Kuda dalje, nakon Sirize? Pogled sleva u Jugoistočnoj Evropi (feljton): Drugo poglavlje[14 min. za čitanje]

Nakon više decenija na marginama, radikalna levica u Evropi vraća se na scenu. Prošle godine je, po prvi put nakon pada Berlinskog zida, na vlast stigla partija iz komunističke tradicije – Siriza u Grčkoj. Njeno kratko iskustvo na vlasti uzdrmalo je redove radikalne levice širom sveta. Ali ona je nastavila da raste. Podrška ukazana Berniju Sendersu prvi put je stavila socijalizam na političku mapu SAD. U Britaniji je dolazak antiimperijaliste, Džeremija Korbina, na kormilo Laburističke partije uzdrmao političku scenu te zemlje. U Španiji je koalicija Podemosa i Ujedinjene levice uzela više od petine glasova. Svuda se postavljaju slična pitanja: kako do vlasti i šta na vlasti? Zato smo odlučili da prevedemo i objavimo tekst našeg člana Vladimira Unkovskog-Korice, izvorno objavljen na sajtu Counterfire kao pamflet. Tekst se bavi specifičnim okolnostima u Istočnoj Evropi i lekcijama zapadne levice za levicu u našem regionu. Ovde će biti serijalizovan svakog četvrtka. Primerak celog pamfleta biće uskoro dostupan na našem sajtu u PDF formatu.

Linkovi ka ostalim poglavljima: P, U, 1, 2, 3 i Z.

Američka igra na sve ili ništa i rast otpora

Spori povratak zapadne levice predstavlja složen proces. Povezan je kako sa njenim odgovorom na slabljenje i pad Istočnog bloka, tako i sa odgovorima naroda na neoliberalnu transformaciju svetskog kapitalizma počev od poznih 1970-ih. Nakon 40 godina neoliberalne ofanzive – sa levicom i radničkim pokretom gotovo univerzalno u defanzivi, sada svedočimo sporoj ali nesumnjivoj obnovi polarizacije svetske politike. Oživljavanje različitih oblika levičarske aktivnosti izraženo je još od sredine ili kraja 1990-ih. Zapatistički ustanak 1994. i štrajkovi u javnom sektoru koji su srušili francusku vladu 1995. godine ispostavili su se kao vesnici budućih događaja. Svetska kapitalistička kriza, najizraženija u finansijskim šokovima 1998. godine, pogotovo u Rusiji i „azijskim tigrovima“, naizgled je brzo rešena; no, ona je ujedno pokazala i duboke nedoslednosti u tvrdnji da kapitalizam sada stremi još dalje i više. Sve brojnija manjina, naročito među mladima, počela je da preispituje pretpostavku o „kraju istorije“. Ovo je bilo najočitije u usponu transnacionalnih antikapitalističkih i antiratnih pokreta, koji su svoj vrhunac dosegli u ranim dvehiljaditim, kada su SAD iznele predlog da svoj ekonomski pad kompenzuju daljom radikalnom finansijskom deregulacijom i oštrom vojnom ofanzivom.[1] Sjedinjene Američke Države su tada posegle za onim što je bivši savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika SAD, Zbignjev Bžežinski, nazvao „globalnim Balkanom“ – teritorijom koja se proteže od Balkana, preko Bliskog istoka, do Centralne Azije. [2]

Strategija je praktično predstavljala radikalni nastavak američke politike „zadržavanja“, primenjene na Rusiju i Kinu sredinom 1990-ih, koja je bila vidljiva već u ratovima u Jugoslaviji 1990-ih godina. No, tek je 11. septembar obezbedio potreban ideološki izgovor za vidljivu promenu kursa pod Džordžom V. Bušom. „Rat protiv terorizma“, predvođen od strane SAD, bio je uperen protiv Avganistana i Iraka sa, kako će se ispostaviti, katastrofalnim posledicama po region koji se prostire od Severne Afrike do Indijskog potkontinenta. Pokazalo se da je ovo prekomerno širenje američkog imperijalizma otvorilo prostor za levicu i narodne snage širom sveta.[3]

