Rast globalnog pokreta za pravdu u poslednjih nekoliko godina je doveo do povećanog interesovanja za radikalne kritike kapitalizma kakve je izneo Karl Marks. Ovaj koncizan i konkretan vodič nudi kratak, pristupačan uvod u razvoj Marksovih ideja, od njegove analize toga šta pokreće korporativnu globalizaciju, do diskusije da li je i kako moguće postići ljudsko oslobođenje. Original je pisao Majk Gonzalez za Bookmarks, 2006. godine, pod naslovom „A Rebel’s Guide to Marx“. Pročitajte ovde sedmo poglavlje novog feljtona Marks21. Izlaziće, sada već tradicionalno, svakog četvrtka.
Linkovi ka ostalim poglavljima: 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9 i 10.
7. „Definisanje čudovišta“
Koje su to osnovne ideje vodile i oblikovale ovaj izvanredan rad? „Moderno buržoasko društvo, koje je proizašlo iz propasti feudalnog društva, nije ukinulo klasne suprotnosti. Ono je stavilo samo nove klase, nove uslove ugnjetavanja, nove oblike borbe mesto starih“ (Komunistički manifest, str. 31).
Prvo, kapitalizam je stupanj u istoriji koja se razvija i menja (a ne „kraj istorije“, kao što to savremeni buržoaski ekonomisti tvrde). On je nastao u posebnim istorijskim uslovima, i kao i sva ostala klasna društva, rastrgnut je unutrašnjim protivrečnostima. Drugo, neumoljivi impuls za ostvarivanjem profita doveo je kako do tehnološkog napretka, tako i do traganja za sredstvima kojima bi se radnik/ca učinio/la što produktivnijim/om – otuda „neprekidno revolucionisanje proizvodnje“, o kom je Marks tako nadahnuto pisao u Manifestu. Treće, izvor profita je sâm rad, tačnije, eksploatacija rada. Savremeni svet ima običaj da eksploataciju posmatra kao moralno pitanje – kao zloupotrebu moći. Marks je termin koristio na konkretniji i više tehnički način – radi opisivanja odnosa između kapitala i rada, u kom kapital teži da iz radnika/ce iscedi sve veće i veće količine vrednosti, iznad cene koju treba platiti da se radnik/ca održi u životu – drugim rečima, višak vrednosti.
Stoga je za Marksa kapitalizam klasno društvo, u kome mala klasa poseduje sredstva proizvodnje (buržoazija, kako ih on je zvao, mada ih mi možemo zvati kapitalističkom klasom), a ostatak (većina) poseduje samo svoju sposobnost da radi (ovo je proletarijat, ili radnička klasa).
Unutar svake klase postoje ogromne razlike – što se tiče pola, rase, izgleda i ukusa. Postoje dobrodušni šefovi i diktatori, rasisti i liberali, nacionalisti i kosmopolite; među radnicima ima onih obrazovanih i onih koji to nisu, stručnih i nestručnih, belih i crnih, muškaraca i žena. Ipak, svako pripada nekoj od klasa na osnovu svog odnosa prema društvenim resursima i organizacije tih odnosa. Cela buržoazija dela kao jedno u odbrani svog vlasništva nad bogatstvom društva; štaviše, upotrebljava svoju moć i autoritet da organizuje društvenu proizvodnju u svoju korist.
„Akumulirajte! Akumulirajte! U tome su sav Mojsije i proroci!“ (Karl Marks, Kapital, Prosveta – Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1979, str. 524).
Tim jednostavnim izrazom Marks je izrazio ono što pokreće kapitalizam. Vlasnici sredstava proizvodnje pripadaju istoj klasi, ali su takođe konkurenti u borbi za prednost na tržištu radi uvećanja svog profita. Profit je pokretačka snaga sistema. Kapitalista nije samo onaj koji poseduje sredstva proizvodnje; on je neko ko koristi ta sredstva da stekne još novca i bude korak ispred svojih konkurenata. Kapitalizam je način organizacije ekonomskog sistema kako bi se to omogućilo.
