle da učestvuju na sledećim evropskim izborima. Ta strategija neposredno proističe iz iskustva nemačke partije Die Linke, koja je nastala spajanjem partije s Istoka i ogranka koji se otcepio od socijaldemokrata na Zapadu. Ulaganjem znatne količine novca u ovaj poduhvat, putem Fondacije „Roza Luksemburg“ (Rosa Luxemburg Stiftung, RLS) koju finansiraju nemački poreski obveznici srazmerno zastupljenosti Die Linke-a u parlamentu, izgrađena je takva infrastruktura za levicu u Istočnoj Evropi kakva nije viđena još od pada Istočnog bloka. Po prvi put se, kroz različite NVO-ove, pojavljuju klasno utemeljeni politički projekti, koje u Rusiji, Poljskoj i Srbiji finansira RLS, tako, pak, pokrivajući veći deo bivše Jugoslavije i nekadašnjeg Sovjetskog bloka.

Ukoliko se usredsredimo na Jugoistočnu Evropu kao reprezentativan primer, možemo razaznati obrazac. Strategija je prilično jednostavna: najpre, osnovati nove grupe civilnog društva, koje najvećim delom čine nezaposleni ljudi iz intelektualnih krugova – tek svršeni studenti i studentkinje, još uvek bez posla, ili oni koji su već uključeni u neke NVO projekte kojima je potreban novac da bi mogli da nastave da se bave progresivnim političkim aktivnostima; zatim, organizovati glasila, publikacije i inicijative kroz koje će se artikulisati klasno utemeljen otpor merama „štednje“; finalno, spojiti ova dva kako bi se oformile političke grupacije koje onda mogu da se samostalno nadmeću na izborima i osvajaju poslaničke mandate.

Najspektakularniji uspeh postignut je baš na prostoru bivše Jugoslavije, u Sloveniji, gde je na Radničko-pankerskom univerzitetu, nakon intenzivnog treninga i znatnih ulaganja, oformljena jedna takva politička grupacija. Trenutak je bio naročito povoljan: u Mariboru se, na krilima „arapskog proleća“ i uspona Sirize, razvio pokret za zauzimanje trgova. [1] Nastanak Inicijative za demokratski socijalizam, njeno spajanje sa drugim levičarskim grupacijama u koaliciju Združena levica, te proboj na evropskim i nacionalnim izborima na temelju protivljenja merama „štednje“ pokazali su se kao uspešna skica za druge slične eksperimente. [2] Ipak, različite okolnosti u različitim zemljama značile su da je malo ko mogao da ponovi slovenački uspeh, imajući u vidu relativno pozitivno nasleđe partizanskog pokreta u Sloveniji, snagu radničke klase potkraj titoističke ere, kratak rat za nezavisnost, dosta zakasnelu ekonomsku krizu i živu intelektualnu i kulturnu levu scenu. [3] Štaviše, Združena levica trenutno pokušava da nađe rešenje za problem karijerizma i širenja svog uticaja i izvan izborne sfere.

U drugim balkanskim zemljama u međuvremenu je počela da se pomalja nova levica, ali bez istog uspeha. Igor Štiks je napravio koristan pregled glavnih pitanja i oblika političke aktivnosti oko kojih se angažuje nova, postjugoslovenska levica. To su: studentski protesti, građanske borbe za odbranu javnih dobara, radnički protesti protiv privatizacije (povremeno i za zadružno vlasništvo), poneka sindikalna pobuna protiv donošenja novog radnog zakonodavstva, nove onlajn medijske inicijative i pojedine (premda neuspešne) izborne intervencije. [4] Skromnost sprečava Štiksa da pomene jedan od najvećih političkih festivala koji se održavaju na Balkanu i u Evropi, a to je zagrebački Subverziv, u čijoj je koorganizaciji godinama igrao ključnu ulogu. Pa ipak, nova levica i dalje je slaba. Nepovoljniji početni uslovi, kao što su slabije razvijeno civilno društvo i sindikati, lošija slika o levici, te snažniji nacionalistički takmaci koji preuzimaju ulogu antisistemske opozicije, predstavljaju kako objektivne tako i subjektivne prepreke na putu stvaranja levih političkih platformi i postizanja uspeha na izborima.