Dok je svetski hegemon bio usredsređen na Centralnu Aziju i Bliski istok, otpor je izbijao drugde. U Latinskoj Americi posvedočili smo usponu levičarskih pokreta i antineoliberalnih vlada. U Zapadnoj Evropi takođe smo videli uspon novih partija radikalne levice, uglavnom levoreformističkih po svom karakteru, ali često delimično oblikovanih revolucionarnim strujama. Obe forme često su se javljale kako bi ispunile prostor koji su prethodno postojeće levičarske političke formacije napustile. Komunističke partije pretrpele su ekstremne neuspehe nakon kraha SSSR-a, a socijaldemokratija približila se centru, prigrlivši tržište i imperijalističke ratove. Sada su se nove formacije razvile iz društvenih pokreta koji su, od Latinske Amerike do Zapadne Evrope, iako fragmentisani, tokom nekoliko decenija počeli da pružaju otpor potržišnjavanju i imperijalizmu. [4] To je u muslimanskom svetu dovelo do velikih antivladinih pobuna koje su otpočele u Tunisu i koje nastavljaju da potresaju region, iako sada u kontrarevolucionarnoj fazi koja se preklopila sa zapadnom intervencijom u Libiji; došlo je i do vojnog puča u Egiptu podržanog od strane Zapada, kao i do kanalisanja narodnog ustanka u Siriji u prozapadne i reakcionarne islamističke pokrete. [5]

Ovakav razvoj situacije ponovo je da dnevni red stavio pitanje strategije malih snaga revolucionarne levice, budući da su, po prvi put posle mnogo decenija, počele da ostvaruju vidljiv uticaj na politički teren kako svojih zemalja, tako i razvijenog sveta. Kako je do takvog razvoja situacije došlo posledično – nakon globalizacije kapitala, transformacije rada i seljenja proizvodnje na Istok – često u prvi plan nisu izbijali klasični oblici radničke borbe, poput masovnih štrajkova. Posredi su uglavnom bili protestni pokreti koji su nastojali da uđu i u izbornu politiku. [6] Pokreti su često bili anarhistički, decentralizovani ili fokusirani na jedno pitanje (single-issue), a njihova politika izrazito pragmatična i često oblikovana od strane hijerarhijskih struktura koje je nametala tipična neoliberalna aktivistička forma: nevladina organizacija (NVO). [7]

Tako se, recimo, uticaj NVO-ova na socijalnim forumima ogledao u insistiranju na antipartijskoj politici, konsenzualnom donošenju odluka, single-issue pristupima itd. NVO-ovi su iznikli u Trećem svetu kako bi popunili prazan prostor koji je zaostao za državom, ali su se pojavili i u imperijalističkim zemljama, odražavajući činjenicu da je nakon finansijskog zaokreta poznog kapitalizma nova količina novca postala dostupna. Posledica koju su NVO-ovi prouzrokovali bilo je uvođenje nedemokratskih hijerarhija u donošenje odluka i u društvene pokrete, budući da su se aktivisti i aktivistkinje našli pod pritiskom da budu odgovorni pre svega donatorima, a tek onda samim pokretima. [8] Često su, međutim, jaki pritisci na pokrete vodili ka njihovoj politizaciji, iako su takvi preokreti često bili nekritički i pragmatični. Ovo je zauzvrat ojačalo levoreformističke i oportunističke formacije, koje su imale mogućnost da artikulišu zahteve društvenih borbi, a onda su te borbe koristile kao monetu na izborima da bi ostvarile poslaničke povlastice.

Najupadljiviji, najtragičniji i najuticajniji primer u ovom prvom talasu bio je slučaj italijanskog Rifondazione-a. Rifondazione je uspešno intervenisao u pokretu protiv policijske brutalnosti, 2001. godine u Đenovi. Na kraju se, međutim, priključio socijal-liberalnoj vladi 2006. godine, urušio iznutra zbog pristajanja na socijal-liberalne i imperijalističke mere koje je vlada donosila, a za sobom ostavio pustoš na italijanskoj levici. Njegovo insistiranje na potrebi da se izgradi „neideološka“ levica za posledicu je imalo izbegavanje da se pokrenu ključne strateške debate, poput pitanja ulaska u vladu, budući da je zadatak bio da se porazi Silvio Berluskoni. Štaviše, posvećenost Bertinotija i Ingraoa „nenasilju“ omogućila je suptilno skretanje udesno po pitanju Palestine i Avganistana, s obzirom na to da je fokus Italije bio na očuvanju mira. [9] Nesposobnost ovog prvog političkog pokušaja pokreta da odu dalje od elektoralizma i parlamentarizma rezultirala je sve većim okretanjem ka tzv. „muvmentizmu“ (movementism) jednih, odnosno, povlačenjem u sektaški revolucionarni propagandizam drugih. [10]