Taj sistem organizacije (Marks ga je zvao način proizvodnje) je, naravno, složen. On ne zahteva samo određen način pripremanja proizvodnje, već i čitavu lepezu drugih oblika i struktura da bi funkcionisao – od načina na koji ljudi dolaze na posao i odlaze s njega, obučavanja kojim će se naučiti kako da rukuju novim mašinama, pa sve do niza kulturnih oruđa koja će ubediti one koji moraju da proizvode kako je ovo najbolji od svih mogućih svetova, uprkos njihovoj nemaštini. Marks je analizirao i raspravljao o svim ovim aspektima.
Međutim, u srcu svega je proizvodnja. Kako kapitalisti dolaze do svog profita? Uložili su svoj novac, kupili mašineriju, zaposlili ljude i odlučili šta se i kako proizvodi. Ipak, pravo stvaranje predmetâ vrše radnici/e kojima se isplaćuju nadnice za rad na mašinama. U Marksovo doba, broj ljudi koji se bavio baš tim poslom je rastao iz dana u dan. Svakako je mogao zamisliti ogromne fabrike dvadesetog veka, u kojima su hiljade proizvodile robu duž ogromnih fabričkih traka.
Tada je, kao i sada, proizvodnja bila vrlo razrađen proces u kome se učestvovali razni ljudi. Fabrike pamuka iz devetnaestog veka koristile su se pamukom koji su sakupljali/e robovi/pkinje u Indiji i Egiptu; veliki broj ljudi bio je umešan u dopremanje ovog pamuka u, npr., Lankašir. Drugi (kojih je onda bilo manje) su hranili radnike/ce u fabrikama, obučavali ih i brinuli se o njima. Od tada pa naovamo stvorili smo čete ljudi koji će se suočavati sa gubicima u sve brutalnijem i nečovečnijem sistemu. Ono što je ujedinjavalo i što ujedinjuje sve ove ljude sa raznih mesta u lancu proizvodnje – od telefonskih operatera/ki, preko socijalnih radnika/ca, do vozača/ica autobusa – jeste njihov odnos sa tim sistemom. Oni za nadnicu prodaju svoju radnu snagu onima koji poseduju sredstva proizvodnje.
Ključ kapitalističke proizvodnje, ipak, bila je činjenica da radnici/e proizvode mnogo više nego što dobijaju zauzvrat u obliku nadnica; razlika između vrednosti onoga što proizvode i novca koji dobijaju kao platu – višak vrednosti – odlazi u džepove kapitalista.
Gazde su oduvek, naravno, tvrdile da je u redu što uzimaju taj novac, zato što im je potreban radi ponovnih investicija, a i kako bi nadoknadili „rizik“ koji prihvataju kada ga ulažu – međutim, kada investicija propadne i radnici/e izgube radna mesta, menadžeri i direktori dobijaju izdašne nadoknade i, za razliku od svojih radnika/ca, zaštićeni su od posledica „rizikovanja“.
Zapravo, kada plate održavanje mašina i isplate dugove banci, deo onoga što ostane od profita troši se na održavanje načina života jednog kapitaliste. Međutim, drugi deo se ulaže u novu i bolju mašineriju koja će omogućiti radnicima/ama da proizvode još viška vrednosti, što će ulagaču dati prednost nad konkurentima. Po svoj prilici, svaki kapitalista čini istu stvar – šta je ono što jednom daje prednost nad drugima? Odgovor je sasvim jednostavan: kapitalista koji uspeva da izvuče više proizvodnje iz svojih radnika/ca prelazi u vođstvo.
Pošto na svakog/u radnika/cu ide sve više i više mašinerije, udeo samog izvora profita – a to je živi rad radnika/ca – smanjuje se u okviru celokupnog procesa proizvodnje. Zbog ovoga profitna stopa teži da se umanji čak i ako se obim profita povećava. Ovo predstavlja ozbiljnu pretnju kapitalizmu na duži period.
