Lenjin je shvatao da avangardna partija koja želi da ispravno vrši svoju funkciju uvek mora biti u kontaktu sa ostatkom pokreta. Ona mora da ohrabruje i organizuje akcije većine klase, odnosno najširih mogućih slojeva klase koji ne potpadaju pod njeno članstvo. Ona ne sme zameniti akcije radnika i radnica akcijama svojih članova i članica.
„Ultralevičarenje“ je naziv za one slogane i akcije koji nastoje da zamene delanje većine radništva akcijom revolucionarne manjine. Najplastičniji primer ovakve politike bilo je ponašanje Komunističke partije u Nemačkoj (KPD) u martu 1921. godine.
Akutna politička kriza, izazvana revolucijom iz 1918. godine, zbacivanjem kajzera i porazom u Prvom svetskom ratu, destabilizovala je nemačku državu.
Klasna borba besnela je širom zemlje, a njene manifestacije naizmenično su otvarale mogućnost revolucije, ali i oružane kontrarevolucije.
Intervencija novoformirane Kominterne i domaćih ultralevičara u Nemačkoj je 1921. godine dovela do promene taktičkog pravca Komunističke partije. Dotadašnja partijska linija proglašena je isuviše „pasivnom“, i valjalo ju je „aktivirati“. Karl Radek i Bela Kun, predstavnici Kominterne, nagovarali su KPD da „pređe u ofanzivu“ kako bi radništvo protresla iz pasivnosti („u slučaju nužde koristeći i provokacije“) i navela ga na sukob sa vlašću.
Kada je socijaldemokratski predsednik Pruske Saksonije najavio povećanje policijske represije u industrijskim krajevima, komunisti su aktivirali ovu politiku „forsiranja revolucije“.
Partijske novine su 20. marta objavile redakcijski članak pod naslovom: „Ko nije sa mnom, protiv mene je: poruka socijaldemokratskim i nezavisnim radnicima“. Bio je to ultimatum radnicima i radnicama putem kog im je poručeno da moraju da izaberu stranu u predstojećoj borbi.
Partija je zagovarala i organizovala generalni štrajk (dan pre očekivanog zatvaranja fabrika povodom uskršnjih praznika) koji je uključivao okupacije fabrika i naoružavanje radništva. Međutim, raspoloženje radničke klase nije bilo revolucionarno i ova taktika je dovela do fijaska, okrećući radništvo odano Komunističkoj partiji protiv većine radnika i radnica koji nisu bili komunisti.
U Berlinu štrajka jedva da je i bilo. Na drugim mestima, naoružani komunisti sukobljavali bi se sa drugim radnicima i radnicama koji bi pokušavali da uđu u fabrike. U Hamburgu su lučki radnici uz puškaranje oterali svoje kolege komuniste i nezaposlene radnike i radnice koji su okupirali dokove.
Procenjuje se da se između 200.000 i 500.000 ljudi odazvalo pozivu na štrajk – i to u zemlji u kojoj je radnička klasa brojala milione, a sama Komunistička partija okupljala ne manje od pola miliona članova i članica. Kao što je jedan od članova Centralnog komiteta KPD predvideo, štrajk bi se završavao tako što bi se pedesetak radnika i radnica komunista, koji su činili srž Komunističke partije, na određenom radnom mestu našlo u sukobu sa svojim kolegama i koleginicama koji bi, kao što je to ranije bio slučaj, pod drugačijim okolnostima verovatno pratili njihovo vođstvo.
Avanturizam „Martovske akcije“ izolovao je avangardu od klase i poslao vetar u jedra reakcije. Lekcije Lenjinove godinu dana ranije napisane Dečje bolesti levičarenja u komunizmu sada su se jasno ocrtavale:
Dok se prvi istorijski zadatak (privući svesnu avangardu proletarijata na stranu sovjetske vlasti i diktature radničke klase) nije mogao rešiti bez potpune ideološke i političke pobede nad oportunizmom i socijal-šovinizmom, drugi zadatak, sa kojim se sada suočavamo, a koji se sastoji u umeću da se mase pozicioniraju tako da obezbede pobedu avangarde u revoluciji, ne može se izvršiti bez likvidacije levog doktrinarstva.
Lenjin kaže da u ovoj borbi „isključivo propagandne metode, puko ponavljanje istina ‘čistog’ komunizma, ne mogu uroditi plodom“. Ono što je neophodno je da slogani i akcije revolucionara i revolucionarki ukazuju na sledeći najpotrebniji korak u borbi, a ne samo na njen konačni cilj.
Ali, kako bi znali koji je idući korak, revolucionari i revolucionarke moraju biti u bliskom kontaktu sa radničkim masama i moraju biti u stanju da pored prepoznavanja najhitnijih problema procene i to koji je naredni potencijalni korak u borbi. Jedino tako će se avangardna organizacija sjediniti sa većinom radničke klase i zajedno sa njom načiniti taj korak. Ukoliko revolucionari i revolucionarke pokušaju da „preskoče“ trenutni nivo klasne svesti, odeliće se čak i od najboljih nepartijskih radnika i radnica, naštetivši tako i sopstvenoj organizaciji i širem radničkom pokretu, ali i međusobnom odnosu te dve strukture.