Od izbijanja kapitalističke krize 2008. godine, videli smo kako se neke od ovih dilema iznova javljaju, ali u daleko dramatičnijem obliku. Na Bliskom istoku posvedočili smo spektakularnom otporu imperijalizmu, te revolucionarnom talasu koji je nepopravljivo uzdrmao međudržavni sistem u regionu. Sada kada snage imperijalističke intervencije i kontrarevolucije zbijaju redove kako bi odbile pobunjene mase, vidimo ogromne narodne pokrete, kakve nismo videli još od kraja Drugog svetskog rata, koji prete da pogoršaju razjedinjenost unutar Evropske unije – već „načete“ kapitalističkom krizom i sistemom jedinstvene valute bez fiskalne unije. Zaista se čini da je Evropska unija slaba karika u imperijalističkom lancu. Kriza evrozone posebno je izrazila mane sistema uspostavljenog nakon Breton Vudsa. Oskudnost instrumenata fiskalne politike u Evropskoj uniji, usvajanje jedinstvene i nefleksibilne valute uprkos ekonomskim disparitetima između država-članica, prepuštanje odlučivanja nedemokratskim institucijama, kao i uvođenje mera „štednje“ za posledicu imaju to da se EU nalazi na ivici sloma.

„Muvmentistički“ i izborni izazovi Evropskoj uniji bili su naročito izraženi na Mediteranu. U Italiji je antipolitička grupacija svojim jakim izbornim rezultatom poremetila dotadašnju političku ravnotežu. U Španiji je rast masovnog pokreta koji se razvio po ugledu na model zauzimanja trgova, razvijen tokom Egipatske revolucije, iznedrio masovnu plebejsku političku partiju sa osveženim i inovativnim konceptom unutrašnje demokratije – iako u realnosti njena internet demokratija više liči na kontrolni mehanizam male partijske elite. Međutim, elektoralizam Indignadosa zabrinjava kao trend. U Grčkoj su pobune mladih, radničke borbe i zauzimanja trgova dali vetar u leđa usponu Sirize – koji je, zauzvrat, dao snagu pokretima. Siriza je, kao radikalno leva koalicija, podržavala pokrete, ali ih je istovremeno i koristila kao polugu za dobijanje izbora, budući da su mere „štednje“ nametnute Grčkoj predstavljale najkatastrofalniji slučaj uništavanja jedne zemlje u mirnodopskom periodu. Nalik Radničkoj partiji (Partido dos Trabalhadores, PT) u Brazilu, Siriza je pacifikovala pokrete obećavajući promenu nakon izbora, a onda se brzo prilagodila silama svetskog tržišta – u konkretnom slučaju, omraženoj „Trojci“. Ipak, dok su se Rifondazione i PT suočile s kapitalizmom dok je bio u fazi rasta, Siriza je napravila kompromis tokom faze opadanja. Zbog toga joj se, po svemu sudeći, loše piše, a isto možda još i više važi za veći deo Evropske levice. Tako je strateško povlačenje PT-a ojačalo socijal-liberalna i umerena krila levičarskih partija širom Latinske Amerike. Za razliku od levice u Latinskoj Americi, za zapadnoevropsku levicu je malo verovatno da će naći stožer radikalizacije kakva je nakon puča bila Čavezova Venecuela, koja je uspela da sprovede opsežne reforme samo zahvaljujući privremenom rastu cena nafte na svetskom tržištu. [11] Ipak, zapadnoevropska levica suočava se sa kontinuiranom krizom EU, naročito po pitanju mera „štednje“ (koje su u vezi sa politikom jedinstvene valute) i migracija, što nastavlja da nudi mogućnosti i prilike za levicu.

Kao što smo ranije naveli, evidentan uspeh za Evropsku levicu – koji se, okvirno, desio istovremeno s padom Rifondazione-a – bilo je stvaranje partije Die Linke u Nemačkoj, koja je nakon izbora 2005. godine (do formalnog spajanja zapadnonemačkog i istočnonemačkog dela partije došlo je tek 2007. godine) završila na četvrtom mestu. Uspostavljanje Die Linke-a kao stabilne snage u nemačkoj politici, njegovo širenje na zapad i pomeranje politike na nacionalnom nivou ulevo doprineli su utisku da nijedan „naredni marš pokreta neće biti zaustavljen“, kada je reč o levici u Evropi. To se pokazalo ključnim za formiranje Leve partije Žan-Lika Melanšona i Levog fronta (sa Komunističkom partijom) u Francuskoj. Pa ipak, iskustvo primene neoliberalnih mera od strane koalicionih vlada u kojima je, na nivou pojedinačnih saveznih država, učestvovao i Die Linke, pokvarilo je celokupnu sliku o partiji. Štaviše, partija je ostala duboko podeljena između desnice i levice, u velikoj meri nalik Levom frontu u Francuskoj.