Potrebno je, ipak, više pažnje posvetiti subjektivnim greškama, s obzirom na to da je primetan nedostatak drugarske kritike u diskusiji između različitih „novih levica“. Jedna epizoda na čijem primeru se mogu istaći neke od glavnih slabosti tiče se možda najznačajnijeg događaja za „novu levicu“ na Balkanu još od 1989. godine. Spektakularni ustanak radnika i radnica u Bosni i Hercegovini s početka 2014. godine potvrdio je kontinuiranu snagu industrijske radničke klase u regionu. Iako je propao, nije mu posvećena pažnja koju zaslužuje. Nažalost, Bosna i Hercegovina i dalje je pod upravom imperijalističkih sila, pod pritiskom svojih prvih suseda i pod vlašću šovinističkih oligarha, dok radnička klasa ostaje podeljena po nacionalnim linijama. Upadljivo je da nova levica ili ne želi ili nije sposobna da raspravlja o ovim pitanjima – i to ne samo u Bosni i Hercegovini. [5]

Ustanak u Bosni i Hercegovini istakao je još jednu slabost velikog dela „nove levice“. Mnogi pokreti usvajaju horizontalne oblike demokratije koji se često nazivaju „plenumima“, što je istovremeno izraz njihovog političkog napretka (u odnosu na prošlost), ali i njihova slabost. Plenumi su najveći uticaj ostvarili upravo u Bosni i Hercegovini. Oni predstavljaju izraz zdrave želje da se prevaziđe liberalna demokratija, koja – sve dok je kapitalizam dominantan društvenoekonomski sistem i sve dok bogati nastavljaju da dominiraju političkim životom – neizbežno ostaje ograničen oblik demokratije. Pa ipak, nedostatak reprezentativnog karaktera takvih plenuma, koji nikada nisu razvili sistem delegiranja koji bi uključio šire društvo i razvio se kao protivteža zvaničnom sistemu, sa sve apolitičnim insistiranjem na „tehničkoj“ upravi, značili su da se pokret, rečima Tonija Klifa, „uzneo poput rakete i sunovratio poput kamena“. Mreža NVO-ova koju finansira Zapad polako je počela da dominira plenumima, s ponovnom pojavom neformalnih hijerarhija koje su veliki deo energije pokreta, barem na neko vreme, usmerile u pravcu koji je sa stanovišta imperijalističkih i buržoaskih snaga bezazleniji. U tom smislu se slabosti već viđene na zapadnoj levici na dramatičan način preslikavaju na Istoku.

Uspostavljanje NVO mreža koje finansira RLS je, sveukupno gledano, imalo protivrečan efekat. Ovaj fenomen, i pored svih svojih slabosti, ima mnoge pozitivne aspekte: levica je generalno počela da izbija u prvi plan, a politika utemeljena u klasi postala je pristupačnija i vidljivija više nego ikad od kraha birokratskog državnog kapitalizma u Istočnoj Evropi 1989–1991. godine. NVO mreže su, u regionu razorenom nezaposlenošću i ekonomskim migracijama, obezbedile poslove mladima koji su želeli da ostanu u zemlji i politički se angažuju. Maksimalan budžet od 60.000 evra godišnje za organizacije sa svega nekoliko stalno zaposlenih, u regionu gde se prosečna mesečna primanja kreću u rasponu od 300 do 800 evra, obezbeđuje da u svakoj od balkanskih zemalja bude – posredno ili neposredno – zaposleno na desetine ljudi. Regionalni portal Bilten primer je jednog od NVO projekata koji su postigli neposredan uspeh. Ovaj portal objavljuje izveštaje i analize događaja u regionu na srpsko-hrvatskom i svakodnevno dobija na hiljade pregleda. Dopisnici i dopisnice Biltena plaćeni su oko 150 evra po tekstu (konačna svota je, nakon odbijanja poreza, nešto manja), a mladi čitaoci i čitateljke Biltena imaju mogućnost da steknu drugačiju, informisanu medijsku sliku.