Pokretač kapitalističke proizvodnje je neumoljiva, očajnička potreba za nagomilavanjem profita na štetu drugih kapitalista. Akumulacija i nadmetanje su ključne reči. Ako radnik/ca u jednoj fabrici proizvede više nego radnik/ca u susednom postrojenju, a za istu nadnicu, onda je profit prve fabrike porastao. U praksi je ovo značilo sve veće iskorišćavanje prirodnih bogatstava – trošeći ih, ona nestaju – u toj tržišnoj utakmici. Šume se seku, nafta i gas se isisavaju iz zemlje, fosilna goriva se spaljuju, poljoprivreda se intenzivira i u tom procesu zemljište se neprekidno osiromašuje. Ipak, fabrike današnjice – nekad su se nalazile samo u Evropi i Severnoj Americi, danas ih ima u Kini, Koreji ili Meksiku – iskorišćavaju bogatstva budućnosti.
Zašto oni to ne vide – zašto Džordž Buš odbija da prizna ono što je očigledno milionima ljudi? U neprestanom nadmetanju, kapitalista neće stati i razmisliti unapred – barem ne dalje od sutrašnjeg dana – zato što svi ostali razmišljaju na isti način. To je jedna od ironija impulsa koji je Marks uočio u kapitalizmu – na duge staze, kapitalizam je globalno štetan. Međutim, Haliburton i Dženeral Motors ne misle o sledećoj godini; računi moraju da prikažu profit danas. U tome su sav Mojsije i proroci!
Postoji još jedno ključno pitanje – za koga se proizvoda ova dobra? U društvu u kome proizvodnja odgovara ljudskim potrebama, odluka o tome šta se proizvodi određena je tim potrebama – fabrike proizvode hranu za gladne, bolnice zbrinjavaju bolesne. Ipak, potpuno je očigledno da neki drugi faktor preovladava u kapitalizmu – tako nedostatak zdravstvenih ustanova prati ogroman višak u naoružanju, milioni umiru od gladi jer im nedostaje osnovna hrana, dok se nezamisliva količina nepotrebne i neželjene hrane proizvodi i isto tako baca. Ovo se događa jer se roba kupuje i prodaje na tržištu; nema neposredne veze između proizvođača i potrošača, a odluke o tome šta se proizvodi prave se isključivo u odnosu na profit.
Još jedna posledica tržišne proizvodnje jeste da nema opšteg pokušaja da se ona unutar kapitalizma uskladi sa ljudskim potrebama. Kao što je Marks rekao, despotizam u fabrici je suočen sa svojom suprotnošću, anarhijom u čitavoj ekonomiji. Planiranje se odvija u pojedinačnim firmama, ali sistem u celosti ne podleže nikakvom planu. Ovo proizvodi nestabilnost, krize, uspone i padove svojstvene samoj prirodi kapitalizma kao ekonomskog sistema – i to ne kao slučajne osobine, kako tvrde zagovornici kapitalizma. Kapitalizam je u svojoj srži sistem zasnovan na borbi, sukobu i protivrečnosti.
Na kraju smo suočeni sa paradoksom. S jedne strane, kapitalizam neprestano razvija načine kojima se proizvodnja čini „delotvornijom“, stalno se krećući u potrazi za jeftinim radom, razvijajući tehnologiju koja će raditi umesto mnogih, trudeći se da spusti cenu sirovina. Ipak, s druge strane, mnogi radnici i radnice danas provode više vremena na radnom mestu nego ikada i izgleda da će uskoro biti prisiljeni da dodaju nekoliko godina na starosnu granicu za odlazak u penziju, dok veliki kapital izjeda penzije koje je nekad davno na jedvite jade obećao. Iako je kapitalizam stvorio potencijal kojim se mogu obezbediti hrana, krov nad glavom i zdravstveno osiguranje svetskom stanovništvu, priroda sistema znači da će milijarde ostati bez ovih osnovnih potrepština. Ono što bi trebalo da predstavlja oslobođenje ljudskih bića, u kapitalizmu ima upravo suprotan efekat.