Deo partije sačinjen od nekadašnjih komunista dokazao se kao bastion desnice, težeći dogovorima sa socijal-liberalima i time nastavljajući strategije narodnog fronta iz prošlosti. Nesposobnost Die Linke-a da zauzme dosledan stav po pitanju krize evrozone i uspona krajnje desnice, koja se mogla videti dok su se vodili razgovori o otpisivanju grčkog duga, kao i na osnovu stava prema antiimigrantski nastrojenoj Pegidi, a uz to i manjkav pristup palestinskom pitanju ilustruju poteškoće koje partiji zadaje relativno stabilan centar, dosta sličan onom oko kog je bio okupljen Rifondazione. [12] Iako je Die Linke uspeo da izbegne zamku pridruživanja socijal-liberalnoj vladi, izostanak saveznika, kao i jasnog odgovora na goruća politička pitanja za posledicu je imao to da Die Linke izgleda kao manje relevantan faktor u eskalirajućoj „izbegličkoj krizi“ „tvrđave Evrope“ u odnosu na krajnju desnicu. Jedan od osnivača partije, Oskar Lafonten, okupio je saveznike u Evropskoj levici kako bi zajedno osmislili plan B za Evropu – no, taj plan nije predviđao učešće društvenih pokreta, zbog čega je ostao striktno partijski vođena stvar. Ovo krilo Evropske levice, zajedno sa Melanšonovom partijom, kao i ograncima grčke, italijanske i češke levice koji se protive evru, predstavlja dalekovidije elemente levog reformizma koji žele da tokom dužeg vremenskog perioda preurede Evropu i levicu na osnovi koja je više levoreformistička.

Iako su elementi Evropske levice, usled usvajanja elektoralističke i parlamentarističke logike, uvek izloženi riziku od desnog zaokreta, nalik onom u Rifondazione-u i Sirizi, oni žele da sačekaju privremeni preporod evropskog kapitala i da koordinišu daleko usklađeniji politički odgovor u narednoj rundi krize evrozone, koja će neminovno nastupiti – po svoj prilici, dovodeći u sukob oslabljenu Nemačku i očajniju, ali i radikalniju periferiju. Nemačka zaista nikako ne može da održi trenutnu stopu izvoza, sa Kinom koja se zatvara u sebe i SAD i dalje neuverenim u vlastiti oporavak, te sa većim delom Evrope koji je i dalje pogođen recesijom izazvanom merama „štednje“. Skandal sa Folksvagenom pokazuje da je nemački kapital podložan ne samo korupciji, već i ozbiljnim pritiscima u tržišnoj utakmici, te će izgledan ekonomski pad verovatno oslabiti Nemačku, otvarajući je za pritiske od strane SAD da usvoji saradljiviji stav spram reformisanja EU u predstojećim godinama. [13] Sjedinjenim Američkim Državama nije se svidelo nemačko odbijanje poslušnosti tokom grčke krize, i verovatno će učiniti sve što mogu da Nemačku prvom prilikom poguraju u proameričkom pravcu, ujedno se služeći ukrajinskom krizom kako bi oslabile Evropu, budući da sankcije Rusije ne jenjavaju. SAD se nadaju da će prisiliti Nemačku da prihvati ne samo prednosti svoje hegemone pozicije u Evropi, već i prateća zaduženja – onako kako ih SAD vide, što bi značilo nametanje neke vrste Maršalovog plana u Evropi, baš kao što su SAD uradile u periodu nakon Drugog svetskog rata. Ostaje nam da vidimo hoće li u Beloj kući i dalje biti demokrat(kinj)a i da li će svetski kapitalizam biti dovoljno dobrog zdravlja da prevaziđe narednu rundu krize evrozone.

No, jasno je da se delovi Evropske levice nadaju da će moći da iskoriste taj trenutak kao pogodniji za preuređivanje Evrope na federalističkijoj i demokratskijoj osnovi. Verovatno će biti spremniji na radikalne poteze, uključujući pružanje podrške privremenim izlazima iz evrozone, pa čak i iz Evropske unije – no, ono što ostaje problem jeste da će mnogi to činiti u daleko većoj meri na nacionalnoj nego na klasnoj osnovi. Ovaj klasični problem levog reformizma iskazuje se u Lafontenovom pozivu da se uvedu kvote za izbeglice, dok Levi front u Francuskoj uporno ne uspeva da pruži odlučan izazov krajnje desnom Nacionalnom frontu. Ovakva politika ukazuje na to da Evropska levica ostaje podeljena i da ne uspeva da shvati implikacije poraza Sirize, koja je takođe sklopila savez s desnicom u pokušaju da pregovara s pozicije nacionalne moći – i to bezuspešno. Sirizin poraz velikim delom je počivao na njenom upinjanju za buržoaskim legitimitetom, što je samo ojačano kada se udružila sa nacional-konzervativnim delom buržoazije. Svejedno, Evropska levica nastavlja da postoji i da oblikuje teren radikalne levice širom kontinenta.