Indirektni uspesi, kao što je osnivanje novog univerzitetskog sindikata u Hrvatskoj – što je, između ostalog, zasluga aktivista i aktivistkinja NVO-ova koje finansira RLS – svedoče o preporodu levice u regionu. RLS mreža obezbedila je novi izvor finansija za već postojeće događaje, poput Subverziv festivala, na kome hiljade ljudi imaju priliku da čuju istaknute javne ličnosti s levice. U okviru Subverziva inicirani su i tzv. balkanski forumi, koji su povezali aktiviste i aktivistkinje iz regiona (bilo da pripadaju RLS mreži ili ne). Ovaj kvalitativni pomak omogućen je upravo postojanjem RLS mreže. Slični politički projekti, kao što je Levi samit Srbije, koji okuplja nekoliko desetina levičarskih i radničkih kolektiva oko zajedničkih diskusija, saopštenja i povremenih protesta, ne bi bili mogući da RLS ne pokriva troškove puta, iznajmljivanja prostora i dovođenja govornika i govornica. Umesto malih, atomizovanih inicijativa sada su izgrađene mreže i infrastrukture. Pitanja poput mera „štednje“, istorijskog revizionizma i feminizma dobila su daleko više publiciteta u regionu zahvaljujući RLS-ovom pažljivom tajmingu izdavanja publikacija, organizovanja konferencija i događaja tako da se preklope sa datumima i pitanjima oko kojih bi se potencijalno mogla izgraditi kampanja. [6]

S druge strane, i tako ogroman poduhvat ima svoje probleme i ograničenja. Ni ova nova mreža NVO-ova nije lišena manjkavosti od kojih pate svi NVO projekti, što je dobro objasnio Čaj Unpakon na primeru iskustava koja su socijalisti i socijalistkinje imali radeći sa NVO-ovima na Tajlandu.[7] NVO-ovi su, u krajnjoj liniji, odgovorni svom spoljnom donatoru i za novac koji koriste i za aktivnosti kojima se bave.

Ovo najpre vodi tome da je primarni fokus NVO-ova na organizovanju javnih događaja (diskusija, tribina, konferencija) i drugih „opipljivih“ projekata, kao što su publikacije; nasuprot tome, organizovanje kampanja i njihovo održavanje nezahvalni su za precizno finansijsko planiranje. Drugi problem je stvaranje hijerarhija između onih koji su „fultajmeri“ u NVO-ovima i brojnih drugih ljudi koji se uključuju u projekte i šire kampanje. (Plaćeni) rad u NVO-ovima omogućuje aktivistima i aktivistkinjama da razviju raznovrsne veštine – od javnog obraćanja, preko pisanja, do organizacije – koje nedostaju mnogim aktivistima i aktivistkinjama koji nisu u NVO-ovima. Uz to, moć odlučivanja da li će se određenim osobama, odnosno grupama uputiti poziv na učešće u konferencijama i publikacijama predstavlja moć da se otvore ili zapreče prostori političkog delanja. Ovo ponekad može da poprimi apsurdne razmere, kao, recimo, kada se lični sukobi prelivaju na zvanične kanale komunikacije, ili su vidljivi između zvaničnih predstavnika NVO-ova i „autsajdera“.

Treći problem NVO-ova jeste što su njihovi zaposleni kako u pogledu funkcija koje obavljaju tako i u pogledu vlastitih životnih uslova odvojeni od većine populacije, što zamagljuje njihovu sposobnost da u potpunosti „shvate“ većinsku populaciju – i obratno. Četvrto, NVO projekti podrazumevaju unapred utvrđene datume i rokove koji moraju biti ispoštovani, nezavisno od političkih zahteva svakodnevice. Finansije se ulažu u fiksne programe, tako da neko mora unapred da isplanira naredne mesece, pa i godine, što ne dopušta fleksibilnu preraspodelu vremena i resursa u slučaju da se politička mapa zemlje značajno izmeni.

