Marksizam i radnički sindikati[7 min. za čitanje]

Radnički sindikati su osnovni odbrambeni mehanizmi radničke klase. Nastali su kako bi se radnici i radnice u proizvodnji odbranili od napada poslodavaca na nadnice i uslove rada. Sindikati najbolje rade kada organizuju najšire moguće slojeve radničke klase, bez obzira na političke, religijske, etničke ili kakve druge razlike. Slogani starih sindikata su, u tom smislu, velike istine radničkog pokreta: zajedno smo jači; solidarnost je naša snaga.

Iz ovih razloga, prvi i osnovni zadatak svih socijalista i socijalistkinja jeste da stvaraju i ojačavaju sindikalne organizacije na svojim radnim mestima, kad god je to moguće. Međutim, ovo je samo vrh ledenog brega.

Upravo zbog toga što se sindikati organizuju oko najosnovnijih ekonomskih razloga i zbog toga što ciljaju na to da organizuju sve radnike – od politički najosvešćenijih do najreakcionarnijih – postavlja se pitanje odnosa između politički najsvesnijeg radništva i ostalih članova i članica sindikatâ.

Ako se sada vratimo Trockijevoj metafori o petorici radnika sa različitim svetonazorima (to jest nejednake svesti), u ovom slučaju možemo zaključiti da su sva petorica članovi istog sindikata. Pored toga, budući da radnički sindikati postoje u okvirima kapitalizma, kako bi uticali na uslove pod kojima se rad eksploatiše – a ne kako bi ukinuli kapitalizam i eksploataciju – oni nužno postoje u stanju kompromisa sa sistemom. Čak i najborbeniji i najuspešniji štrajkovi završavaju se značajnim poboljšanjem položaja radnika i radnica, ali u postojećem, kapitalističkom sistemu. A mnogi štrajkovi okončaju se nakon ostvarenja kompromisa koji su daleko nepovoljniji za radništvo.

Može se, stoga, zaključiti da su sindikati pod dvostrukim pritiskom. S jedne strane, uvek postoji težnja ka organizovanju i akciji koja je izazivana pokušajima poslodavaca da pogoršaju uslove, produže radno vreme, povećaju opterećenje i spuste plate. Nasuprot tome, neophodna organizacija sindikata koja podrazumeva najšire moguće članstvo u okviru klase, dovodi do pojave konzervativizma, i pošto je nemoguće izbeći kompromise u sindikalnim borbama, konzervativno članstvo biće spremnije da ranije prihvata kompromis, tako se zadovoljavajući ispunjavanjem manjih zahteva.

Štaviše, što duže sindikati postoje i što su stabilniji, veća je verovatnoća da će se u okviru sindikata pojaviti konzervativni sloj – profesionalno zaposlenih sindikalnih zvaničnika. Taj sloj, a pogotovo oni u njemu koji su bliži vrhu sindikalne hijerarhije, ne oseća svakodnevne pritiske na način na koji to osećaju oni koji su zaposleni kod kapitalista-poslodavaca. Oni će češće biti bolje plaćeni i raditi u povoljnijim uslovima od većine članova i članica sindikata koje zastupaju. Takođe, oni se sastaju sa poslodavcima i ministrima u vladi mnogo češće nego što je to slučaj za bilo koga iz baze sindikata.

U mnogim slučajevima, sindikalni zvaničnici i sami će biti članovi neke partije. Ovo samo ojačava njihove konzervativne težnje, budući da sve partije na domaćoj sceni zagovaraju nekakve reforme, a samim tim i kompromise sa kapitalističkim sistemom. Ukoliko se njihova partija u nekom trenutku nađe na vlasti, pritisak da pristaju na kompromise postaje još veći. [1]

Pod ovakvim uslovima, sindikalni zvaničnici često se suočavaju sa silama koje ih navode na to da prestanu da zastupaju interese sindikalnog članstva pred vladom i poslodavcima, i da počnu da zastupaju interese vlasti i poslodavaca pred sopstvenim članovima i članicama.

Kako bi se ove sile neutralisale, ključno je organizovati sindikalnu bazu, gde god da je to moguće. Organizacije sindikalne baze zbližavaju obične radnike i radnice sa njihovim neposrednim predstavnicima (delegatima i predstavnicima radnih mesta) u telima sindikata, na lokalnom ili republičkom nivou, u kojima oni mogu predstavljati protivtežu konzervativnom pritisku profesionalnih zvaničnika, i odakle mogu predvoditi ostatak radnika i radnica.

Takve organizacije sindikalne baze putem sastanaka i publikacija nastoje da što više ojačaju borbeni impuls radništva da se odbrani i da smanje uticaj zvaničnika, koji nastoje da ublaže borbu.