Peto, iako se NVO-ovi finansiraju iz inostranstva, oni podležu domaćem zakonodavstvu, što ih, posebno u autoritarn(ij)im režimima, stavlja u nezgodnu poziciju: mala je verovatnoća da će biti spremni da finansiraju otvoreno političke, radikalne aktivnosti. Ovo može (pre)oblikovati njihov pristup klasno utemeljenoj politici zasnovanoj na protivljenju merama „štednje“ tako da se ona kanališe kroz umerenije, institucionalne ili akademske kanale, a ne kroz radikalne kanale koji imaju uporište u klasi. Primera radi, dok se kritike na račun zakonodavstva mogu objavljivati, pozivi na protivzakonite štrajkove ili na masovne direktne akcije nisu potekli iz publikacija ili od grupa povezanih sa RLS-om u Jugoistočnoj Evropi.

Štaviše, sama NVO forma podrazumeva „neopozive“ i nedemokratske hijerarhije koje se razlikuju od hijerarhija u klasičnim reformističkim i sindikalnim organizacijama – ove druge podložnije su promenama u ravnoteži snaga i promenama svesti unutar klase. Budući da je NVO model uvezen „spolja“, demokratsko donošenje odluka dvostruko je onemogućeno. Odluke u krajnjoj liniji zavise od nemačkog izbornog sistema kao arbitra, a nemačka stvarnost daleko je od svakodnevnog života u većini Istočne Evrope. Na primer, odgovor na pitanje da li postoji potreba za levom partijom (i za kakvom levom partijom) na prvim sledećim evropskim izborima, ili na onim za tri godine, ne određuje se na osnovu konkretnih potreba pokreta u nekoj balkanskoj ili istočnoevropskoj zemlji, bilo sada bilo za tri godine, već je prepušten nedemokratskom odlučivanju koje se odvija negde drugde. Posmatrano na širem planu, slični problemi verovatno će se ispoljiti i u vezi sa krupnijim političkim pitanjima, često baš onim koja duboko dele partiju Die Linke, kao što je pitanje budućnosti EU.

Kako će se ovo odraziti na strateške debate koje se vode na balkanskoj levici, videćemo tek kroz neko vreme. Situacija se zasad odvija povoljno, s obzirom na to da su lokalni akteri i akterke uspeli da artikulišu vlastite argumente; no, nije sasvim jasno da li je to zbog vođstva RLS-a u Beogradu ili zbog politike utvrđene u Berlinu. Neki oblici kontrole su na svakodnevnom planu svakako vidljivi. Tako su se uporni pokušaji beogradske kancelarije RLS-a da na račun postojećih grupa proizvede nove kadrove završili unapređenjem vodećih članova i članica Centra za društvenu analizu (CDA), grupe bazirane na Beogradskom univerzitetu koja je otvoreno flertovala sa nacionalističkim kulturnim i političkim ideologijama. Srećom, većina prominentnih članova i članica CDA već je bila skinuta sa platnog spiska RLS-a kada je grupa doživela debakl na narednom studentskom protestu, upuštajući se u saradnju sa krajnjom desnicom. Ovo je, ipak, pokazalo neke od mogućih opasnosti. Nadajmo se da su i RLS i aktivisti i aktivistkinje koji sarađuju sa RLS-ovim organizacijama izvukli pouku iz ove epizode. Pa ipak, za revolucionarne socijaliste i socijalistkinje, kao i za sve posvećene aktiviste i aktivistkinje koji žele da se za promenu bore rame uz rame sa NVO-ovima još odavno je postalo apsolutno nužno da javno izvlače pouke iz ovakvih problema.