Međutim, neophodno je da revolucionarna organizacija zadrži sopstveni identitet, kako na nivou čitavog sindikata tako i u organizacijama baze, u čijoj izgradnji može biti od pomoći. Organizaciona i politička nezavisnost najnaprednije manjine u sindikatima je od suštinske važnosti, upravo zato što u njima direktni mehanizmi prenošenja stavova poslodavaca i vlade, kao i pritisak konzervativnih radnika i radnica, mogu najviše da ometaju akcije radničke klase.

Mnoge važne lekcije mogu se naučiti iz iskustva velikog generalnog štrajka u Velikoj Britaniji iz 1926. godine. Na jednu od njih ukazao je Trocki – radi se o načinu na koji se pritisak vladajuće klase prenosi na radnički pokret.

Trocki je smatrao da vlada nije prosto „vojnički“ pobedila štrajk, niti je ona vršila isključivo direktan ideološki pritisak na radnički pokret. Taj pritisak je pre tekao preko posredničkih slojeva u radničkom pokretu, prvenstveno preko njegovih vođa. No, konačni uspeh ovog pritiska zavisio je od političke slabosti levice koja se nalazila na kraju lanca uticaja.

Trocki je video da je vlada pritisla vođe Laburističke partije, koji su pritisli Kongres sindikata (Trade Union Congress – TUC). Desno krilo TUC-a potom je pritislo levo krilo, koje je pritislo Manjinski pokret – organizaciju baze sindikalnih delegata koju je oformila Komunistička partija. Na kraju je sam Manjinski pokret, koji je bio najbliskiji Komunističkoj partiji, izvršio pritisak na nju, i otpor koji su komunisti pružali pristanku na kompromis se urušio.

Manjinski pokret, koji je okupljao skoro milion radnika i radnica, mnogo je obećavao; međutim, on je nosio klicu sopstvene propasti. Mase su kao vođe pokreta prepoznavale samo [sindikalne vođe] Parsela, Hiksa i Kuka, za koje je, štaviše, Moskva garantovala. Kada su stavljeni na ozbiljan test, ovi „levi“ prijatelji sramno su izdali proletarijat. Revolucionarni radnici i radnice su, potpuno zbunjeni, zapali u apatiju, i razočaranje prirodno proširili i na Komunističku partiju, koja je jednostavno bila pasivan deo čitavog perfidnog mehanizma izdaje. Manjinski pokret sravnjen je sa zemljom; Komunistička partija vratila se svom bivstvovanju u vidu zanemarive sekte. Na ovaj način, zahvaljujući radikalno pogrešnoj koncepciji partije, najveličanstveniji pokret u istoriji engleskoj proletarijata, koji je doveo do generalnog strajka, ne samo da nije protresao aparat reakcionarne birokratije, već ga je zapravo ojačao i kompromitovao komunizam u Britaniji za dugo vremena.

U ovom slučaju, objašnjava Trocki, krucijalna slabost ubačena je u politiku Komunističke partije putem pritiska staljinističke birokratije iz Moskve. Staljinu su bili potrebni strani saveznici i on je ublažavao (zaslužene) kritike britanskih sindikalnih vođa kako bi ih privoleo na svoju stranu.

Ali na sve ovo treba obraćati pažnju i bez specifičnosti Staljinovog uticaja. Država će uvek nastojati da vrši uticaj preko sindikalne birokratije. A reformistička politika te sindikalne birokratije uvek će dovoditi do toga da sindikalni zvaničnici pokušaju da prebace pritisak države na bazu, uz pomoć saveznika sleva koji nisu dovoljno jaki da im se suprotstave.

Ovim se podvlači značaj političke i organizacione nezavisnosti revolucionarne manjine. Ako – a takve situacije treba izbegavati, ukoliko je to moguće – dojučerašnji saveznici postanu nosioci kompromisa, partija mora naglasiti svoju nezavisnost čak i od najbliskijih prijatelja.

Jedanaest godina pre Velikog generalnog štrajka (dakle, 1915. godine), Radnički komitet Klajda [2] sažeo je ispravan stav koji treba zauzeti prema vođama sindikata:

Podržavaćemo zvaničnike sve dotle dok oni dobro zastupaju radnike, ali radićemo nezavisno čim se desi da ih oni loše predstavljaju.

Trocki je samo parafrazirao ovu poziciju kada je napisao:

Uz mase – uvek; uz prevrtljive vođe – ponekad, ali samo onda kada predvode mase. Neophodno je iskoristiti kolebljive vođe dokle ih mase guraju napred, ne prestajući ni na minut sa kritikom tih vođa.